Tvoj način stvara naviku. Hodam onim istim stazama kao i pre nego što si iz sna iskočila u javu Zagledam svaku travku, pukotinu u asfaltu, šaru na platanu, fontane, klupe i nije da ih prvi put vidim već su prvi put stvarni, kao što je tvoje pojavljivanje postalo stvarno. Istražuješ me pažljivo kao da si na polarnoj ekspediciji i kao da svaki pa i najmanji nesmotren potez može sve da dovede u pitanje. Izigravam pejzaž u svitanje ili sumrak kada su senke duboke i puštam te gde god ti se prohte. Tako je bilo prvi put, drugi, treći i više ne pamtim koji, zalazeći sve dublje u ono što misliš da sam ja, u ono što mislim da sam ja, potvrđujući ili opovrgavajući nađenim.
Opkoračiš me, svučeš mi košulju laganim dugme po dugme pokretima, raskriliš me gurajući mi šake pod glavu, dopada ti se obrijani pazuh, mirišeš me od grudne kosti prema mišicama da bi završila mirno naslonjene glave na grudima usana blizu bradavice golicajući me dahom. Miruješ tako neko vreme pa se opružiš zavlačeći dlanove pod moja ramena, upijajući se u mene usnama i oblinama, duboko uzdahneš i opušteno duboko sporo dišeš kao na najudobnijoj postelji.
Tvoj način stvara naviku. lakoća sa kojom barataš mojim telom udevajući se u njega kao konac u iglu, smeštajući grudi u moje dlanove, stražnjicu u moje krilo, glavu na moje rame, upredajući udove sa mojim, stvara naviku. Skoro da mi se sviđa što ne moram samovoljno da posežem za tobom jer si upravo tamo gde bi trebalo da budeš.
Tako je bilo prvi put, drugi, treći i više ne pamtim koji...
Moram priznati, zadivljen sam tvojim jutarnjim kapacitetom u ispijanju kafe. Deo tog rituala je tišina koju voliš i koju održavam što duže mogu što mi, kao pomalo nestrplivom čoveku, ne polazi baš uvek za rukom. Ako me čuješ dok traje ritual, pogledaš me bezoko, podižući glavu i okrećući se prema mom glasu. Otpiješ gutljaj i spustiš lice prema nečemu što je pred tobom, tu negde pored velike šolje koju puniš već drugi ili treći put isto onako kao i pri pripremi kafe, stavljajući prst u posudu i mereći dodirom nivo. Nikada se ne opečeš jer uvek prestaneš na vreme.
Jednog trenutka otvoriš oči i vidim se u tvojim zenicama. Počinje novi dan...
Požuteli nervozni prsti. Cigareta skoro uvek u uglu usana sem kada se radilo sa zapaljivim. U suterenu iza kuće koji i nije bio suteren jer je građeno na nizbrdici. Nije bio slobodan ulaz jer je na sve strane bilo nečeg što se sušilo ili bilo spremno za bojenje, lepljenja, sastavljanje, tanano i nežno. Drvo, tanki mesingani limovi, aluminijum malo puniji, prešpan karton, platno, sjajni metalni uglovi plastične folije crne i sedefaste boje. Ručni alati za sve to sitno i krupno što se pravilo i sastavljalo da bi se na kraju dobila harmonika, dugmetara. Majstor Mihajlo čije harmonike nisu zaostajale za harmonikama vodećih prozvođača. Čuveni harmonikaši su imali njegove instrumente. Harmonike Majstor Mihajla.
Kada si dovoljno malen da možeš da se prišunjaš i budeš tu dok nastaju možeš da pomisliš, kada odrasteš, da je u receptu za tako dobru harmoniku bila neophodna ženska ruka kao što je bila ruka njegove žene. Nakovanj Mihajlovog čekića, ruka koja je uvek tamo gde treba, uvežbana posle beskonačno duge vriske kako bi postigla savršenstvo postojanja tamo gde misao Majstor Mihajla nalaže. Dara, tako se zvala. Ona koja je bila sve ono što Majstor Mihajlo nije stigao, hteo, mogao da bude, koja je svojim prisustvom i učešćem ugrađivala u harmonike nešto što je samo uho čuvenih muzičara uspevalo da prepozna. Dara, čiji je nemirni duh pristao da učestvuje i bude ono što svakom pravom majstoru treba, desna ruka, jer je Majstor Mihajlo nije imao.
