Marketing
11.12.2011
Još uvek sanjam, uprkos svemu,
nalazim nade tamo gde ih nema,
i vidim zvezde na tmurnome nebu,
tražim nas tamo gde nesanica drema.
I još se borim, još uvek snage imam,
nalazim je tamo gde sve je zamrlo od bola,
i svaki poraz opet stojećki primam,
uspem da spasim barem sebe pola.
Strahove svoje puštam da umru u noći,
sve svoje želje nalazim na zgarištu snova,
i uvek vidim jedne iste oči,
oči što sjaje kao nada nova.
Puštam da suze izlaze iz mene same,
tražeći vazduh što se lakše diše,
i nađem svetlo posred najdublje tame,
i viknem sebi ''Da, ti možeš više!''
... i jos nesto...
Posebne ljude, prepoznajem po tome
što mogu sa mnom da ćute,
a da im zbog toga nije neugodno...
Tu sposobnost, nažalost nemaju svi...
Mnogima je neugodno kad u razgovoru,
između dve teme odjednom zavlada muk...
Oni tada pokušavaju prevladati to neugodno ćutanje
nekakvim anegdotama ili vicevima, dok opet,
ne nađu temu, o kojoj mogu da pričaju...
A baš su ti ćutljivi trenuci tako važni...
Oni toliko mnogo o tim osobama govore...
Te su osobe zaista i posebne...
I baš ih je nekako ako zavoleti...
Ja volim kad mogu sa drugima da ćutim...
Tada zadržim jedan trenutak svoje misli,
pustim ih da polete, ponovo ih uzmem nazad...
I onda, opet, ispočetka...
Ćutanje može značiti prisnost
čak i sa strancem, jer ih povezuje tišina...
A šta može biti prisnije od osećaja ugode
u prisutnosti drugoga?!
Zato sam naučila da ćutim ponekad,
da bih prepoznala taj magičan trenutak...
Jer, reči su ponekad zaista suvišne...
Post je objavljen 11.12.2011. u 18:42 sati.