11.12.2011., nedjelja

11.12.2011 Još uvek sanjam, uprkos svemu, nalazim nade tamo gde ih nema, i vidim zvezde na tmurnome nebu, tražim nas tamo gde nesanica drema. I još se borim, još uvek snage imam, nalazim je tamo gde sve je zamrlo od bola, i svaki poraz opet stojećki primam, uspem da spasim barem sebe pola. Strahove svoje puštam da umru u noći, sve svoje želje nalazim na zgarištu snova, i uvek vidim jedne iste oči, oči što sjaje kao nada nova. Puštam da suze izlaze iz mene same, tražeći vazduh što se lakše diše, i nađem svetlo posred najdublje tame, i viknem sebi ''Da, ti možeš više!'' ... i jos nesto... Posebne ljude, prepoznajem po tome što mogu sa mnom da ćute, a da im zbog toga nije neugodno... Tu sposobnost, nažalost nemaju svi... Mnogima je neugodno kad u razgovoru, između dve teme odjednom zavlada muk... Oni tada pokušavaju prevladati to neugodno ćutanje nekakvim anegdotama ili vicevima, dok opet, ne nađu temu, o kojoj mogu da pričaju... A baš su ti ćutljivi trenuci tako važni... Oni toliko mnogo o tim osobama govore... Te su osobe zaista i posebne... I baš ih je nekako ako zavoleti... Ja volim kad mogu sa drugima da ćutim... Tada zadržim jedan trenutak svoje misli, pustim ih da polete, ponovo ih uzmem nazad... I onda, opet, ispočetka... Ćutanje može značiti prisnost čak i sa strancem, jer ih povezuje tišina... A šta može biti prisnije od osećaja ugode u prisutnosti drugoga?! Zato sam naučila da ćutim ponekad, da bih prepoznala taj magičan trenutak... Jer, reči su ponekad zaista suvišne...

- 18:42 - Komentari (0) - Isprintaj - #

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.