Nisam se iznenadio lakoćom kojom si se smestila pored mene, nalaktila se i gledala me stavlajjući na lice beskrajno lep osmeh. Očekivao sam te, priželjkivao, ovog kasnog popodneva odmarajući obilati ručak kojim sam sebe počastio zbog izlaska knjige iz štampe. U stvari, bilo mi je žao što već nisi tu dok je sve što sam pripremao mirisalo po kuhinji a ja pijuckao čašu crnog presečenog hladnom vodom sa mansarde.
Čuo sam vrata i osetio tvoj miris dok si skidala mantil, oslobađala stopala mekanih mokasina i provirila da vidiš gde sam. Nadao sam se da nećeš primetiti da gledam kroz trepavice, znatiželjan šta ćeš uraditi. Nastojala si da me ne uznemiriš i zavukla se između naslona troseda i mog tela. lako, elegantno, lakoćom akrobate koji je besprekorno uvežbao tačku. Sklonila si mi pramen sa čela ne dodirujući me i poljubila u obrvu još uvek dovoljno daleko da me ne probudiš. Bila si tu kao i stotinama godina pre toga a ipak prvi put. Budila si u mom telu toplinu koja skoro da je prestala da postoji u mom sećanju, mirna toplina bez hitrine strasti koju kao da smo potrošili u neko neimenovano doba pre. Spustila si glavu na moje rame, promeškoljila se, udobno namestila prebacujući nogu preko mojih i ispustila dug "stigla sam" izdah. Popodnevno leškarenje sa rukama pod glavom je dobilo viši smisao. Spustio sam ruku preko tvojih leđa ostavljajući je da miruje na tvom struku sa drugom još uvek pod glavom. Ispustila si mačkasto zadovoljno predenje tigrice na mestu na kojem je oduvek želela da bude.
Slušao sam tvoje duboko, mirno disanje i nastojao da ga ni na koji način ne poremetim. Zaspao sam. Nešto što nisam smeo sebi da dozvolim ali je bilo tako umirujuće i mekano tvoje prisustvo da sam posustao u budnosti. Otvarajući oči osetio sam prazninu u zagrljaju i još uvek lelujav mirisni trag koji si ostavila za sobom odlazeći.
Znaš. Tako malo je prošlo od tvog odlaska a tako mnogo nedostaješ. Prizvana. Pristigla. Otišla. Uželeo sam se tvog glasa. Načina na koji izgovaraš glasove, nešto važno propratiš pokretom i u vidokrug mi doneseš prste dok netremice gledam ti lice. Vatru u očima. "Ne, večeras neću ostati" sporo je dopiralo do mene. Prenulo me je tek zatvaranje vrata. Zvonkost potpetica po kamenom stepeništu. Pitao sam bojeći se da ćeš sasvim nestati odlazeći. Vatra u tvojim očima je ličila na moje snove. Oživeli su i drže me budnog. Na istom onom mestu gde si me ostavila. U hodnicima snova.
Pažljivom slušaocu bi zvučalo radoznalo, na momente bojažljivo radoznalo ali nikada odustajuće. Zvuk je pratio i miris, lelujav, blag, ostajući u nozdrvama slučajnih u prolazu ali ne i njemu. Njegovo hitanje je bilo ispred, pomalo haotično neusmereno, nervozno. Povremeno bi zastao, izvukao bi gomilu papira iz džepa, prelistao, žvrljnuo i vratio nazad. Potpetica joj je zapela za izbočinu pomalo raspucalog asfaltnog pokrivača i nagnala je da zastane i povrati ravnotežu. Kada ga je potražila pogledom već je skrenuo u ulicu levo koja je nakon parka sa fontanama i platanima vodila do broja 17 ukucanog iznad ulaznih vrata, teških, sa cvetnim reljefnim okvirom oko matiranog stakla. Znala je, kada bi se usudila, da bi ga našla na mansardi. Znala je da, kada bi pogledala sa ugla, bio bi kod trećeg platana levo od čijeg stabla je ostala skoro samo ljuska. Za trenutak je razmišljala da li učiniti to i videti ga kako po ko zna koji put odmiče i nakon stupanja levom nogom na prvi stepenik ulaza sa brojem nedeljivim bilo kojim osim sobom i jedinicom odlazi od nje. Usporila je sasvim pred samim uglom, naslonila glavu na zid i oslonjena na prste okrenula telo oko ugla. Znala je da ga neće videti. Stajala je tako zamislivši se nad skoro svakodnevnim hodanjima za njim i onim što ne razume u njegovoj privlačnosti koja ju zaokuplja. Spustila je pogled zbunjena saznanjem da nema odgovor na pitanje. Belina papira pred njenim nogama joj je lagano privlačila pažnju do trenutka kada je hitro se spustila na kolena i podigla ga. Skoro nerazumljiv rukopis ali je znala da je njegov, mora da bude njegov, čiji bi bio.
