Pažljivom slušaocu bi zvučalo radoznalo, na momente bojažljivo radoznalo ali nikada odustajuće. Zvuk je pratio i miris, lelujav, blag, ostajući u nozdrvama slučajnih u prolazu ali ne i njemu. Njegovo hitanje je bilo ispred, pomalo haotično neusmereno, nervozno. Povremeno bi zastao, izvukao bi gomilu papira iz džepa, prelistao, žvrljnuo i vratio nazad. Potpetica joj je zapela za izbočinu pomalo raspucalog asfaltnog pokrivača i nagnala je da zastane i povrati ravnotežu. Kada ga je potražila pogledom već je skrenuo u ulicu levo koja je nakon parka sa fontanama i platanima vodila do broja 17 ukucanog iznad ulaznih vrata, teških, sa cvetnim reljefnim okvirom oko matiranog stakla. Znala je, kada bi se usudila, da bi ga našla na mansardi. Znala je da, kada bi pogledala sa ugla, bio bi kod trećeg platana levo od čijeg stabla je ostala skoro samo ljuska. Za trenutak je razmišljala da li učiniti to i videti ga kako po ko zna koji put odmiče i nakon stupanja levom nogom na prvi stepenik ulaza sa brojem nedeljivim bilo kojim osim sobom i jedinicom odlazi od nje. Usporila je sasvim pred samim uglom, naslonila glavu na zid i oslonjena na prste okrenula telo oko ugla. Znala je da ga neće videti. Stajala je tako zamislivši se nad skoro svakodnevnim hodanjima za njim i onim što ne razume u njegovoj privlačnosti koja ju zaokuplja. Spustila je pogled zbunjena saznanjem da nema odgovor na pitanje. Belina papira pred njenim nogama joj je lagano privlačila pažnju do trenutka kada je hitro se spustila na kolena i podigla ga. Skoro nerazumljiv rukopis ali je znala da je njegov, mora da bude njegov, čiji bi bio.
Stajao je kao opčinjen, široko otvorenih očiju, malo podignutih obrva koje su mu namreškale bore na čelu, razdrljene košulje, raskopčanih manžeta, misli usredsređenih na "nemoj nestati, molim te nemoj nestati" dok je izdaleka do njega dopiralo "Mislim da je ovo vaše" niz ispruženu ruku sa papirom njegove pesme koja ju je opisivala.
"Mislim da je ovo vaše" ponovila je hrabrije glasom malo drukčijim nego je zamišljala dok razgovara sa njim. Napravio je korak nazad praveći joj prostor da prođe pokazujući dlanom 'uđite'. Nije tako zamišljala, ali ušla je još uvek ispružene ruke sa belinom ispunjenom nerazumljivim tekstom. Ušla je i okružila se toplinom prostora u kojem on živi. Skoro da je mirisalo isto kao u njenim mislima. Hodala je okolo talasajući dlanom iznad predmeta na koje je nailazila i imala tako dobar osećaj da je stigla.
Pružio je dlan i ona mu je predala papir na kojem je njegovim nečitkim rukopisom bio opisan pogled njenih očiju, nemarno zabačena kosa pomalo pala na čelo sa leve strane, nežni dugi prsti, ovalno lice sa zagonentnim osmehom, grudima koje se nadimaju grabeći izmičući vazduh zbog blizine koja je zaokuplja i rečima "Ne, večeras neću ostati".