golly&bossy

Dragi Naši,
Čudni putevi doveli su nas do daruvarskega kraja i plantaže od 22.000 lješnjaka. Cili dan smo dirinčili među lješnjacima i rad na zemlji nije nas ispuni. Kako ni inače. Ali ispuni nas je sir s Durmitora i domaći ajvar, pečeno meso i kompiri. Ali ovo ni bitno. Bitno je da smo na kraju išli u jednega susida koji ima ogromni bokun zemlje s livadama, šumarcima, potočićima koji izviru u šumarcima. A po toj Arkadiji šeću se konji, šetlandski poniji, tovari, srne i jeleni lopatari.



“Livade i konji nesedlani.” reka je Jure Kaštelan. A Vasa Ladački je želeo konje vrane, po livadi razigrane. Normalno, i mi bi nakon što smo ovo doživili.
Inače, srne i jelene nismo vidili, povukli su se u šumarke, ali zato su konji prijateljski i dođu se mazit.

Tovari su posebno ograđeni, imaju svoju štalicu i imaju izvor potoka.
- Zašto su vam tovari posebno ograđeni? – pitali smo gazdu
- Zato što bi inače tovar skoči na kobilu.
- Pa što, onda biste dobili mazgu.
- Ije, ali ona kobila je lipicanerica i ona je zaštićena i po zakonu se može parit jedino s lipicancom.





Ogota (magarica op.a) je siva, tovar je crni, a malo pule (magarčić op.a.) je preslatko. Već smo čuli da je pule najslađe mladunče od svih životinja, ali mi ga nismo nikad vidili. Dok smo odrastali još je puno čejadi u Staremu Kraju imalo tovara, imali su ga i nama baba i dida, ali puletih više ni bilo. I sad se moramo složit - pule je najslađe mladunče u cijelom životinjskom carstvu!







Što smo zaključili? Da su konji najplemenitija i najsavršenija bića od svih bića u svemiru. Iza njih su kentauri, a onda ljudi. Ali ne svi. Jer puno je ljudi, a malo je čovjeka reka je jedan birtijaški filozof i ima je pravo.
Zato se ne čudimo Jonathanu Swiftu koji je u Guliverovim putovanjima konje odnosno Houyhnhnme predstavi kao razumna bića, a ljudi tj. Yahooi su divjaci.



“Jebeš film bez helikoptera. A ako nema helikoptera mogu i konji“ reka je odavna naš prijatelj Mumi. S ovim dolazimo do druge teme posta: predstave Rat i mir. U predstavi nema baš konja konja, nego konja s hvataljkama. Ali i to prolazi gornje kriterije.
To smo bili gledat predstavu prošlu setemanu. Priznajemo bili smo malo u strahu, predstava ipak traje 4 ure, ali nismo požalili. Dapače, odlična je.
Prvi čin je kako jedan san, drugi je malo dosadnjikav (to je ona polovica knjige s bitkama) ali isto može proć, treći je totalno iznenađenje i duhovit je.
A najbolje od svega su kostimi. Savršeni su. Svi, i muški i ženski. I vidi se da je roba stvarno kvalitetna, dobro skrojena, da ne viru konci, da je dobar štof.

(izvor: Večernji list)
Ova bila haljina što je nosi Nataša Rostova kako da je rađena od svile iz ekološkog uzgoja koju su preli dudovi svilci dok su slušali Mozarta, a sve pod budnim okom plemenitih konja. Toliko se vidi da je kvalitetna.

Summa summarum, sve želimo: crni kapot grofice Rostove, nakićeni kapot cara Nikolaja, vojnički kapot kneza Bolkonskog, krznenu pelerinu Helene Kuragine. Natašinu vestu iz zadnjega čina (slika ispod). Čizme od cilega ansambla.
Da to imamo više nikad ne bi brinuli što ćemo obuć, bili bismo namireni do susvita.

(izvor: Slobodna Dalmacija)

Predstava nas je navela da se još jedanput prihvatimo čitanja Rata i mira. Pročitali smo ga na faksu, ali sad ćemo ponovo. Pa koliko bude trebalo.

Ima super film o Tolstoju zove se Tolstojeva posljednja stanica, Last station u originalu. I u njemu scena kad Tolstojeva žena Sofija Andrejevna govori da je Rat i mir prepisala šest puti jer je jedina razumila Tolstojev rukopis. Pogledajte, to je na 1:13.



E, ako ga je ona prepisala šest puti, i to na ćirilici, možemo ga i mi još jedanput pročitat.

Do svidanija,
Vaši