Stajao je kao opčinjen, široko otvorenih očiju, malo podignutih obrva koje su mu namreškale bore na čelu, razdrljene košulje, raskopčanih manžeta, misli usredsređenih na "nemoj nestati, molim te nemoj nestati" dok je izdaleka do njega dopiralo "Mislim da je ovo vaše" niz ispruženu ruku sa papirom njegove pesme koja ju je opisivala.
"Mislim da je ovo vaše" ponovila je hrabrije glasom malo drukčijim nego je zamišljala dok razgovara sa njim. Napravio je korak nazad praveći joj prostor da prođe pokazujući dlanom 'uđite'. Nije tako zamišljala, ali ušla je još uvek ispružene ruke sa belinom ispunjenom nerazumljivim tekstom. Ušla je i okružila se toplinom prostora u kojem on živi. Skoro da je mirisalo isto kao u njenim mislima. Hodala je okolo talasajući dlanom iznad predmeta na koje je nailazila i imala tako dobar osećaj da je stigla.
Pružio je dlan i ona mu je predala papir na kojem je njegovim nečitkim rukopisom bio opisan pogled njenih očiju, nemarno zabačena kosa pomalo pala na čelo sa leve strane, nežni dugi prsti, ovalno lice sa zagonentnim osmehom, grudima koje se nadimaju grabeći izmičući vazduh zbog blizine koja je zaokuplja i rečima "Ne, večeras neću ostati".
"Sinko, bi li mi poneo ovu torbu". Nekako kao da sam gledao previsoko kada sam shvatio da se neko meni obraća. Spustio sam pogled prema glasu. Biće da je cviker za nijansu bio sjajniji od kose osedele bakice koja kao da je došla iz crtanog filma o inspektoru Radiši. "Naravno" bi bio moj odgovor i da bakica nije bila tako ljupka i sitna. "Kuda idemo?". "Samo ti idi. Svaki put je dobar da se njime stigne" nije najčudnije što sam od nje čuo dok sam lagano koračao kako bih nekako uskladio moj, sada već, ogromni korak i naviku da brzo hodam, sa njenim skoro podcupkivanjem. Ispostavilo se da njena torba nije baš torba već pre kolica kojima se jedan točak zaglavio i ostao u tom stanju nasuprot mojih povremenih pokušaja da ga odglavim.
Priča koja je tekla između nas dvoje se nekako otela i daleko odmakla od razmene informacija o vremenu ili dnevnim događajima. Posle nekog vremena sam pričao o sebi stvari koje ni ne mislim glasno a kamo li izgovaram. Nisam se ispovedao, nikako. Opisivao sam sebe, ko sam ja stvarno, kako se odnosim prema različitim aspektima života i smrti, dakako, govoreći nekim novim jezikom koji je bio jasan, precizan i tačan. Svaka reč koju sam izgovarao bila je neki kamen iz građevine koja sam ja a koji nisam nikada pre video na taj način. Slušao sam sebe i pitao se zašto nikada pre nisam mogao tako jasno precizno i tačno da govorim o stvarima. Nisam našao odgovor ali sam našao bakičinu kapiju koja se bila malo naherila i koju sam poravnao da bih mogao lepo i glatko da otvorim.
