Ide vrijeme a ja i Frida nogu uz nogu pod kapom tog vremena hodamo i vazda se nešto novo vidi, dogodi, izmisli. Došo sam do lokve u Mučiće s donje strane i čujem glasove ali od ševara još nikoga ne vidim. Malo sam zastao da poslušam.
- Slabo sam spavo noć, jebemu majku... nikako. Sinoć sam više potego pa me cijelu noć mučio neki đavo.-
- Ne pričaj jarane, legnem ja a ono se sve vrti, okreće, pridignem se, podrignem, ma šta podrignem pravo se izbljujem pa mi malo lakše, a da nisam sipo vodu i ja bi bio u ku....-
- Sipaš vodu? Jebo vodu..-
Onda ja naiđem i zazovem dobar dan. Dva pajdaša, neobrijani. Lica im pričaju proteklu noć, pari da su ćaća i sin po boci, a komšije po susjedstvu. Prozbori stariji.
- Evo mi ubrali malo maslina, kaže gazda da mu ne beremo zelene, a evo pogledaj prijatelju jesu li dobre.-
- Dobre su dašta.- Pogledam ubrane masline u vreći, pa pogledam u njih.... 'bate koji čagaljski pogled.
- I ja kažem, dobre nego šta.- Potvrdi on.
- A koji vam je gazda a?-
- Ante, mi ti obiđemo sve njegove masline, ima on toga čudo.-
Solucija prva.
Naiđem na dvojac kako bere, gule brate kao da nije njihovo kao što i nije. Posumnjao sam u njihovu rabotu ali mirno prođem i nakon stotinjak metara zauzmem busiju pored puta i čekam. Jedino se tuda mogu vratit, znam ja njihovu taktiku, brzo mjenjaju mjesto operacije tako ih je teže zateć u poslu.
I ne prođe dugo, drnda auto, evo ih. Namjestim za snimanje na jednom mobitelu (nosim dva, jedan je od onih što nas deru s cijenama i on ima kameru a s drugoga što je zeru jeftiniji za pričanje, ćakulam).
I ja ti njih škljoc i spremim sliku i snjim u žep. Izvadim onaj drugi i tipkam policiju i stisnem zovi.
E, ali ne more proć kako sam ja naumio, primjetili su me, zaustavili se i u rikverc, auto ostavili upaljeno i evo ih prema meni. O-oo. Ja ostavim otvoren mobitel da se čuje što se događa. Oni meni da koga zovem, rekoh ja policiju. Raširili oči i na trenutak kolebanje... onda bez govora uvate me za ruke i na leđa ja vičem „u pomoć napali me lopovi tuču me, kradu masline, upomoć.....“ A Frida kako nije naučena na situacije naljuti se i ćapaje mene za nogu, glupa skvo.
Uzme mi onaj međed mobitel opizdi ga o asfalt i pomiluje ga nogom pa je jadničak od straha odletio u šumu... nisam ga ni našo. Sjednu u auto i prozvižde dalje.
Nakon dvadesetak minuta kad sam već bio na magistralu kroz Brodaricu prođe policija, ja podignem ruku pokazujući na sebe.... produže oni očito s namjerom da se okrenu, vrate se i stanu pored mene.
Rekoh da sam ih ja nazvao, oni smenom i Fridom u auto i u postaju.
Pričam ja što se dogodilo, vele oni „imaš li svjedoka“, nemam ali sam snimio mobitelom, evo pogledaj vidi se i registracija.
- To ništa ne znači, mogo si snimit bilo koga.-
- Ali čuli ste kad sam zvao u pomoć radi toga sam i uključio mobitel.-
- Čuli jesmo ali samo tvoj glas.-
I tako rečenica na rečenicu tanto ja nisam ništa uspio dokazati a oni meni napravili prijavu radi ometanja i lažne dojave.
Onda slijedi sucu za prekršaje koja stotica eura.
O jeba vam ja mater nećete više ja vam kažem.
Solucija druga.
Potrefio ja opet na taraš, vidim nu, gule okreću se, preša im je.
E ma sam i ja okrenuo glavu i produžio, nije moj posal, nije me briga i gotovo. Posumnjali su i oni u mene i pokupe se. Pretekli su me s autom, prozviždali i nikome ništa.
Nakon nekih petnaest minuta evo policijskog auta meni ususret i stadoše. Netko ih je ipak zvao.
Poslije onog uobičajenog pozdrava pitaju oni da jesam li vidio jedno auto splicke registracije.
- Jel crveni opel karavan.- Pitam ja.
- E taj taj.-
- Ne ja bogami.-
I produže oni svojim putom a ja svojim. Nije prošlo ni desetak minuta evo se oni vraćaju i opet stadoše.
- Jel ti nas pomalo zekiš a?-
Naceri se jedan širokim osmjehom pokazavši svo korijenje nekadašnjih zubova i dva zdrava očnjaka.
Kasnije sam saznao da mu ona dva očnjaka odlično služe kod janjetine, kad uvati rebarce provuče ga između i samo ga zguli. Još sam ja toga saznao no da me opet nebi tražili bolje mi je činit kuco.
