Možda ovo bude jedan normala post... možda... ili ne! =)
Imam fobiju od manjka straha pred javnim nastupom {omg!}. Kad imam tremu ok ispadne pa zato kad jednostavno nemam tremu počnem živčaniti dok sve ne izludim i na kraju izmuzem od nikud tu bilovd tremu.
Imam fobiju da sam nekome uništila život jer me krivi za paralelni svemir koji je nedavno nastao u tom nedužnom
životu. I makar se ne osjećam krivom, uvjerena sam da je moglo toolko toga ispast drukčije. Da sam bar Superman da mogu učiniti naoko nemoguće.
Imam fobiju da nikad više neću pričati s nekim koga danas moram mrziti da bi se život i dalje neevolucionarno
odvijao. Ko dva retarduša koja se ne doživljavaju. Kako jadno... Još jadnije kaj ovaj put nemam potrebu biti Bob
Graditelj koji popravlja stvari.
Imam fobiju da će im postati dosadna i teret. Al se onda pojavi veelika ljuta pizza s plodovima mora i sve je opet ok. U našem Elementu. Naš trio. Ko i uvijek premalo zajedničkog vremena...
Imam fobiju da je sve ok i da će mala vještica The Bitch sve uništit. Pogotovo kad vidiš slike na fejsu... 'Samo plešu? jea, my ass! Kad bar ne bi bila riječ o bitchy za koju sam tek kasnije saznala kaj je pravi razlog kaj me ne podnosi. Fora to
kaj se ne podnosimo iz totalno drugačijih razloga...
Imam fobiju da će novi frendšip prerano (opet) preć u neku svađu il nekaj. Prekul da bi se održalo. Jbg, fobija...
Imam fobiju da ću opet početi pisati pjesme. The pjesme...
|