Puno sam toga naučjo loveći kajmane sa stricem Nedžadom. Očvrsno sam ko muškarac, između ostalog. Stric me svako jutro lemo lopatom po glavi. Iz početka je boljelo, al kasnije sam očvrsno, ko pravi muškarac, i lopata bi se odma sasula u komade čim bi me klepno po glavi, a jab se nasmijo, a stric, ne mogavši izdržati, i sam prasnuo u onaj njegov grgoljavi smijeh psihopata, pogladio me po glavi i izbo nožem u trbuh. Od tog su mi nakon nekog vremena očvrsnili trbušni mišići, tako da bi se oštrica samo slomla, a ja se opalijo smijat, a stric bi, ne mogavši izdržati kako se ja slatko smijem, prasnuo u onaj svoj pakleni psihopatski kikot te mi probušio oči bušilcom, sve glasnije se smijući.

Stric je bio ljudina. A da je znao sa bušilcom, znao je. A bio je i vrhunski pedagog i trener, jer od tog bušenja očvrsnile su mi oči, pa kad bi stric kreno bušt, borer bi puko ne na dva komada, ne na tri komada nego na pet i više, a bušilci bi zaribo motor jer bi ja kapcima, koji su isto očvrsnili, stiso ono malo borera što je ostalo. Tako bi se ja i stric nadmudrivali kroz nevinu igru, u isto vrijeme radeći na mojoj čvrstoći. E, a kad bi bušilci pregorjo motor, mene bi uvatjo taki smijeh, ono, puco sam, suze su mi išle na oči. Stric bi me samo pogledo i kroz grohot prozborio nešto da ću ga ugrob oterat sa tim slatkim smijanjem, te se i on opalio smijat, ne mogavši suspregnuti lavinu pozitivnih emocija što su izvirale iz moje dječačke nasmijane razdraganosti. Naravno, odma bi mi iščupo pluća, istesteriso noge i ruke, polijo me benzinom i zapalijo mi torzo. Od toga mi je očvrsnila koža, kosti, tetive i žile. Tak da mu je nakon nekog vremena puco lanac na motorki, a benzin gorijo na meni bez ikakova traga. Opet bi mi to bilo jako smiješno, a bogme i stricu. Smijo se ko lud. Kasnije su mi rekli da je i bijo. Lud.

E, al onda bi on zasuko brk, još uvijek grcajući u parajućem smijehu, te me privezo za hidrogensku bombu, aktiviro vremenski upaljač i pobjego u Sibir. Alaj je tu smijeha bilo! Ja sam se tolko smijo da sam mislijo umrijet. Reko, striko, striko, hahaha, pa nemoj više, a on bi mi poslo telegram iz sibira u kojem bi sam pisalo hahahahahahahahahahahahaaaa i hahahahahahaaa i onda bi se ja jope počeo smijat i još jače, a stric bi me nazvo telefonom i smijo se da su mi bubnjići pucali, al ne dugo, zato što su ubrzo očvrsnili... Al nije ni to dugo trajalo, od tih nuklearnih eksplozija očvrsno sam jako, al baš jako, i više nije bilo nečeg preterano zanimljivog.

Doduše, već sam bio poodrasto pa se stric pomalo i suzdržavo, jer kako je reko, bolje da idem pičke lovt neg da se tu zajebavam šnjime. Zadnji kontakt sa stricem imo sam prije par godina, kad mi je došo u posjet i ubjo boga umeni komadom olovne cjevi što je usput otkino sa plinare. Alaj smo se dobro ismijali, ne moram vam ni pričat. E, otad je prošlo dost vremena, ja sam se oženijo, a bogme imam i ženu. Naravno, došla su i djeca. Komšijina. Došla se igrat kod mene na dvorište. A bogme, žena mi je trudna sad. Nekad razgovaramo kak je bprije bilo lijepo, pa se tak i ona sjeti strica, i kak je zadnji put i nju probo kopljem kroz glavu i da se i ona ismijala šnjime.

Sad se nisam čuo s njim, ima već par godina, ko što sam reko. Slao mi je telegram doduše, da je boležljiv, al obećo mi je da će se, kad se mala rodi (išli na ultrazvuk), odma pojavt pa da se prisjetimo starih vremena i ko nekad dobro ismijemo i izzabavljamo.

Svinjski (eR.Jot.)
Prigluplje, Sodomogomorovsk, 1777.

Rođo Kormoran nazvo me tog jutra da mi kaže kako je završjo vremeplov. Ushićen do krajnjih granica tom viješću, pohitao sam k njemu, ne opravši zube, ne nahranivši se, čak niti ne bacivši obvezatni jutarlji drk, što mi je tada kao napaljenom petnaestogodišnjem gimnazijalcu bilo nezamislivo. Mislima mi je odjekivala samo jedna riječ "vremeplov, vremeplov", što su - tehnički gledajući - dvije riječi, al jebat ga. Brzo sam se obuko, i to samo u gaće, te iskočivši kroz prozor potrčao kroz šumarak koliko su me noge nosile prema udžerici rođe Kormorana, udišući punim plućima mirisni proljetni zrak te mašući pesnicama prema leptirima, psujući im majku negracioznu, no cijeneći njihovu zaigranost. Rođu Kormorana zatekao sam naslonjenog na bačvu krvi.

