Dragi Klingoncy,
Kad nam je prije tri miseca doša pak iz Australije našoj srići nije bilo kraja. Pažljivo smo otvarali paket da ne oštetimo poštanske marke na koale i čudnovate kljunaše i otkrili unutra predivnu haljinu boje leda koju nam je poslala teta iz dijaspore. Prije nego smo je obukli, fotkali smo je i poslali Vama priko whatsappa, a Vi ste odgovorili da je možemo odma obuć za svetu Vicencu. Našoj srići ni bilo kraja do momenta kad smo išli obuć predivnu opravicu. Na jedvite jade provukli smo se kroz Scilu i Haribdu tisnih rukava, a kopčanje patenta na leđima bila je nemoguća misija. Razočarano smo se pogledali u zrcalo i shvatili da nam prelijepa haljina ne stoji nikako. Rezignirano smo je stavili u ormar, ali ne da visi među drugom robom nego smo je ukopali u zimsku robu na vrh da je ne gledamo. Međutim, unutrašnji glas nam je reka da nama teta ni slučajno poslala tisnu robu nego da je to božanski znak za uzbunu. Izvadili smo haljinu, još jedan put je obukli i rekli sebi: „Sad stojiš kako stojiš, ali kad te obučem za par miseci bit će to druga slika.“ Vratili smo je u ormar, ali ne na vrh nego na višalicu da je svaki dan vidimo. A sve je počelo ovako:
S brojem naših putovanja rasla su i kila na vagi. Kad bi došli npr. u Napulj, naravno da smo išli na pizzu. Kad bi došli u Englesku, navalili bi na fish&chips. Kad bi bili u Španjolskoj, samo smo jili paelu i oduševljavali se tapasom zaboravljajući da smo zagazili u godine kada se svaki zalogaj viška ćapaje kako lumpar, a skida kako maća od piture. U Austriji bi samo gledali di ćemo kupit Mozart kugle, u Belgiji smo kupovali čokoladu na kila i tako sve nekoliko puta od Kopenhagena do Gibraltara. Lokalne ture tipa stonske pohane kamenice, medin brlog u zagrebačkoj pivnici ili pašticada u splitskoj varoši bolje i ne spominjat.
Uf! Kad bi došli doma, hvalili bi materinu spizu i sa svakim zalogajem zaključivali kako je ipak doma najboje. U početku se nisu kila primjećivala, nastavili smo ić na rođendane i večerice s prijateljima kamuflirani u asimetrične višeslojne opravice, dok jedan dan nismo shvatli da se jedva penjemo uz skale i da jedva nosimo dva kila spize u saketiću.
Kad smo stali na vagu nakon situacije „Australska haljinica“, pali smo u afanat i shvatili da nam ništa ne može pomoć: ni masaže, ni yoga, ni brčkanje u moru, ni šetnja do butige ni to što tu i tamo ne večeramo.
Hjuston, Hjuston, vigadaproblem!!!!
Ne da nismo mogli stat u australsku opravicu, nismo mogli više ništa obuć i tada smo znali da je dosta. Zbogom kraljevski kolačiću i pito od jabuka, zbogom banana bread i zbogom kokice, zbogom žrnovski makaruni, punjene paprike, frigani kumpiri, zbogom čvarci. Jao jao!
Iz prethodnih slika vidite čega smo se odlučili odreć, skupili smo svu hrabrost svita i odlučili pronać najbolju teretanu. Dragi Klingoncy, znate starinske mudrosti: „Ko išće i nađe. Ko pokuca, otvorit ćemu se.“ Turbo mega super teretanu našli smo, a di drugo nego u Blatu. Okružena šarenim ptičicama, mediteranskim biljem i jestivim raslinjem, teretana nosi antičko ime našeg otoka i to nam se odma svidilo (uf, da znate koliko smo puta gledali artičoke u vrtlu ispred teretane i zamišljali ih parićane s pancetom).
Trener nas je skenira, izmiri, prepisa jelovnik i stavi na traku. Odma smo vidili da je strog i da s njim nema labavo, čak smo se malo i pripali, ali smo skužili u sekundi da zna posal i da ga moramo slušat. Nakon hodanja na traci, orbitreka i još par vježbi , jedva smo se držali na nogama. Došli smo doma mrtvi, gladni, iscrpljeni. Bolila nas je glava i bila nam je muka. Sve nas je bolilo i pitali smo se što nam je ovo bilo potriba. Najboje se dignut i opalit Milku. Ili napeć kokica.