Malo se mučila da otključa vrata, metalna, kao što su se nekada pravila za ograđivanje terasa i stepeništa na ulazima kuća. Nemoćno je slegla ramenima i pustila me da pokušam. Uložak za bravu nije bio dobro učvršćen i ispao je iz ležišta. Vratio sam ga, otključao i učvrstio uložak. "E zlatne ruke imaš, sinko". "Šećera na vrh kašičice?" nije bilo iznenađujuće koliko činjenica da se sa njene terase video moj prozor iza kojeg sedim kada nešto radim za računarom. Ne sećam se da sam je ikada video. Obično bi to bio taksi, zvuk otvaranja i zatvaranja vrata i to bi bilo sve. Doduše tu preko puta sam tek nekih šest godina, ali ipak...
Kafa je bila dolijuša, dolivana iz velike džezve čiju olabavljenu dršku sam zašrafio kako bi bakica mogla da je iscedi u naše šolje. "Sinko, pitala bih te nešto". Gledala me je pravo u oči. "Ja sam već stara i uskoro ću umreti. Nemam nikog i skoro ništa osim ove kuće i okućnice. Bi li ti pripazio na mene dok sam živa, sahranio me kada umrem a za uzvrat bih ti ostavila sve što imam, uglavnom ovo što vidiš oko sebe". To što sam video oko sebe, male bele šustikle, starinski orman, TV na kojem se videlo da ne radi godinama, peć na drva kakva više nigde, kladio bih se, ne postoji, plafon opasno blizu mojoj glavi, nisu bili ideal mog načina stanovanja ali iz njenih očiju je izbijalo da 'ne' nije opcija. Bio sam izabran i protiv toga nije imalo smisla buniti se. "Da, bako, pristajem"
Pitala si me šta sam radio poslednjih nekoliko godina i moje "čuvao sam baku" ti nije bilo dovoljno. Interesovalo te je kako je neko kao ja to radio. Pričao sam ti o tome kako je posle nekog vremena zanemoćala, kako sam je jednom nedeljno kupao, spremao joj hranu, hranio je. Iako je njeno telo otkazivalo, glava nije. Sa njom nikada nije bilo dosadno i razgovori su bili ponekad neopisivo zabavni. Rekao sam ti kako sam je našao posle povratka iz dućana obučenu u odeću koju je odredila za ukop i kako sam je sahranio.
Nisam znao šta bih sa kućom i malom bašticom sa šupom u dnu. U kući nije bilo vrednih stvari, to sam već znao. Nisam se osećao prevarenim ni uzalud potrošenog vremena. Nekako mi je sve što se desilo imalo smisla i pričajući ti pokušavao sam taj smisao da dokučim govoreći ti isto onako kao sa bakicom, jasno precizno i tačno. Pričao sam ti i o odlasku u tu šupicu u dnu bašte u kojoj je bilo nešto polupotrošenog baštenskog alata, ručnih kolica bez točka i jednog drvenog kofera sa čudnim otvorom za ključ. Ključ za taj čudni otvor bio je učvršćen za ručicu. Čudno za zaključane kofere. Kofer bi bio skoro prazan da na dnu nije bila knjiga.
Držiš je u rukama, listaš, kao i ja kada sam je našao.
"Ne razumem ni reč. Na kojem jeziku je ova knjiga?"
Gledam te zapanjeno. "Kako na kom jeziku???"
Pružaš mi knjigu. "Pročitaj mi nešto", kažeš
.
Uzimam je, listam, i dolazim na deo koji mi se svideo. "O mladosti", čitam naglas. Nastavljam sa tekstom ispod, koji o mladosti govori na način koji nikada nisam čuo pre, ni pročitao i posle nekog vremena shvatim da moj glas zvuči različito od mojih misli usredrseđenih na tekst. Odmahnem glavom i nastavim čitanje do kraja odeljka i zaustim da kažem "Vidiš, čitam" dižući pogled ka tebi. Trebalo mi je par sekundi da shvatim da još uvek sediš ispred mene. Oči ti nisu umorne, lice pomalo četvrtasto zbog spuštenih obraza, kosa ti je duža, crna.