- Šta, koji kurac?!... Tek što sam uspio zaustiti, a rođo kormoran već se bio transformirao u demona visokog tri metra, sa očnjacima veličine tek ubranih mrkava iz vrta s genetski modificiranim povrćem. Oće reć, zajebano je izgledo. Naravno, to me baš i nije previše tangiralo, jerbo sam znao da rođo Kormoran posjeduje vještinu, a bogme i moć metamorfoze. Jednom se bio pretvorio u sendvič, a ja onaki gladan, počeo ga jest. Zato sad nema noge.

- JEBO TE JA ROĐO! - uzviknuh, a on se demetamorfozira natrag u svoj benigni lik ostarjela rockera.
- Đe ti teleport? Ajmo!
- Ušupi je. Tam kraj panja. Al jebo teleport. Znam ja zašt si ti došo. Došos radi VREMEPLOVA!
- JAŠTA SAM!
- TAKO JEEE!!
- JEEEE!!!
Presjekavši veselje zbog radoznale ushićenosti koja me tresla ko 220V znojnog konja, rekoh:
- Aj dobro. Đet je taj vremeplov pa da brijemo?
- Pokraj teleporta. Moš ga isprobat. Zasad iđe sam dva tjedna naprijed i unatrag, ul usavršt ću ga još. Uglavnom sam metno fau-ve djelove, radi ekonomičnosti. Imaš ih svađe za kupt, a i to što švabo napravi... ma ne moram ti pričat. Metno sam čak i KENVUD na šajbu. Najbolji vremeplov u selu. Rekaro sjedala, remus auspuh, dupli. I što je najbolje, tot je dizl vremeplov. Al dobro, jebo majku, ja mu šubekam ložu! Jeftinije, a ide ko curca!
- Pa kuda ćmo?
- Ne znam, men se neda. Id se sam provozaj.
- Aj dobro.

Sjeo sam u vremeplov i pritiso prvo dugme koje mi se svidlo. Nisam trebo. Za sekundu sam skužio da je na njemu pisalo "meljačica mesa", al bila je to sekunda previše. Naime, gdje je bila moja pogreška? Pa, rođo Kormoran, da uštedi na materijalu upotrebio je komoru za mljevenje od polovne meljačice mesa što ju je otkupio za sitne pare od lokalne mesoprerade.

I tak ja to pritiso. Kažem, trebala mi sekunda da skužim, al već u drugoj sekundi masivne oštrice noževa skrivenih u bočnim stranicama teleporta tj. meljačice mesa, zasjekli su moje nejako mlado tijelo te ga nevjerojatnom brzinom usitnile na komadiće veličine pakiranja svježeg kvasca. Osjetio sam se poletno i rasterećeno. Tako je, bio sam mrtav. Pokušao sam zazvati rođu kormorana i jebat mu majku, no nije išlo iz razumljivih razloga. Za tri sata rođo je sam naišo, pogledo me samljevenog te reko: "E kad si brzoplet, eto ti sad!"


J.R.S.
Slonovlje, 1945.
Iz zbirke noveleta "Smrt i mi"

Ja mislim das današnja djeca puno pametnija neg što smo mi bili. Jesu, sigurno. Jebate, kad sam ja bijo mali, jas ti znao otić na baru sa pištoljom od đeda i ubijat pecaroše. Ma da, bijo malo čudan. Da ne kažem jako. Da ne kažem ubojica. Pa zato neć ništ reć. Kad me odvedu, sam ću šućet i gledat u pod. Šta gospodne sudija? Kaki ribari? JA ubjo? Nikad! I vjerovaće on men, iss, muger sam ja. Zajeban uvjek bijo. Sjećam se jednog dočeka nove godne. Ono, svi se spicanli, čekaju, to već pomalo pjano sve bilo, a ja, kaki zajeban sam bijo, izišo van malo prije ponoći i sakrijo se iza ćoška đe mi je Đed reko da će Nova Godna prolazt (bijo mudar Đed, utri kurca!) i napravjo joj sačekušu. Čim sam ju vidjo da ide upuco sam je pištoljom i dokrajčijo nožom, te se zatim neopazice vratijo na zabavu. A ono taman svi počeli brojat: deset, devet il kak to već ide, malo me jebala matematka uvjek, i tak, broje oni, došli do kraja, al niko ne ulazi na vrata. Kadli mali Mićo utrči kroz vrata sa upaljenom prskalcom u svakoj ruki, sav uplakan i počne vikat kak su ubli Novu Godnu i da leži zaklana dolj na ćošku, kraj štaglja. Ja sam se sam nasmijo i reko u sebi, Đede, svaka čast! Bijo mi pametan Đed. Bijo lud. Ko i ja.

