Samo Durica

utjecaj nogometa na kvalitetu braka

nisam ljubitelj nogometa niti vatrena navijačica hrvatske reprezentacije.
čak, me, pomalo i iritira to, za mene, nogometno ludilo i sva ta euforija koja se oko njega plete.
mene više zanima atletika, gimnastika, skijanje, klizanje, skokovi u vodu, odbojka na pijesku, pa čak i hokej na travi ili softball.
no,
poštujem ljude i njihov izbor,
čak i razumijem tu potrebu da se veseliš kada neki tamo igrači, koji zarađuju miljone, za koje, uglavnom ne plaćaju porez u svojoj zemlji, se okupe, pa u ime svoje zemlje igraju se loptom, pokušavajući je natjerati u suprotni gol, a, sve, da bi narod, kad već nema kruha, ni ispravne odnose u državi, imal bar to malo zadovoljstva igara, za koje se navija i izgara.
mene je moj muž zamolio da dođem s njim pogledati utakmicu, jer, lakše mu je, ako još jedna osoba boravi s djetetom, koje se igralo u parku.
kompleks je to, između zgrada, gdje se nalazi i pošta, dućan, par kafića u kojima su mnogi bili s klincima okupljeni oko velikog ekrana.
došla sam, jer me zamolio, sjela sam, naručila jedno rezano i nisam imala pojma nit s kim igramo, eto, koliko mi je to važno. al, važan mi je on, i, naravno, važan mi je mali, a maloga mi je bilo žao odvući doma, jer se jako lijepo igrao s drugom djecom.
onda, kada mi je postalo već prilično dosadno, jer, dali su dva gola, i kaj bi sad više se i moglo dogoditi, mislim, nisu valda takve budale da sada, nakon dva gola pokvare taj rezultat, sad buju ga, ono, čuvali do kraja, i nema se tu kaj više gledat,
reko,
odo ja do dućana, tu mi je, odmah, blizu, kupit kaj mi treba za sutra, jer, tak i onak ne volim šalabajzat po tim dućanima kad je gužva, čekat na salamama, naguravat se košaricama, micat ostalim kupcima i stajat u redu na blagajni, a znala sam, kak su svi prikovani za taj ekran da je i dućan prazan.
još mi je bilo skroz simpatičmo kak su ženskice iz pošte se namjestile na pult i kroz staklo gledale tekmu, jer pošta je točno prek puta kafića.
i prodavaćice su komentirale rezultat, Fran i ja smo birali kaj nam treba, neko vrijeme mi pomagal stavaljati i nositi košaricu, a onda je zgubil koncentraciju i počel trečati po dućanu, al, pustila sam ga, jer, zaista, nije bilo žive duše, ono, ko u Paletu koji je sam na svijetu, samo sam ga povremeno dozivala da mi se javi.
uzevši sve kaj mi treba, na blagajni sam skužila kak nisam uzela dost love, pa sam još morala otrčati do kafića tražiti još, love, ne, da imam za platiti, al, prodavačici to nije smetalo, rekla mi je samo kako je već kasno, kako sam sigurno umorna i da je to sve normalno. pogotovo po ovoj sparini.
i još mi je rekla, bila je, zaista, jako ljubazna, kako nikada do sada nije upoznala tako simpatično i drago dijete, jer, on u taj dućan ide svaki dan s tatom, pa ga već svi poznaju, a meni bilo drago, srco ispunjeno srećom i ponosom, puno, puno više nego onih dva - nula rezultata tekme, jer,
on je moja tekma.
i, tak,
baš sam bila nekak zadovoljna,
petak je,
prek vikenda imamo nekih obaveza, ali meni lijepih,
u nedjelju je " Svjetski dan glazbe " povodom kojega jedan i drugi nastupamo s klincima na organiziranim koncertima,
al,
znala sam, da bu ovaj velki, zbog rezultata i tekme bil jako dobre volje, pa bumo sad možda još malo ostali vani, otišli doma kuhat večeru, skupa jeli i zezali se prije spavanja.
aha!
i, eto ti, gluparija nad gluparijama,
dođem,
ovaj sav snužden,
pa kaj je bilo, pitam,
bolje da ni nisam pitala,
"to i to i tak i tak " se desilo,
ajde, bar se nije prase objesilo,
on je, fakat, žalostan,
ja to ne kužim,
al,
pokvarili su mi vikend,
budale.
ne meni, boli mene briga, al njemu jesu,
pa kad je njemu pokvaren, onda ni meni nije sjajno.
eto ti ga na!
vražji nogomet.
jarčevi.
najgore od svega kaj ja, zaista, nemrem s njim suosjećati, meni je to tak glupo, da mi gluplje nemre biti.
- pa, kaj te briga? - pitam ga
- briga me, je, ti to ne razumiješ - da, ja ništ ne razumijem.
- mogli smo pobijediti, mogli smo, samo da nisu počeli...... -
eh, mogli smo, al nismo.
i nismo mi, neg su oni.
moj mozgić to nije u stanju razumjeti.
eh,
kada ova zemlja postane jedan uljudan, civiliziran i human lonac u kojem se mogu krčkati svi i svačiji interesi na lagano,
kada i ako,
jednom,
i to navijanje postane samo razonoda i razbibriga bez ovih nepotrebnih gluparija,
e,
onda bum i ja bila jedna
prava,
ponosna
i sva važna,
ko velka.