Svako jutro zagledam se u tvoje lice da ulovim kakav je trag na tebi ostavila noć. Ne gledam ti osmeh već oči kako se bude i raduju se što me vide, lagano hvatajući svetlost dana. Šunjam se usnama nad tvojom kožom i skupljam preostalu toplotu do skoro pokrivenog tela i slušam ti ubrzavajuće otkucaje srca dok nastojiš da ih spustiš negde po sebi. Iz nekog razloga bude prvo čelo, slede uglovi očnih jamica sa kojih pokupim ustreptali nemir, podmetneš vrat podno uha protezanjem otresajući ostatke sna. Sveže odrezana obraslost mog lica te ježi i golica dok skupljam preostali san budeći ti grudi. Trbuh ti se zateže. Mirišeš na prethodno veče. Mirišeš na mene. Mirišeš na još...