Jednom mi je savjetovo da idem jest govna iza štale. I ja ošo. Brale, najo sam se govana ko nikad. I, da kucnem o drvo, otad ni dana bolesti! Nema brate! Kažem, bijo mudar đed. Zvali su ga Đed Lijov. Ko ono, lisca, mudrost i te priče. Drugi opet, puta, me nagovorjo da pređem na iglu. Reko mi je, sinak, jebo ja te droge što se inhaliraju i jedu. JEBO JA TO! Vid mene! Osamdesprva, a ko dečko! Moraš se počet bost, tot je super! I onda pao mrtav. Al nije ondak bilo horsa. Jok. Sušjo je on konjsku balegu, mljeo u prah, i to si kuvo i brizgo. Otuda i ime hors. Bijo lud đed. Sjećam se jednočke kad me je naučjo kak da napravim zamku za međeda. Baba najebala. Moro sam isprobat zamku.

Znao me Đed nagovort na štošta. A bijo je ljudina. Kad bi se napijo, išo bi u sred noći selom i viko ŠLAGVORT!! ŠLAGVOOORT!!!, a ja za njim trčo i viko NEMOJ ĐEDE, NEMOJ, a on bi reko MA ŠTA NEMOJ!! ŠLAGVOOORT!!!! MATER JEBO!! Ondak bi mu ja uklještio noge francuskim ključem da padne, a suseljani bi ga izboli vilama dab mogli spavat mirno. Dobar bio Đed. Nekad bi me iz čista mira odveo u cirkus. Ćeo me prodat za sitne novce. Bijo zakon Đed. Uvjek za šalu. Nekad bi mi iz zajebancije izvadjo bubreg i prodo. Trebalo mu za rakiju i hors. Mislim da je dvaput bilo. Dobio neki četirsto-petsto maraka za njija. To kad sam imo dvanes godina. Sad me poznaju svi na odjelu za dijalizu. Često jih uveseljavam pričama o Đedu i njegovoj dobroti. Zbilja je bijo ljudina. Nabijo mi je glavu na šiljak od ograde sam da nasmije komšije. Bijo je šuomen i zato su ga svi voljeli, a razumljivo - ja ponajviše. Zato sam jako plako kad ga je pojo konj. Al na stranu tužne uspomene, nema od njija koristi, zato se bolje prisjećat onije lijepih. Npr., kad je komšo Otoman kreno ćerku ispraćat na faks, Đed repetiro pištolj i ubjo ga na sred ulce, ćerku mu izjebo i zapaljo kuću. E, ondak se ošo u birtiju napt. Kad murija došla po njega, sam je reko KAKI PIŠTOLJ!? JA? KOMŠIJE? MA NI GOVORA! I to je bilo to. Muger. To sam od njega naučjo.


Josip Reptilović Svinjski
Antologijska knjižica pripovjedaka "Vrcanje meda, penetracija i krljušt"

Mjesto događanja: Trakošćan
Vrijeme događanja: 16.08.2007

Glavni akter radnje.

POVIJEST DVORCA

Trakošćan je nastao u 13. stoljeću u obrambenom sustavu sjeverozapadne Hrvatske kao manja osmatračka utvrda za nadzor puta od Ptuja prema bednjanskoj dolini.

Prema legendi Trakošćan je svoje ime dobio po tračkoj utvrdi (arx Thacorum) koja je navodno postojala u vrijeme antike. Druga sačuvana predaja govori, da je ime dobio po vitezovima Drachenstein koji su u ranom srednjem vijeku gospodarili tim krajevima.

Toponim Trakošćan prvi se puta spominje u pisanim dokumentima 1334. godine. Gospodari utvrde u prvim stoljećima nisu poznati, tek znamo da su od kraja 14. st. vlasnici grofovi Celjski, koji istovremeno gospodare čitavom Zagorskom grofovijom. Uskoro ta obitelj izumire i Trakošćan dijeli sudbinu ostalih njihovih gradova i posjeda koji se usitnjavaju, i mijenjaju razne gospodare. U toj podjeli Trakošćan, kao jedinstveno imanje, pripada najprije vojskovođi Janu Vitovcu, zatim Ivanišu Korvinu, koji ga poklanja svome podbanu Ivanu Gyulayu. Ova obitelj zadržava dvorac kroz tri generacije, te izumire 1566., a vlastelinstvo preuzima država.

Za učinjene usluge kralj Maximilijan dodjeljuje vlastelinstvo Jurju Draškoviću (1525-1587), najprije osobno, a potom na nasljedno uživanje. Tako je konačno 1584. Trakošćan stekla obitelj Drašković.

U razdoblju procvata izgradnje dvoraca u Hrvatskom zagorju, u drugoj polovici 18. st., dolazi do napuštanja Trakošćana. Zapušten, počinje naglo propadati, pa se tek polovinom 19. st., obitelj ponovno zanima za svoj titularni grad, u duhu novog vremena, romantičnog povratka prirodi i obiteljskim tradicijama. U tom duhu podmaršal Juraj V. Drašković grad obnavlja u rezidencijalni dvorac, a parkovni okoliš pretvara u romantičarski perivoj. Iduće generacije povremeno borave u Trakošćanu sve do 1944. kad se iseljavaju u Austriju, ubrzo zatim dvorac je nacionaliziran.

1953. osnovan je muzej sa stalnim postavom. Danas je dvorac u vlasništvu Republike Hrvatske.

Odmah po dolasku prije kavice.



Poslije kavice i ugodnog odmora u hladu krenuli prema dvorcu.



