Znaš. Tako malo je prošlo od tvog odlaska a tako mnogo nedostaješ. Prizvana. Pristigla. Otišla. Uželeo sam se tvog glasa. Načina na koji izgovaraš glasove, nešto važno propratiš pokretom i u vidokrug mi doneseš prste dok netremice gledam ti lice. Vatru u očima. "Ne, večeras neću ostati" sporo je dopiralo do mene. Prenulo me je tek zatvaranje vrata. Zvonkost potpetica po kamenom stepeništu. Pitao sam bojeći se da ćeš sasvim nestati odlazeći. Vatra u tvojim očima je ličila na moje snove. Oživeli su i drže me budnog. Na istom onom mestu gde si me ostavila. U hodnicima snova.
