Moram priznati, zadivljen sam tvojim jutarnjim kapacitetom u ispijanju kafe. Deo tog rituala je tišina koju voliš i koju održavam što duže mogu što mi, kao pomalo nestrplivom čoveku, ne polazi baš uvek za rukom. Ako me čuješ dok traje ritual, pogledaš me bezoko, podižući glavu i okrećući se prema mom glasu. Otpiješ gutljaj i spustiš lice prema nečemu što je pred tobom, tu negde pored velike šolje koju puniš već drugi ili treći put isto onako kao i pri pripremi kafe, stavljajući prst u posudu i mereći dodirom nivo. Nikada se ne opečeš jer uvek prestaneš na vreme.
Jednog trenutka otvoriš oči i vidim se u tvojim zenicama. Počinje novi dan...