Kapelica Sv. Križa.



Moja malenkost (tko kaže da žene ne znaju slikati!).



Ulazna vrata sa grbom obitelji Drašković.



Ulazno dvorište dvorca.



Slika jezera sa kule dvorca.



Kapelica Sv. Križa sa kule dvorca.



Panorama sa kule dvorca.



Fotići su radili punom parom.



Par pogleda na sam dvorac i okolinu oko njega.









Slijedi par slika unutrašnjosti dvorca snimljeno po skrivečki.







Bambi u jednoj od soba.



Rijetko se može vidjeti na slikama lijepa žena jer sve one do tada na slikama su zgledale k'o Šešelj.



Kako se može vidjeti tim plemićima aktovi i nisu bili tako strani. Bambi nije mogao odoljeti a da je ne uslika.



Slijedi nekoliko slika dvorišta unutar dvorca sa bunarom te lovačkim trofejima na zidu.









Park oko dvorca.



Eto mene još jednom u sjeni stoljetnih stabala u parku oko dvorca.



Na stazici prema jezeru i Ribarskoj kući.



Bambi na stazici prema jezeru i Ribarskoj kući.



Ribarska kućica (fine domaće kobase sa senfom i lukom).



Bambi u sjeni Ribarske kuće na jezeru.

Bilo je lijepo jer je bio lijep dan u prekrasnom i dragom društvu.

Pusa bambiju. :))

- Mala, imaš dobru pičku! - tim riječima obratio se Vretenko Sokratijević-Trs prvoj djevojci koja mu je uzvratila krezavi osmjeh koji joj bijaše uputio. Bio je Vretenko pionir, i što je najbolje - prvak - u barenju. Znao se zajebavat sa misicama. Ono, pukne mu u glavu, jebate, idem bart misice! I krene, ode tam međ njija, sam se počme smijat, a one padaju. Jes da je imo čekić od kilu ipo, i ak se koja nije nasmijala gadno bi prošla, al jebat ga, niko mu nije mogo poreć da je dovitljiv. Takorekuć. No, svakoj sili dođe veća (varijacije na narodne mudrosti, op. a. lbatros.) i kako to već ide, tj. iđe, jebo ga bog, esmol bosanci il nismo?, i Vretenku je najišla pametnija odnjeg. Od njega. Odnjega. Ljepše mi je kad je napisano skupa. Odnjega. Zakon. E. Pa mu rekla sljedeće, tj. slijedeće:

- Jebo te ti - prozborila je Ištvanka Propeler, miss Spodnje Kurčevine i svojevremeno precjednica kluba utrnulih dojaka pri ministarstvu za ljuštenje tirkiza i oblajavanje primata - Oš kulirat provjetrine?

Na što se, tek primozgom obdareni Vretenko obrecnu i obtestera joj sedmo rebro s desne strane uz riječi "Ovo ne vodi nikuda!", a Ištvanka mu samo odmahnu rukom u svom ludilu i takorekuć šoku, parcijalno izazvanom i masivnom ozljedom tkiva što joj vretenko naniješe gudalom, a parcijalno zbog njena već poodmakla stadija šizofrenije (da pojasnimk: rođak joj je Šizo imo leniju, al ju je stalno nazivo "frenija" i pričo je, ono, kad bi pričo: Jebate, ide Šizo (volio je o sebi pričati u trećem licu) na freniju radt!) i ljubavi prema glodavcima.