Međutim, sve nas je toliko bolilo da se nismo bili u stanju dignut iz posteje. Ni ujutro ni bilo boje. Mislili smo da ćemo četveronoške ulist u auto. Međutim, cila famija i naša Tiha koja je sve ovo isto prošla, su nam bili velika podrška. Priko noći organizirali smo povjerljivi tim, razgranatu logističku mrežu koja nam je pružala psihološku podršku, catering, baby sitting etc. Krenut s treninzima i novom prehranom zahtjeva puno ozbiljnosti i odricanja, a bez prave podrške i dobre organizacije, ovo ne bi bilo moguće. Ich will. Es muss sein.
Izbacilli smo sojino ulje, cukar, brašno, crveno meso, čokoladu, sve slatkiše i prešli na piletinu, puretinu, ribu, jaja, jabuke, kivije, maslinovo ulje, tunu, brda zelja i salate. Kavu i čaj počeli smo pit bez cukara i otkrili novu dimenziju okusa.
Nakon par treninga shvatili smo da nismo toliko off i da još imamo force u sebi. Počeli smo se ujutro dizat bez problema. Počeli smo osjećat da nam se vraća energija. Počeli smo uživat u pripremi hrane na drugačiji način. Prestala su nas bolit leđa. Počeli smo pažljivo gledat sve namirnice koje kupujemo. Postali smo promjena. Slanutak bi stavili kišat cilu noć i onda bi ga pripremili s mrkvom. Dio bi smiksali s kap maslinovog ulja.
Za doručak smo prešli na jaja, zrnati sir, gljive ili svježe ubrane šparoge. Jabuke i kivije smo ubacili u međuobrok. Kad nas je pucala kriza, jeli smo orašasto voće. Par puta smo zgrišili s datulama, brusnicama i sušenim bananama. Ali samo par puta. Na pešakriji smo počeli sami tražili ribu i informirat se kad ima čega za kupit. Blitvu i mahune i inače beremo u svome vrtlu i guštamo u kuhanju i branju. A tek šparoge!
Trener nas je cilo vrime tiska naprid. Bolilo nas je rame. Bolila nas je noga. Trpili smo. Stiskali zube. I znojili se. Puhali. Dizali utege. Ni najmanje nas ni bilo briga što nas neko vidi rasprškane, oznojne, rumene,bez šminke, u mokroj trenerci. Počeli smo se osjećat fenomenalno na jedan sasvim drugačiji način. I onda smo se nakon misec dana izmirili i rezultati su bili fenomenalni. Konačno smo stali u jedne dobre stare rebe za koje smo mislili da ih nikad nećemo više obuć. I nastavili smo vježbat. Jače. Brže. Nakon misec ipo dana shvatili smo da nas je fizička aktivnost priporodila. Mens sana in corpore sano.
Onda ste jedan dan i Vi došli u edenski gym i sve ovjekovječili i istrčali na traci tri kilometra dok smo mi surfali na valovima orbitreka. Tada smo shvatili da smo otvorili s vama novi komunikacijski kanal: tjelovježba i sport. Sad više nećemo toliko trčat po IKEI i slastičarnama koliko po butigama sportske opreme ( hote nam odma vidit za jedne dobre adidas patike, ali neka budu ljubičaste, a može i jedne rukavice bez prsti da se možemo pravit važni. Isto ljubičaste).
Hvala našemu treneru koji nas je stavi u red, hvala Tihi koja nas je bodrila kad bi zapali u krizu i nosila nam male fine obroke u plastičnim tećicama,
hvala materi koja nam je svaki dan kuhala posebnu hranu,
hvala sestri koja nam je pazila dicu, hvala našemu Čoviku koji nas je hvali i govori da smo super i da vidi razliku kad je mi nismo vidili nigdi. I hvala teti u Austaliji koja ni imala pojma koliko nam je značila srebrna haljina u koju nismo mogli stat i koju nismo obukli za svetu Vicencu, ali hoćemo sigurno za svetega Roka.
Vaši Ustrajni&Fit
