Dragi Klingoncy,
Nakon što smo izrazbivali pijate u grčkom restoranu i s The Mirnom Caricom odradili pidžama party na vrhu nebodera, obukli smo nove ultramegakul čizme i odletili u London. Kad smo došli, odma smo ostili bagaje u kući i išlića s Editom po gradu. Mi s Editom uvik gremo na kul mista jer su Naši prijatelji kul i znaju di treba poć i di će Nam svidit. I tako smo u crvenemu autobusu na kat dojezdili do Kensingtona, šetali po Hyde Parku i išli u Serpentine Gallery. Najzelenija trava na svitu je u Engleskoj, a londonski parkovi su božanstveni.
Šetat po zelenom travnatom tapetu, gledat ljude kako prolaze i labudove kako klize po jezeru Serpentine (po jezeru je galerija dobila ime) pravo je smirenje i raj za oči, pogotovo kad dan prin razbijate pijate, a prin tega se selite, čistite apartmane, inkartavate, orete kulturne njive i pokušavate ne virovat u neke događaje i ne mislit na zamršene međuljudske odnose.
Koncept Serpentine Gallery je da se svake godine napravi novi privremeni paviljon prema konceptu nekog kul autora. Ove godine autor je arhitekt Peter Zumthor, a paviljon tj. koncept nosi naziv Hortus Conclusus odnosno ograđeni ili zatvoreni vrt. Čim smo vidili da je naziv latinski odma Nam se svidilo i ulizli smo u paviljon-Crnu škatulu.
Odma smo ustanovili da paviljon ima oblik škatule od postoli i da je cila konstrukcija od drva i opiturana u crno.
Prvo ulizete u uski tamni hodnik, a onda dođete u zatvoreni vrt tj. Hortus Conclusus i kontemplirate.
Okolo vrtla su crne drvene klupe koje su Nas odma podsjetile na Naš drveni banak iz dvora u Staroj kući, a isprid drvenih klupa su metalni jednostavni stolovi na kojima možete čitat, pit kafu ili se malo naslonit. Tu smo slikali ovu sliku kojoj smo dali naslov "Stolić sa zelenom maramicom".
Vrtal je pun biljaka, ali ne izgleda kultivirano, nego sve ima natural look i izgleda kako da je samoniklo.
A ni, nego je sve dobro promišljeno i ništa ni bezveze i tek tako. Konstrukcija paviljona ni natkrita nego je otvorena, pa se iz vrtla pruža otvoren pogled na nebo i krošnje okolnih stabala.
Nama je to sve bilo totalno Zen i odma smo zaključili kako koncept prostora poziva na introspekciju, na pročišćavanje misli i nalaženja duševnog mira čije je simbol upravo vrtal u središtu pun zelenila i nježnih malih ljubičastih cvjetova. A da bi se došlo do svoga mira i pročistilo misli, čovik se mora digod zatvorit unutar svoga privatnoga vrtla, maknut od svega i malo počinut kako bi moga pametniji i trezveniji poć pomalo naprid. Kad smo izašli iz paviljona, isprid Nas se pružila ova mala staza.
Put se uvik otvori ako ga tražimo. I onda smo se pomalo zaputili.
Po Hyde parku ljudi ležu, guštaju na suncu, slušaju muziku, crtaju, šetaju, ćakulaju, igraju se s dicom, smiju se.
Sve je prepuno vjeverica, ali ih je teško slikat. Kad mislite da Vas ne vidi i da ćete je uspit privarit, ona uteče brzinom svjetlosti. Ne možete joj se približit. Samo ako Vam ona dopusti, a to je rijetko.
Tako smo trčali za jednom vjevericom, ali Nam je utekla.
A kad je vjeverica šmugla u smršku (ni to baš smrška, više onako jedan lipi sređeni grm, ali mi to tako rečemo), prid Nama se stvori genijalni zaljubljeni par.
Oduševili smo se! Jer je to Jubav. Možda Jubav od jednega popodneva, možda Jubav od misec dan, možda od pet šest godišć, možda za cili život... ali je Jubav. Zajedno, zagrljeni, izdvojeni od svih isijavali su Svitlost i Nama su došle suze. Bili su kako još jedno Sunce toga dana u Londonu. Rekli smo u sebi: "Mali, ćapa to i dobro stisni da ti ne uteče kako vjeverica. I budi dobar prima njoj. I neka vam je sritno."
Onda smo išlića, a prekrasni par uljepša Nam je popodne. Onda smo prošli kroz Oxford Street ali nismo kupovali ništa jer Nam u stvari ništa ni bilo potriba.
Bili smo sritni što smo opet u Londonu, što znamo da možemo preživit tsunami i što na Našim postajama imamo prijatelje. Na noge smo došli u Soho.Tamo su otkačeni izlozi, super pubovi, puno mladega svita.
Dok smo šetali, shvatili smo da se od zadnjega puta u Londonu Nama i ljudima koje volimo dogodilo toliko toga. Selidbe, gubitak dragih ljudi, rastave, prekidi, otkazi, velike riči. Sve u svemu, Vrtlog života. Ali Mi smo odlučili preživit i ostat vjerni svojoj viziji svijeta. A to je trebalo proslavit. Išli smo u China Town na kinesku hranu.
I bilo Nam je super. Jer bit s dragom prijatejicom u srcu Londona je neprocjenjivo. Nije mala stvar vratit osmijeh na lice. Jili smo pekinšku patku. Alge. Sedam blaga. I još svašta.
Ubili smo se od spize. Posli smo išli u pub na piće. I nazdravili smo svima koje volimo. A najviše onima s kojima Nas vežu najfinije niti. Ponekad se čini da su niti pukle i da ih je nemoguće više spojit, a onda...onda shvatite da to nisu niti nego konopi. I da ih ne moze raskidat ni vitar, ni valovi, ni teške riči, niti da će pomoć to što će neko lupit šakom o stol i uteć u Australiju. Gibonni je sve reka kad je napisa "moglo bi bit da je lakše umrit...". A iz Austalije se uvik svi vratu. Kad tad. Ostatak znate. Stojte dobro. Volu Vas Washy.