Malo sam se izgubijo. Neka. Dobro mi je. Nikad bolje. Da je bolje, (štono kažu), neb valjalo. I da, đe stao? Stao kod Propelerke. Jako volim opisivat ljude. Jako. Makar i imaginarne. Sam nek se opisuje, niko sretniji od mene. Nekad sam po cijele dane znao opisivat. Sjednem pa opisujem. Počeli su me zvat na susrete Opisivača. Jesu, jesu. U to doba, onaj koji je opisivo, mogo je jebat šta je ćeo. Ja sam jebo kornjače. Zbog oklopa. Reko sam im: Jebem vam majku, al vam je gadan taj oklop. I tak bi ja njih jebavo u mozak po cijeli dan, iz čista mira. Malo opisujem, malo jebem kornjače. Lijepo se nakad živlo. Bilo para. To svi znamo. Nevezano, mislim da sam pomalo sadist. Verbalni. Jako znam uvrijedt ljude iz čiste zajebancije. Tek zato što mog tak. Malo mi i bude žao poslje. Baš sam neki. Al da je zabavno, pička mu materna, je.Što bi reko jedan moj znanac u alkoholnom transu: Brale, sve ti je to lizanje očiju! Pri tom mislivši na mazanje očiju. No, hm. I da, đe stao jope? Opisivanje. Ljudiju. Opasan sport. Moreš si napravt neprijatelja, i to na buljuke istih. Recimo, kreno sam jednom opisivat komšiju Zetora. Piso sam kak je polunastran. Zato što nije imo noge ni ruke. Pa se uvrjedjo. reko, komšo, jeba ga ti, kak da napišem das nastran kad u biti i nis potpun čojk? Znaš, moram bit politički korektan. To ti se fura zadnjih godina. A on se napizdijo. Nije pričo samnom tri dana. Pa i dalje ne priča. Ubjo sam ga. Jebat ga, nemam ja ništ protiv njega. Više. Al ne volim kad me ignoriraju. Kak sam ga ubjo? Kotrljo ga dok nije iskrvarjo ono malo krvi što je još imo. Jebate, kad si malo razmislim, bio je ko neka kocka. Zato ga i nisam mogo kotrljat previše. Mislim, jesam, al gadno je to izgledalo. Jebiga, probaj ti brale kocku kotrljat. Oćeš kurac. Jebeno je to. Recimo, da ja sad čitam da je neko kotrljo invalida bez ruku i nogu, jab mu mater jebo. I mislijob si, jebate, ovaj je neki psiho. I dobro bi mislijo. Al papir trpi sve. Još bolje, hard disk i ekran trpe još više. No, ko ga jebe. Politička korektnost prije svega. A poslje svega, jebo sve. Bolje da ljudi pišu sranje nega da ih rade. Jel tako? Tako je. Planiram si ovih dana potpuno prolupat. Pa ko ga jebe. Kojić kurac bit normalan? Nikoji. Jebo sve. Volim glavom udarat u ormar. Osvježava. I rukom. Bol je iskrena i moja. Jebeno je što me drugi dan boli glava. To je ona loša, rezidualna bol. To je pokvarena bol. Ta mi se ne sviđa. Al kad opizdiš, u tom momentu, jebate, to je odlično. I nije zanimljivo udarat druge, da se razumijemo. Jebo to. Što kažu, treba prvo sebe razumjet. A onda otić kotrljat invalidnog susjeda dok ne iskrvari ono malo što ima. Pička mu materna.
EJ SUSJED! Zajebavam se. Znaš da te volem ko brata. Sve vas volem. Tolko dab vas kotrljo.

J.R.S., zbiljam puko
Alkohol. Nemojte nikad pit. Osim kad morate.

- Pa đe si Češlje, nema te dolj u gnojivu već tri tjedna!
- Evo, išo potvrdt iskaznicu za devu. Morać je vodt na kalemljenje, a do dvadesetog se vade potvrde.
- A e? Ja ženi kupjo petnes metara terpapira. Dušu dao za depilirat se. Probo i ja. Depiliro četvrt desnog guza. Ko špigl.
- Morać si i ja uzet. Morać depilirat psa.
- Ma ja svog depiliro neki dan. Muka živa. Otimo se ko lud. Staford, jebo mater.
- Trebos mu prvo glavu odsjeć. Kaže mi kum Slizbol da to pali. Umiri se bez glave.
- Ma pali, al mi neuredno. Ja sam svoga znao istuć kukom za meso. Da vidiš kak sluša poslje.
- Znam. Pse moraš trenirat, inače neslušaju. Al moraš im nekad i tolerirat nepodopštine.
- Ma ne moraš mi pričat ništ. Moj pitbul, dok je bijo mali, volijo lajat. Bio lajav. Ondak sam mu dao podštucat mozak. Uzo mi veterinar tries ojra.
- Ja sam svome stafordu moro mljet beton za u jelo. Ne metneš mu betona u meso i neće ni prismrdt. Fina gujsca.
- Ma ja sam svom moro kiseline sumporne sipat u mljeko! Neb inače pijo da ga jebeš!
- Ma šta kažeš! Ja sam jednoč svome vučjaku moro samljet komšiju! Inače, neb jeo, ma za ništ!
- Ja sam jednoč svoga terijera zgazjo avtom! Neb ga inače pogazjo auto, nema šanasa!
- Iss! Jas ti svoje tri čiuvave polijo petrolejom i žive spalijo! Neb inače izgorle, ma nikak!
- A ja sam ti znao nekad, dok sam imo ptičara, znao sam skuvat čorbe od njega i ondak ga još namlavt lopatom. Inače ga nikad neb mogo lopatom namlavt da nije kuvan bijo.
- Zbiljam? Vidiš, ja kad sam imo dalmatinca, men se taj pas gadjo do bola. Svaki dan sam ga baco kroz prozor. I tak, malo po malo, on ti mutiro. Razvijo krila. I ništ, počeo mi letat okolo, počeo piliće krast. Počeo krast kraste sa koljena djeci. Počeo roman pisat! I šta sam drugo mogo? Oženjo sam se s njim. Krasan je to pas. Imamo već sedam generacija štenaca. Dobar je pas. Vjeran. Netreba mi ni žena, jebo ženu.
- Ček malo, a to je muški pas? Tis ondak peder, tehnički gledajući!
- A, ne. To ti je BIJO muški pas. Išo on spol promjent. Kak bi inače okotijo sve one štence? Tam na kliniki sam ga upozno. Ju upozno.
- Jebo to, pa to ti isto! Al neka. Nek ste vi živi i zdravi.
- Ma jašta.
- Moram ti priznat... Ja sam oženijo tetrijeba!
- Tetrijeba?... El muškog?
- Ma... Mijenjo spol. Sve znaš.
- Eto, eto, nemaš se šta stidt, sve je to za ljude.
- El? Baš si ljudina kad me razumiješ. Donijeć ti jaja. Nese tetrijeb ko lud. Svaki dan kajgana.
- Moram i ja teb nešt priznat.
- El?
- Pa da. Ja sam ti prije bijo oženjen za mrmka.
- El muškog?
- Ma ne. Ženski bijo. Al se propijo pa smo se zato rastali.
- Šteta. Jab ti sad mogo pričat kak sam bijo oženjen za metar 'rastovne i to dvaesttri godne. Bilo mi užasno u tom braku. Iscjepo sam ju jednog dana. Vratjo se sa bauštele i nađem panj'ć nekog kestena kak ofira sa mojom rastovnom! Poludjo! Mrak na oči i te spike.
- Potpuno te razumjem. Ja sam ti bijo mijenjo spol pet puta. Jednom u žensko, triput u muško i jednom u nerasta.
- Nije to ništ, bez brige. Moj nećak Silni, zvani Šlajm, on ti je mijenjo spol šest puta. Triput u ženu, jednom u muško, jednom u šišmiša i jednom u paštetu. Osto je pašteta. Kaže, dobro mu se mazat.
- E, svašt!
- Pa da.