"Nisam razumela ni reč od tog što si pročitao. Od tvog glasa su me podilazili žmarci ali sve sam snimila. Evo slušaj"
Pre nego sam mogao bilo šta da kažem, puštaš snimak sa mobilnog. Bio je to moj glas koji polako izgovara tekst koji sam čitao ali i dalje nije zvučao kao moje misli. Grozničavo sam tražio razlog tome uočavajući kako me gledaš prvo zaintrigirano, pa zapanjeno pipajući se po licu i gledajući prste kao da ih nikada pre nisi videla. Prateći tvoje ponašanje zagledao sam se u svoje ruke na kojima se koža lagano zatezala. Odeća mi je postala preširoka, kao što je tebi na grudima postala preuska, toliko da si morala da je raskopčaš. Moj glas je odzvonio jasnim mislima ali i dalje nerazumljivim glasom.
Pred ogledalom smo. Dodirujemo se po licu. Bacam pogled na tvoje grudi koje odeća pokušava da zadrži. ljubim te jednom, pokušavam da shvatim razliku, pa još jednom, dopada mi se to što uočavam, a i tebi jer me polako razodevaš ne braneći se od mojih ruku.
Nestale su ti cigarete. Ceo boks. U stvari, četvrti. Probala si da zavijaš ali nemaš strpljenje. Još uvek te drži lakoća izvačenja iz kutije. Zavijam ih kako bi stigla da "zavariš" nekoliko uzastopce. Žudno uvlačiš dimove skoro do već opečenih prstiju. Sledeću stavljam u muštiklu načinjenu od leskove mladice koju smo otsekli ubrzo po dolasku. Krišom sam je pravio da te iznenadim, sačuvam ti prste i produžim uživanje za još neki dim. Pružam ti je ćutke kao što je skoro sve ostalo tiho u našim dijalozima. Oči, inače pune svetlosti, bljesnu još jače. Nagneš se prema meni i poljubiš ono najbliže od mene što možeš da dosegneš. Slepoočnicu. Izvlačiš poslednje dimove, muštiklu stavljaš u mali džep na grudima, pauza je gotova. Nastavljamo sa radom.
Nije uopšte ličilo na početak leta kada smo izašli iz autobusa na poslednjoj seoskoj stanici koja to prestaje da bude samo vikendom kada razdrndani orman odbrekće do jezera. Retkim putnicima nisu bili čudni naši teško natovareni ranci koliko nastavak na jednom od njih sa točkom od bicikla. Nije nas bilo briga kakva pitanja stvara kod naših saputnika, nama je bilo bitno da možemo rezerve hrane lagano da iznesemo visoko u planinu. Iz nekog razloga, ćutljivi tokom puta, kada smo nastavili put mosta mahnuše nam uz "Srećno".
Most, skoro huk nadošlog potoka, uzbrdica, vodenica koja to odavno nije ali je ostalo ime za kućicu od pletera i naboja pod ćeramidom. Put se izdiže, huk potoka jenjava kao i uzbrdica, naši koraci osvajaju tišinu. Išao sam ispred i onda te pustio da vodiš svojim tempom. Pri mimoilaženju si mi zalepila zadihan poljubac.
Put vijuga kroz dolinu obraslu šumom ponekad se ogledajući na suncu gde drveće nije stiglo da ga opkoli, tempo ti je dobar, dišeš punim plućima dobrim ritmom povremeno izvijajući ramena kako bi promenila mesto remenima teškog ranca. Raspituješ se o detaljima koje uočavaš. Blagi povetarac pomalo izvija tvoj glas. Govorim glasnije kako bi se moj glas dobacio do tebe a da ne okrećeš glavu.
Posle oko jednog sata stižemo do jezera. Preuzimam vođstvo, nakon tvog bučnog wow oduševljenja vodim nas preko brane do izvora pitke vode. Spuštamo rance. Masiraš ramena. Dodajem ti vodu zahvaćenu sa lule uz prštanje kapljica uz "pij polako". Ubrzo shvataš upozorenje i otpijaš male gutljaje praveći pauzu. Punim bidone od po pet litara i raspoređujem po nastavku ranca. Guma na točku se malo spljošti.
