"Sinko, bi li mi poneo ovu torbu". Nekako kao da sam gledao previsoko kada sam shvatio da se neko meni obraća. Spustio sam pogled prema glasu. Biće da je cviker za nijansu bio sjajniji od kose osedele bakice koja kao da je došla iz crtanog filma o inspektoru Radiši. "Naravno" bi bio moj odgovor i da bakica nije bila tako ljupka i sitna. "Kuda idemo?". "Samo ti idi. Svaki put je dobar da se njime stigne" nije najčudnije što sam od nje čuo dok sam lagano koračao kako bih nekako uskladio moj, sada već, ogromni korak i naviku da brzo hodam, sa njenim skoro podcupkivanjem. Ispostavilo se da njena torba nije baš torba već pre kolica kojima se jedan točak zaglavio i ostao u tom stanju nasuprot mojih povremenih pokušaja da ga odglavim.
Priča koja je tekla između nas dvoje se nekako otela i daleko odmakla od razmene informacija o vremenu ili dnevnim događajima. Posle nekog vremena sam pričao o sebi stvari koje ni ne mislim glasno a kamo li izgovaram. Nisam se ispovedao, nikako. Opisivao sam sebe, ko sam ja stvarno, kako se odnosim prema različitim aspektima života i smrti, dakako, govoreći nekim novim jezikom koji je bio jasan, precizan i tačan. Svaka reč koju sam izgovarao bila je neki kamen iz građevine koja sam ja a koji nisam nikada pre video na taj način. Slušao sam sebe i pitao se zašto nikada pre nisam mogao tako jasno precizno i tačno da govorim o stvarima. Nisam našao odgovor ali sam našao bakičinu kapiju koja se bila malo naherila i koju sam poravnao da bih mogao lepo i glatko da otvorim.
Malo se mučila da otključa vrata, metalna, kao što su se nekada pravila za ograđivanje terasa i stepeništa na ulazima kuća. Nemoćno je slegla ramenima i pustila me da pokušam. Uložak za bravu nije bio dobro učvršćen i ispao je iz ležišta. Vratio sam ga, otključao i učvrstio uložak. "E zlatne ruke imaš, sinko". "Šećera na vrh kašičice?" nije bilo iznenađujuće koliko činjenica da se sa njene terase video moj prozor iza kojeg sedim kada nešto radim za računarom. Ne sećam se da sam je ikada video. Obično bi to bio taksi, zvuk otvaranja i zatvaranja vrata i to bi bilo sve. Doduše tu preko puta sam tek nekih šest godina, ali ipak...
Kafa je bila dolijuša, dolivana iz velike džezve čiju olabavljenu dršku sam zašrafio kako bi bakica mogla da je iscedi u naše šolje. "Sinko, pitala bih te nešto". Gledala me je pravo u oči. "Ja sam već stara i uskoro ću umreti. Nemam nikog i skoro ništa osim ove kuće i okućnice. Bi li ti pripazio na mene dok sam živa, sahranio me kada umrem a za uzvrat bih ti ostavila sve što imam, uglavnom ovo što vidiš oko sebe". To što sam video oko sebe, male bele šustikle, starinski orman, TV na kojem se videlo da ne radi godinama, peć na drva kakva više nigde, kladio bih se, ne postoji, plafon opasno blizu mojoj glavi, nisu bili ideal mog načina stanovanja ali iz njenih očiju je izbijalo da 'ne' nije opcija. Bio sam izabran i protiv toga nije imalo smisla buniti se. "Da, bako, pristajem"
Pitala si me šta sam radio poslednjih nekoliko godina i moje "čuvao sam baku" ti nije bilo dovoljno. Interesovalo te je kako je neko kao ja to radio. Pričao sam ti o tome kako je posle nekog vremena zanemoćala, kako sam je jednom nedeljno kupao, spremao joj hranu, hranio je. Iako je njeno telo otkazivalo, glava nije. Sa njom nikada nije bilo dosadno i razgovori su bili ponekad neopisivo zabavni. Rekao sam ti kako sam je našao posle povratka iz dućana obučenu u odeću koju je odredila za ukop i kako sam je sahranio.
Nisam znao šta bih sa kućom i malom bašticom sa šupom u dnu. U kući nije bilo vrednih stvari, to sam već znao. Nisam se osećao prevarenim ni uzalud potrošenog vremena. Nekako mi je sve što se desilo imalo smisla i pričajući ti pokušavao sam taj smisao da dokučim govoreći ti isto onako kao sa bakicom, jasno precizno i tačno. Pričao sam ti i o odlasku u tu šupicu u dnu bašte u kojoj je bilo nešto polupotrošenog baštenskog alata, ručnih kolica bez točka i jednog drvenog kofera sa čudnim otvorom za ključ. Ključ za taj čudni otvor bio je učvršćen za ručicu. Čudno za zaključane kofere. Kofer bi bio skoro prazan da na dnu nije bila knjiga.
Držiš je u rukama, listaš, kao i ja kada sam je našao.
"Ne razumem ni reč. Na kojem jeziku je ova knjiga?"
Gledam te zapanjeno. "Kako na kom jeziku???"
Pružaš mi knjigu. "Pročitaj mi nešto", kažeš
.
Uzimam je, listam, i dolazim na deo koji mi se svideo. "O mladosti", čitam naglas. Nastavljam sa tekstom ispod, koji o mladosti govori na način koji nikada nisam čuo pre, ni pročitao i posle nekog vremena shvatim da moj glas zvuči različito od mojih misli usredrseđenih na tekst. Odmahnem glavom i nastavim čitanje do kraja odeljka i zaustim da kažem "Vidiš, čitam" dižući pogled ka tebi. Trebalo mi je par sekundi da shvatim da još uvek sediš ispred mene. Oči ti nisu umorne, lice pomalo četvrtasto zbog spuštenih obraza, kosa ti je duža, crna.
"Nisam razumela ni reč od tog što si pročitao. Od tvog glasa su me podilazili žmarci ali sve sam snimila. Evo slušaj"
Pre nego sam mogao bilo šta da kažem, puštaš snimak sa mobilnog. Bio je to moj glas koji polako izgovara tekst koji sam čitao ali i dalje nije zvučao kao moje misli. Grozničavo sam tražio razlog tome uočavajući kako me gledaš prvo zaintrigirano, pa zapanjeno pipajući se po licu i gledajući prste kao da ih nikada pre nisi videla. Prateći tvoje ponašanje zagledao sam se u svoje ruke na kojima se koža lagano zatezala. Odeća mi je postala preširoka, kao što je tebi na grudima postala preuska, toliko da si morala da je raskopčaš. Moj glas je odzvonio jasnim mislima ali i dalje nerazumljivim glasom.
Pred ogledalom smo. Dodirujemo se po licu. Bacam pogled na tvoje grudi koje odeća pokušava da zadrži. ljubim te jednom, pokušavam da shvatim razliku, pa još jednom, dopada mi se to što uočavam, a i tebi jer me polako razodevaš ne braneći se od mojih ruku.
"Šta ćemo sa knjigom" , šapućeš mi na uho.
"Čitaćemo je pažljivo"