J.R.S.
Bogomdanovska,
Eseferjot, 1957.

Jednoćke smo Ja, moj kum Terc i brat mu Oštija Lovrić-Zbjeg ulovli par zgodnih cura na plaži kak se sunćaju. Pićku maternu, umene se odma digo, a ovi mi se poćeli smijat. Pićka vam materna, reko, malo sam se uspanićarijo! Onda su se prestali smijat, a ja sam se mogo koncentrirat na gledanje finih pićaka dolj na plaži. I sveb bilo u redu da mali Oštija nije iščupo čempres i kreno jurišat na pićke vićući "GELERIIIII!!", a ove se poplašle, skoćle na noge pa pravac, kud će - neg u vodu. Tu sam se ja odlućijo umješat, i odma poćeo vikat "RINGIŠPIL TI JEBEM KRVAVI; VRAĆAJ TAJ ČEMPES, DA TI SUNAC NEKULTURNI!!". Izdero se ja tak, i odma sam vidjo da nešt nije u redu. Kum Terc, koji je stajo sa strane obratjo mi se rjećima: "KUME PA REKO SI Č! REKO SI ČEMPRES!". Tek onda sam ja skužijo šta sam napravjo. Izljećio sam svoju boljku nerazlikovanja slova ć i ć! I to spontano! U tom trenu se javio mali Oštija, zacvilivši svojim sitnim nemutiranim glasom:"Kume (ciju ciju ciju, op.a.) pa tis progovorijo kak spada (ciju ciju, op.a)!! Reko, ne obraćaj mi se takim tonom glasa, petokolonaško smeće! Đes ti bijo dok sam ja cvjetare mico! A?! Kurac mu jetrvin!
Na što je mali odma ušutijo. I kum Terc je zašutijo. I ja sam šutjeo. Onda su se pićke vratle gor do nas te smo zapodjenuli razgovor koji je teko otprilike ovak:

- Đeste pizduni! - progovorla je prva mala plava sa maskom za ronjenje - Ovos moje cure! Ljerka i Kombajnina i mi smo najbolje prijateljce! Skupljamo postera i salvetiju i ćasopis Okej koji ima najbolji savjeta i horoskopa. Često se nađemo kod Ljerkine babe, pa nas onda njezna Baba i Kombajnina zabavljaju sa uprizorenjima strateških varijacija drevnih bitaka...
- Čekaj malo, štas ono rekla: ĆASOPIS?!
- Pa da, jat neznam...
- ČEK MALO! El imaš biljeg na desnom guzu?
- ?! Imam! Kak znaš?!
- MAMAAAAAAAAAAAAAAA!!!!
- Bat?!... MEĐEDEEEEEEEEEEEE!!!
- Aj dost zajebancije - tu nas je prekino moj kum Terc. - Cure, oćte se jebat?
- Aha - odgovorila je mala plava - Ja se zovem Turbina Zvečić. Zovu me Kljagljar.
- U, imaš seksi nadimak.
- Fala. Znam. Al nije to ništ. Moja tetka po stricu od prađeda imala je nadimak Sir.
- Jebo ti ja mater. - odgovorijo sam vidno uzbuđen - pa ti nis normalna!
- Pusti curu - umješo se Terc - vidiš da je drogirana.
- DA DA DA, drogirana! Vidijo ja odma! - skvičao je sa strane mali Oštija.
- Ček malo, nemoš tak o mojoj prijateljci pričat - iznenada se mješala Kombajnina, koja je do tad šutila ko zalivena katranom.
- DA, ček malo - javila se i Ljerka koja je do tad također šutjela poput zalivene katranom.
- Daček Malo, češki prozaik i pjesnik, 1878-1961. - ispljunuh kao čavao iz pištolja na čavle.
- Znao ga ja - dobaci Terc - išli skupa na balet.
- Oduvjek sam znala das peder - dobaci Kombajnina - I ne zovem se Kombajnina! Moje ime je Trigonometrina! Trigonometrina Ustodrk!
- MAMAAAAAA!! - podviknu mali Oštija
- SVEKREEEEEEE!!! - odvrati Trigonometrina, zagrli malog Oštiju i zaplače, a mi ostali zapjevasmo evergrin Nedžada Kruške-Kruha "Kako kuvasmo gravac ljuti" do dugo u noć.