Kratko razmišljam i odlučim da ne prečimo kroz šumu jer nadošli potok je možda odneo most od dva brvna nakon uske staze koja se probija kroz šumu da bi ponovo izašla na put. Vraćamo se preko brane nazad. Uzbrdica. Pomalo brekćem vukući nastavak ranca. Smeješ se i pomažeš mi gurajući ga. Zaravan, prestanak asfalta. Nabijen šumski put. Nizbrdica. Most. Ponovo uzbrdica. Šumski put izbrazdan točkovima teško balvanima natovarenih kamiona. Sporo hodam. Otkačinjem nastavak uviđajući koliko je dobro bilo pripremiti se za alternativan način vučenja. Dva naša štapa za hodanje usnopljavamo i koristimo kao jaram. "Uprežemo" se i oslanjajući na ostatak štapova nastavljamo strminom. Zaravan kod ribnjaka i iznad planinarski dom. Rilak sedi pod nadsrešnicom, pije jutarnju kafu i kada nas vidi vrekne "Vas dvoje niste normalni!". Uspnemo se do njega skrećući sa puta, odložimo nastavak, pa rance, sednemo za njegov sto. Ugao doma nas zaklanja od sunca. Još smo vrući od napora. Donosim nam jakne. Rilak stiže sa kafom i čašicama. Naliva i tebi i meni dopunjujući svoju. "E nije mi bilo slatko samom" i cokne pokazujući kako je rakija dobra. Okuražena njegovim gostoprimstvom i šalom u glasu, gledaš u fildžan i pitaš ga "Ti ovo zoveš kafom?". Nestaje i vraća se sa pola litra kafe i šoljom za čaj. Pripaljuješ već drugu i kada digne čašicu da nazdravi prihvataš svoju i odpiješ. Nenavikloj, znam da te njegova rakija pali sikazeći niz grlo, dobacuje "Hajde snašo pa da natočim još po jednu, na dve noge se ide". Odmahuješ glavom pokušavajući da dođeš sebi dok te odmerava od teških planinarskih cipela, preko golih nogu, šorca i širokog grudnog koša do lica koje nastoji da se oporavi. Uspevaš da dođeš sebi i uz promuklo "Dooobra!" spuštaš čašicu. Namiguje mi svoj sud kao 'sa njom ćeš stići gde si naumio'. "Gde ste krenuli ako Bog da?" kaže i doliva 'drugu nogu'. Objašnjavam mu, seća se da smo o tome već pričali. Ispila si 'obe noge' i pola litra kafe, gasiš cigaretu. Znam da si, nenaviknuta na alkohol, malo obamrla i dižem nas da krenemo dalje. Rilak donosi topao tek ispečen hleb i čvarke, "da imate usput" a ja znam da si mu se svidela i da je cela njegova koreografija tog jutra bila zbog tebe.
Put pored Doma pa oštro desno i uzbrdica od koje zavrtiš glavom, kao, 'šta mi je ovo trebalo'. Upregnuti u nastavak ranca vozimo ga po uskoj stazi odmarajući na svakih desetak koraka. Izlazimo na kratku zaravan posle koje opet dođe uzbrdica i tako naizmenično, posle skoro sat vremena izlazimo na kružni put. Malo ispod kaptiran izvor. "Zašto smo vukli ovoliku vodurinu pored ove ovde, jbt, udaviću te". Saginjem se i iz tanke cevi izvlačim drveni čep. Pun mlaz krene i nakon pola minuta skoro usahne. Napunimo čaše dok pripališ i skratiš pola cigarete. Već navikla na ledenu vodu otpijaš male gutljaje. Ispališ još jednu i nastavimo dalje. Put je ravan, carski, u odnosu na stazu kojom smo došli. ponovo sam zakačio nastavak za moj ranac, dišemo duboko pitki šumski vazduh. Provireno sunce nas uhvati ponekim svojim zrakom uteklim kroz visoke bukove krošnje, čavrljamo o Rilaku, rakija ti je isparila od napora uzbrdice, prija ti gusta šuma. Povremeno zapevušiš nešto mi poznato.
