Požuteli nervozni prsti. Cigareta skoro uvek u uglu usana sem kada se radilo sa zapaljivim. U suterenu iza kuće koji i nije bio suteren jer je građeno na nizbrdici. Nije bio slobodan ulaz jer je na sve strane bilo nečeg što se sušilo ili bilo spremno za bojenje, lepljenja, sastavljanje, tanano i nežno. Drvo, tanki mesingani limovi, aluminijum malo puniji, prešpan karton, platno, sjajni metalni uglovi plastične folije crne i sedefaste boje. Ručni alati za sve to sitno i krupno što se pravilo i sastavljalo da bi se na kraju dobila harmonika, dugmetara. Majstor Mihajlo čije harmonike nisu zaostajale za harmonikama vodećih prozvođača. Čuveni harmonikaši su imali njegove instrumente. Harmonike Majstor Mihajla.
Kada si dovoljno malen da možeš da se prišunjaš i budeš tu dok nastaju možeš da pomisliš, kada odrasteš, da je u receptu za tako dobru harmoniku bila neophodna ženska ruka kao što je bila ruka njegove žene. Nakovanj Mihajlovog čekića, ruka koja je uvek tamo gde treba, uvežbana posle beskonačno duge vriske kako bi postigla savršenstvo postojanja tamo gde misao Majstor Mihajla nalaže. Dara, tako se zvala. Ona koja je bila sve ono što Majstor Mihajlo nije stigao, hteo, mogao da bude, koja je svojim prisustvom i učešćem ugrađivala u harmonike nešto što je samo uho čuvenih muzičara uspevalo da prepozna. Dara, čiji je nemirni duh pristao da učestvuje i bude ono što svakom pravom majstoru treba, desna ruka, jer je Majstor Mihajlo nije imao.