Petra su ovaj put baš fino naguzili. Put od četiri dana. I to preko bare. Sam. Dva dana na aerodromima. I u avionima. Dva dana sastanaka. I obilaska terena. Phipadelphija mora da je prekrasna. Pogotovo početkom prosinca. Spremio je stvari. Najtoplije koje je imao. Malo materijala za posao. I ostalo. Za takav put. Dan siv. Bez onih nijansi. Hladan. Pogled na Atlantik će biti spektakularan. Samo što ga neće biti. Osim ako slete u njega. Onako usput. Ušao je u avion. Nije bila neka gužva. Našao svoje sjedalo. Do prolaza. Naravno. Šta on ima gledati kroz prozor. Do prozora neka žena. Petar joj vidi potiljak. Plavuša. Sasvim lijepa figura. Lice će joj se pojaviti kasnije. Ima sedam sati vremena. Petar je ugurao aktovku tamo gore. Uvalio se u sjedalo. Plava se okrenula. I lice sasvim lijepo. I za te kasne četrdesete. I za sve ostale. Hello uz blagi smješak. Hello. Ko zna ko je od kuda. Petar je zakopčao pojas. Plava je vratila lice oblacima. Uzletili. I oni i avion. Probili se kroz oblake. Izašli malo na sunce. I plavo nebo. Petar ih nije vidio mjesec dana. Sad bi mu bilo bolje kraj prozora. Ali samo na kratko. Sunce je odlazilo svojim putem. Noć pada i iznad oblaka. Pustili su im neki film. Romantična komedija. Poznati glumci. Petar ga gledao par puta. Ništa zato. Ustaje se. Otvara pretinac. Spušta aktovku. Otvara ju. Vadi novine. Stavlja ih na sjedalo u sredini. Uzima tablet. Mogao bi nešto i nažvrljati. Ako ga krene. Ako se sjeti onih par rečenica. Još od neki dan. I sjetio se. I krenulo ga je. I žvrljao je. Dobio whiskey od stjuardese. Sad ga je još bolje išlo. Možda ponude još koji. I onda glas sa strane. Dobro veče. Opet smješak. Vidjela je novine. Dobro veče i Vama. Petar. Nina. Ko zna od čega je to Nina. Ko zna zašto bi to bilo bitno. Petar odlaže tablet. Malo priče. Ko kuda ide. I zašto. Petar poslovno. Nina privatno. Kod sestre. I dobro. Stiže večera. Možda će još i koji whiskey poslije.

I stvarno. Stiže još jedan. Čisto pristojan. Kao da je to Petru bitno. Sve dok je preko 40, u redu je. Nina još pijucka crno. Izgleda da joj paše. Mirno gleda prema ekranu. Petar opet vadi tablet. Nastavlja gdje je stao. Možda će sad malo skrenuti s pričom. To ionako nitko neće čitati. Uglavnom nitko i nije. I opet glas sa strane. Oprostite...smetam. - Ni najmanje. - To vi nešto poslovno… - Ma ne, onako, bez veze. - Kako mislite bez veze. -Tako, dođe mi pa pišem nešto. - Objavljujete negdje. - Ne baš. - Pa o čemu pišete. - Kako kad. - Petar je imao nekoliko foldera. Sa kao vrstama teksta. Tematikama. Čisto da se sam lakše snađe. - I nikome to ne pokazujete. - Ne baš. U stvari, jesam neko vrijeme. Na internetu. Pa ko naleti. - I? Odaziv? - Slab ili nikakav. - Istina samo takva. Ionako nebitna. U stvari. Imao je jednu čitateljicu. Prije nekoliko godina. Čak su se malo i dopisivali. Vrlo zanimljiva prepiska. Dobrim dijelom bez rukavica. Onda se nešto naljutila na Petra. Odjebala ga. Nije to sad spomenuo. Ništa od toga. Uglavnom, Nini je očito bilo dosadno. Ili joj je bilo zanimljivo. Šta to ovaj črčka. Možda neku jadnu amatersku poeziju. Ili priče za djecu. Očito je odlučila riskirati. Opet, iz dosade. Ili iz zanimanja. - Jel bih mogla ja nešto pročitati. Volim čitati. Dajte samo malo. - Petar je pristao. Prije nego što je pogledao u ekran. U imena foldera. A u kurac. Transformacija. To ok. Buđenje. I to ok. Onda još par ok. Ali onda. Pornjava. Sex. Žene. Zlodjela. U svakom folderu pripadajuće priče. Htio joj je otvoriti neki relativno benigan. Pa nek to čita. Možda joj dosadi. Pa se sjeti da bi malo odspavala. Pa ne otvori ostale. Pa Petar ispadne manje nenormalan. Dovoljno da ga ne prijavi posadi. Pa ga ne uhapse kad slete.