Svinjski, Đej-Ar
Ćitluk, 2222.

- Stopostotniče! Stopostotniče! - vikala su djeca tarući svoja malena torza o kolica pokretana kozjom zapregom. Kroz selo je prolazio Zijo Stopostotnik-Muf, sladoledar (slastičar op. a. bato), provodadžija, šmirglatelj i ženomrzac.
- Mičte se, jebem vam matere koje vam mrzim! - prodorno je orio šorom Stopostotnik, više kroz šalu nego za ozbiljno.

- Aje, ko će od čokolade, koće od punča, koće vaniliju, ko će pistačo, koće južno voće, koće koću, koće koču, koće, kažu oni meni, al ja kažem striče, kaže se koče, kao bremzaju, razumiješ me, al ja sam ti to probo i nekad se te tapete moraju sam ufrkat da bi postigo ravnotežu, a mali je otišo dalje pa prebacio i nemoš ti mami dokazat da sa druge strane ceste ima komšija i to je tam đe su se skrivali među daskama, poglavnik, općenito, sve je žuto-zeleno, doduše nikad nisam... - nastavio bi tako pričati Stopostotnik, koji je bio psihotik. Aha.

- Stopostotniče, stopostotniče! - dolijao bi mu uvijek sa desne strane mali Miloguz Sitnodrk, s čjim je ocem, Češljem Sitnodrkom-Straćarom, Zijo Stopostotnik išo u vrtić - Hoćeš li i danas svratiti na prangijanje? Stopostotniče, moooolim teee!! - slinio je mali Miloguz.
- Nemerem. Rec ćaći da glancam potpalublje. Pozdrav mater i pitaj ju el je žena. Ak kaže da je, rec joj da je mrzim.
- E, al kak ste se onda prije vi prcali, a sad ju mrziš?
- To ti tak ide. Ne mrzim ja nikoga. To tak ide. Ima doba kad se prcaš, a ondak opet dođe doba kad se nepoznate, jebo mater, naučćeš.
- Fala ti štos mi to tak fino elaboriro! Oh, hvala ti stopostotniče! - uzviknuo je Miloguzov sin, odvojio ruku od kozje zaprege i ostao stajati u oblaku prašine koja se dizala sa prašnjave, ljetne seoske ceste.
Stopostotnik je nastavio lagano odmicati kroz sokak na svojoj zaprezi, no u jednom trenutku, nešto mu zatitra izoštrena osjetila.

- ŠT... DOVRAGA!! - usklikunuo je Stopostotnik, jer je upravu u tom trenutku krajičkom oka zapazio malog Miloguza kako iz džepa suknenih hlača izvlači raketni bacač ruske proizvodnje, te ga upogonjuje nebi li nanijeo razaranje Stopostotniku te njegovoj zaprezi - Nećeš, majku li ti mrzim... - procjedio je kroz zube Zijo, jednom rukom vadeći Stindžer (op. a. Stinđer), amar'čkee proizvodnje, jednom rukom držeći uzde, jednom rukom stimulirajući kozju vaginu da se ne preplaši iznenadne detonacije, jednom rukom češljajući Papirnog Gnoma (tm) koji se tu iznenada našao, jednom rukom pokrivajući oči hordi djece koja je još uvijek glavinjala oko kozje zaprege, te jednom rukom mijući drugu ruku, jer ruka ruku mije, a ruke obadvije. I tako dok se on zajebavo sa rukama, mali Miloguz ga je okino zoljom i razjebo zajedno sa svom djecom koja su bila oko zaprege.

- HO HO HO! PIČKA VAM MATERNA TE JEBO VAS JA! - trijumfalno je izvikivao Miloguz - Ko će men u sladoled žilete sade stavljat, a? Majklu li ti Đeksonu jebem!
No, Miloguz nije računo da je Zijo Stopostotnik imo potkošulju te neprobojne gaće od kevlara otporne na vrlo jake vibracije, toplinu i rakete, te je preživijo.
- PIČKOOOOO!!! - grmio je Zijo otresajući sa sebe ostatke dvokolice i seoske djece, dok se njegova koza, sada već transformirana Robot-Koza postavljala u poziciju za lansiranje sisa.

- NEEEEE!! - povikao je u očaju Miloguz, uvidjevši da je skoro-pa-najebo - TETAK NINĐOOOOOOOV!!! NINĐOV INĐOV inđov nđov ov ov ov...
- BROUUUUUMMM!!! ŠTAS DOGAĐA! - grunula je spodoba u crnom s jakim japanskim naglaskom, stropoštavajući se sa krova obližnje kuće brzinom pregršta munji na ulicu.