Blaga uzbrdica, staza levo, strma, zatalasana, razrovana šumskim traktorima za vuču balvana i isprana nizbrdo sjurenim vodama. Skrećem levo, biram put, posle pet šest minuta opet levo u retko nisko šipražje. Ćutke hodaš za mnom. Dođemo do sredine blago nagnute kose i krenemo nizbrdo kroz sve gušći čestar. Na maloj, skoro, čistini stanem i rasteretim se. Skinem ranac i sa tvojih leđa. "Stigli smo" kažem. Okrećeš se oko svoje ose i gledaš u koju nedođiju sam te doveo. Rasčišćavamo mesto za šator, podižemo ga, kopam "toalet", ti čekaš sa rolnom u rukama, ostavljam te i odlazim do dela gde se još nazire seča šume i donosim nekoliko panjeva, raspoređujemm ih i između počinjem da pravim ognjište sa kojeg će vatra par dana da nas greje i kuva nam hranu. Vraćaš se noseći suve grančice pokupljene usput. Delimično raspakujemo rance i nastavak. Odlazim do potoka sa strane i u mekom vlažnom tlu pravim četvrtastu rupu veličine gajbice sa jabukama. Jednu takvu sklopljenu donosiš, rasklapam je i smeštam , unutra stavljamo deo razrezanog džaka od debele plastike. "Frižider" je skoro gotov. Manji punimo zemljom i stavljamo ga preko vrata gajbice. Donosimo kvarljive namirnice i punimo "frižider".
"Gde je?" pitaš nakon par ispušenih cigareta i sedenja na panjevima oko još neupaljene vatre. Dižemo se i vodim te dublje u čestar. Dobro je što smo navukli jakne jer je gušće nego što sam zamišljao. Posle dvadesetak metara nestane šumske stelje, hodamo po kamenu iz čijih pukotina raste sve što se domoglo komadićka plodnog tla. Kupina je dobrano prekrila veći deo stene ali tvoje oko prepoznaje mesto iz moje priče. mesto na kome ima smisla napraviti kuću.
Nestale su ti cigarete. Ceo boks. U stvari, četvrti. Probala si da zavijaš ali nemaš strpljenje. Zavijam ih kako bi stigla da "zavariš" nekoliko uzastopce. Već neko vreme mirujemo i gledamo u očišćenu stenu, prilaz u donji zaravnjeni deo, ognjište od kamenih klesanih ploča. Naš poslednji dan u planini. Vreme ove posete nam je isteklo. Oslobodili smo prostor od rastinja i, greškom, na steni izniklih stabalaca koje komadić zemlje na kojem su ne bi izdržao kada porastu. Napravili smo kaptažu, doveli vodu kroz plastično crevo dovoljno duboko u zemlji da jake zime ne zamrznu vodu. Spremili smo sve za sledeći dolazak kada ćemo započeti kuću.
Ne možeš je napraviti sa svakim. Možeš je praviti ali ne i napraviti. Ta dva slova ispred su cela priča o tome šta za vreme i šta posle svih onih radnji od kojih je kuća sastavljena. To 'na' su i sve one veze kojima se dvoje uveže radeći na njoj, skoro golim rukama oblikujući je da u nju stanu oboje a da im koliko god da je mala, bude prostrano, jer to prostranstvo nije u veličini kuće već u onom što se u njima gradilo dok su je stvarali. A nas dvoje gradimo šumsku kuću. Kuću u koju će svaki namernik moći da uđe, spremi hranu, zgreje se, spava.
Već neko vreme mirujemo i motamo po glavama gde bi to mogli našu. Znam da motaš. Znaš da motam. Kuću...
Svako jutro zagledam se u tvoje lice da ulovim kakav je trag na tebi ostavila noć. Ne gledam ti osmeh već oči kako se bude i raduju se što me vide, lagano hvatajući svetlost dana. Šunjam se usnama nad tvojom kožom i skupljam preostalu toplotu do skoro pokrivenog tela i slušam ti ubrzavajuće otkucaje srca dok nastojiš da ih spustiš negde po sebi. Iz nekog razloga bude prvo čelo, slede uglovi očnih jamica sa kojih pokupim ustreptali nemir, podmetneš vrat podno uha protezanjem otresajući ostatke sna. Sveže odrezana obraslost mog lica te ježi i golica dok skupljam preostali san budeći ti grudi. Trbuh ti se zateže. Mirišeš na prethodno veče. Mirišeš na mene. Mirišeš na još...