Kliknuo je jedan pristojan folder. Onako relativno. Vjerojatno je i tu nešto zalutalo. Pokoji tematski uljez. A jebi ga sad. Tražila je. I tako joj je Petar predao tablet. I svoje priče. Na milost i nemilost. Stavila je naočale. Počela čitati. Polako. Pažljivo. Redom. Prošlo je dobrih deset minuta. Nijednom nije digla oči s ekrana. Petar bi cijenio nekakvu reakciju. Komentar. Ništa. Prođe još pet minuta. Ništa. Petar se nagne prema njoj. Da sam nešto kaže. Nešto kao uputu. Objašnjenje. Pitanje. Uglavnom bezvezno. Nije stigao ništa reći. Nina je digla lijevu ruku u zrak. Dlan u znaku stop. Opa. Teta je preuzela kontrolu. Kulturno. Elegantno. Ali neupitno. Fizički Petar je nestao. Bar za nju. Ostao je samo onaj u tabletu. Bar se Petru tako činilo. Ovom fizičkom. Taj je bio manje stvaran od onog na zaslonu. Ili u njemu. Onih nula i jedinica. Osjećao se pomalo opljačkanim. I materijalno. I duhovno. Od ove napoznate gospođe. Ljubazne. Lijepe. Ali razbojnički raspoložene. I tako se to nastavljalo dalje. Ona je čitala. On ju je gledao. I polako je uviđao. Taj neki komentar. Mišljenje. Ocjenu. Šta već. Koji je očekivao kad završi čitanje. Davala mu ga je sad. Gledao ju je tako iz profila. Lice. Usne. Oči. Ruke. Grudi. Leđa. Disanje. Kako se se mijenjali od priče do priče. Od foldera do foldera. Nije ona čitala Petrove priče. Ona je njemu pričala svoju. I to dobrih dva sata. I to puno bolje od Petra. Puno bolje nego će on ikada moći. Samo. Nije to bila neka sretna priča. Puno promašaja. Krivih odluka. Razočarenja. Izgubljenog vremena. Gubljenja drugih. Gubljenja sebe. Nedokučene ljubavi. Neispunjene strasti. Propalih nada. Možda je ostalo još malo snage. Ljepote svakako da. Pokoje sjećanje. Više onih gorkih. Manje onih slatkih. Većinom pomiješanih.

Nina je konačno završila s čitanjem. Da li je završila s pričanjem. To nije. Bar kako je pogledala Petra kad mu je vraćala tablet. I onda ga je zakucala. - Mi kao da se znamo. - Petar je siguran da ju nikada prije nije vidio. Ni u živo. Ni na slici. Šta bi onda to trebalo značiti. Petar se nije usudio pitati. Ona mu nije mislila objašnjavati. Istina, nije bilo tako napeto. Bar ne kako možda zvuči. Onda ga je opet zakucala. Izrekla par komentara. Tri-četiri riječi. Pohvalne. U dlaku iste one koje je već jednom čuo. Koje je već jednom pročitao. Opaka slučajnost. Ili… Petar se zahvalio. - Drago mi je ako tako mislite. - Mislim. Ipak, ima nešto što nedostaje… - A eto ga. Uvijek ima neko ko bi to drugačije. Šta god da je u pitanju. Pa da vidimo šta je. Sasvim moguće. - Recite. U kojoj priči. - Svaka čast ako odgovori. - Ne mislim na priče. - Pa na šta onda misli, koji moj. - Pa gdje onda. Ne kužim baš. - A ko bi i skužio. - U organizaciji... - Petar i dalje nije kužio. O čemu li priča… - Mislim, imate taj glavni folder. - Da, imam.. - Nazvali ste ga Priče… - Stvarno se zvao Priče. Petar nije smatrao da tu treba biti nešto inventivan. Ili maštovit. - Pa znam...ali… - Nije mu dala da dovrši.- A ispod su podfolderi s imenima...temema ili grupama… - Zašto mu objašnjava ono što i sam zna. Pa to i jest on sam napravio tako. Posložio. Imenovao. Velika stvar. - E, tu vam nešto nedostaje...tj. Nije dobro imenovano. - Pa dobro. I to je sasvim moguće. Jako bitno. - Na koji to mislite. - Na glavni. - Priče? - Da. - Dobro. Kako bi se trebao zvati? - Nije ništa rekla. Samo je pružila ruku prema tabletu. - Mogu? - Nina je očito malo ganjala dramaturgiju. Pa neka joj. Očito se unijela u puno knjiga. Ili filmova. Petar joj je dao tablet. Neće valjda nešto sjebati. A i da sjebe. Ne bi to baš bila neka šteta. Ima Petar i kopiju na usb-u. Ukucala je nešto kratko. Tako da Petar ne vidi. Onda je ugasila tablet. Sklopila ga. Pružila Petru. - Pogledajte kad se raziđemo. Ili dođete u hotel. - Još malo drame. Mora da je išla i u kazalište. Mada, sve je to izvela glatko. Neusiljeno. Bez neke teatralnosti. Možda je i glumica. Petar ju nije pitao. Ona mu nije rekla.

Uskoro su sletjeli. U neko pusto nedoba. Razišli su se na terminalu. Jednostavno rukovanje. I sretno. Petar je otišao po prtljagu. Nina nije morala. Imala je vezu za dalje. U predvorju ga je čekao vozač. S kartonom. I Petrovim prezimenom. Malo krivo napisanim. E da ti je sad Nina tu...Razmišljao je kako mu se sad zove glavni folder. Nekako je pretpostavio da možda zna. U hotelu se bacio pod tuš. Onda u krevet. I naravno. Otvorio je tablet. Vidio naslov. Ispravno je pretpostavio. Odmah se sjetio onog: Mi kao da se znamo… Sad… to šta je pisalo umjesto Priče… Da li je to bilo ono što nedostaje pričama. Ili je to bilo pravo ime za njih. Sve njih. Bez obzira u kojem su folderu. Ili podfolderu. Ili… Ili je to ono što nedostaje Petru. Ili što nedostaje Nini. Ili što nedostaje svima. Bar u određenoj količini. Previše pitanja. Previše mogućnosti. A odgovor. Odgovor je letio negdje prema Arizoni.