- Ma nema ništ, striče Ninđov, sam se zabavljamo! - odgovore djeca u isti glas.
- Zabavljate se?! A šta ova koza? Sać ju ja ubt!
- Neeeee!! - povikaše djeca - samo ne kozu!
- Jebem ti mater! - iznenada uzvikne Stopostotnik i snažnim skokom vine se iznad strica ninđova, te mu u slou-moušnu odsječe nos i pol pluća - Eto ti majmune! To ti je zato što nikad nis bio SKOJevac!
- Ali kako nisam?! - izdahnu Stric Ninđov s preostalom polovicom pluća - Ta zbilja sam bioaoaurghrljghrr...
- OH DOVRAGA!!! UBIO SAM NEVINA ČOVJEKA!!! NEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEE... Šta je, koji kurac? Ko vas jebe, kraj.


Svinjski, Đej Ar
Sompompirovićjorosoromitipitikovskisnovsk,
Ugušetija, Neophodnovrzmovsk, 1755.

"Dečki, cuclač je u Zagrebu", progovori ozbiljno Hrt Glavobrad. "Jozo, ti ćeš opstruirati donju hemisferu za tri decilitra... Jesi li razumio?", upita Hrt pomalo izgubljenog Jozu koji je kopao s obje ruke po džepovima hlača, tražeći zajutrak. "Ja, ja, eno uz ogradu sam jih ostavijo, sve svoje pulene, ja, ja", smeteno odgovori Jozo, na što ga Hrt presječe motikom u oko. "NEMA SPAVANJA! JEBO TE JA!", uzviknu tada Hrt. Jozo ga nikada ne vidje tako ljutita, a ni ostali članovi družbe. Smiljo, Krepuc, Bekteš i Miralem te mala Suada pogledaše se u čudu otkud Glavobradu toliko srdžbe, ili što bi Krepuc rekao, "srđždbe". Jozo se primiri, sada jednook, izvuče ruke iz džepova, te počne hiniti pažnju. U tom trenutku uz tresak i bljesak, u sklonište upada Komisija za pismenost te autora ovih redaka odvodi na pogubljenje zbog maloprijašnje konstrukcije "hiniti pažnju"; no iako svjestan svoje grješke, autor se nije udostojijo stisnuti "bekspejs", te je napisao "udostojijo", hoteć (bez grješke) još jedared isprovocirat' Komisiju, u čemu i uspijeva, te ga ovi ubijaju na licu mjesta. Iako, mjesto nema lice, to svi znamo i zato ova priča lagano odlazi u kurac. Što zbog ludosti, što zbog gluposti, što zbog minucioznosti, što zbog krepuskularnog mastodontizma, što zbog wartburga, što zbog zaloga za budućnost, što zbog partizanskih brakova (kojih je i mali Rafo bio izdanak), što zbog jedne divne crne žene, što zbog navrat-nanos snijega koji je zatvorio sve prometnice u Gorskom kotaru, a bogme, idejni pokretač cijelog Navogorodskog Pokreta za letimično stanje prozaičnosti gledao je kako bi se i on izvukao što zbog nanula, što zbog rudimentarne konstrukcije svojih biomehaničkih zglobova, koji su već pokazivali stoljetnu istrošenost, iako napravljeni od koregarija, najtvrđe dinje u univerzumu.

Vrag je došao po svoje i tu će ostati. Baljezg, baljezg. "Gospon Vragec, kaj vi mislite o irigaciji?", upita Vodviljka žustro. "Pa kaj ja znam, vrak te yaebi, to jest, jebo te ja - takorekuć, s navedenom preblematikom susreo sam se nebrojeno puta u svom dugom i nadasve zanimljivom životu prožetom praksom. Sve se svodi na jednu dimenziju, a ta je sir i, naravno, vrhnje, da me kasnije ne bi pitali koliko jarac ima latoflex ležajeva u stražnjem warp pogonu", odgovori Vrag britko, izazivajući trenutak neizvjesne tišine, nakon čega ga Vodviljka stidljivo priupita: "A bi'l ti hopso po bureku, a da je ovaj plav?" Vrag se namršti, pojede si ruku i progovori, sve grmeći: "Huljo! HULJOOO!!! Soli mi daj!", na što u prostorije gdje autor ovog teksta piše isti, upada Komisija za debile i iritantne glupane (K-DIG) te uhićuje autora odvodeći ga u četiri nepoznata smjera, utrobu ostavivši još uvijek za tipkovnicom. No, uz pomoć drevne somalijske vještine zvane Plešući Trakt, utroba počinje stidljivo kucati po tipkovnici, slovo po slovo dalje, ovaj bizarni esej o neuništivosti ljudske volje, koji se lagano mijenja u esej o neuništivosti probavne (probavlje?) volje, zadrtosti i samozadrtosti, te automehaničarstvu bablje kuke. "Uvijek pretjeruj, to ti raja voli", savjetovao je bubreg utrobu prije nego što su ga odveli u jednom od smjerova. "Ali bubreže!", prozbori utroba, "Ti si isto dio utrobe, tj. mene! Dakle, još uvijek si tu sa mnom!" "Oh, volim te!", zaguguće utroba, tj. i bubreg isto, jer je i on dio iste (ova riječ "isto" je totalno super-super -- op. a. trenutak za bljuvanje), te se zagrli utroba sama sa sobom i s hodnikom i s cijelom armaturom prokletog kotača zvanog bitak.

Josip Reptilović Svinjski