- Kako mislite?-
- A kako znaš da je bio opel karavan.-
- Ups.-
- Ajde ti snama.-
I jopet ja popušim.
E nećete više majku vam....
Solucija treća.
- I velite vi Ante a? Slušajte, da ne bi bilo belaja jer policija može svaki čas naić, što prije brišite jeste me čuli.-
Gledaju me kao duha pa će.
- To ti nama obojici ha.-
- Lijepo vam kažem da ne bude belaja ajte ća.-
- Jebo te ćaća mi radimo čoeče, što pričaš.-
Kad evo ti „mali div“ ozgora, stade jedno dvaest metara od nas i izađe čova s lovačkom puščetinom pa opali u ariju.
- Ante polako nemoj ih poubijat idu oni ća.- Velim ja a Frida se jadna stisla uz nogu umire o straha.
- Ubit bandu nego šta, evo im na...-
I opali još jednom, onda se njima dvojici stisla guza pa su hitro izvukli sve vreće iz auta i digli ruke u zrak. Ante se približavao oprezno i naredio njima da uđu u auto a meni reče da maknem njegovo auto u stranu da ovi mogu izaći.
Uuuu koja forca, ka da formulu voze, prozvižde oni i nestanu.
- Nije loše a.- Reče Ante.
- Hehe, a moraćemo ovo poć istovarit doma pa nastavit taraš a.-
- Idemo sad skradinsko zaleđe malo obić.-
Ipak život pruža mnoge mogućnosti zar ne, samo valja ubost pravu!
Drži se da je ovo izgovorio Titov suvremenik, čuveni kineski državnik i „čistač“ veliki Mao.
Ne znam za ono prvo ali da je u ovoj naslovnoj izreci imao pravo, je.
Pišanje i je nešto drugo, posebno, a sama kanela je poznata po nekim mudantoiznim atributima a na prvom mjestu po izgledu pipe, dugim i kratkim cijevima i dvonamjenskoj uporabi „spravice“. A da ta spravica zna proslaviti ali i osramotiti vlasnika čak i kad se koristi kao pipa i to je istina. Sigurno znate onaj stari vic, al' evo ponovit ću ga.
Lijepa ljetna noć i obitelj se landika na taraci a senilni starac taman se vraća s pišanja i veli drhtuljavim glasom.
- Ono vam je dobro što ste napravili u zahodu da se pali svjetlo čim se otvore vrata..-
Žena pogleda muža on podigne obrve, ćer čiji je petogodišnjak pošo po sladoled gleda jedno pa drugo a mali se javlja iz kužine.
- Mamaaa, dida se popiša u frižider.-
Dakle i ja sam dida a mali unučić još piša pelene... (malo je rastega, je) a ružno da šta. Kad se djeca izvuku od pišanja i sranja u gaće, roditelji odahnu.
Znamo se nas dva družiti, poigrati i malo prošetati a on se za vrijeme šetnje svako malo sagne i skuplja neko smeće s puta pa moram paziti na to i upozoravati ga.
Kad sam u ovako važnom društvu uvijek mi se nameće potreba doći do kakve velike i umne misli ili mudrosti koju bih ponosno prenio malcu. Nešto da može za pedeset-šezdeset godina on svojim unucima reći: „Ovako je govorio moj dida“. No takve misli rijetko svrate u ovu sijedu glavušu, rijetko kao što su rijetka i velika otkrića koja se pronalazačima sasma slučajno dogode.
Šetamo mi i sad ćemo s asfalta skrenuti kroz šumicu. Volim koristiti ove staze i puteljke prvo radi prometa na cesti a drugo, puno je ljepše hodati i stalno si u pokretu, gibanju, moraš maknuti granu, obići ostavštinu civiliziranog sisavca po čemu se skupljaju muhe i zaudara, i Frida uživa u šetnji ovim putićima onamo na cesti se stalno preda i trza od tonobila.
Malac ide ispred mene da mi je na pogledu a kojih sedam-osam metara naprid iza grma stari se Lovre stao popišati. Nije nas uočio pa je i opalio dva puta i kad je našo kanelu započeo uz ono „haa“. Utoliko se malac sagne i dovati praznu kutijicu „durex“ ja dreknem ama pošteno.
- Baci to iz ruke!-
Prepade se malac i baci ono smeće, ali i stari Lovre se štrecnuo i zadrmao na drhtavim nogama.
Onda se polako okrenuo i složio facu kao da se usrao ili upišao u gaće.
Ja zazvao dobar dan a on će:
- A šta dobar 'en ti krv irudovu, šta dobar... pogledaj što si mi učinio.-
- Ja... ae ne vrijeđaj.-
- Ja tebe vrijeđam.-
- A dašta, nisam ja tvoj pišo to ti je on učinio.-
- A ko me prepa, en ti iruda, kad si dreknio ja pustio a „tić“ se vratio nazad, nije u mene duga cijev da mogu vrtal s njim zalivat. Kako ću sad ovakav kroz selo za doma doć, ae kako.-
- A moj Lovre.... ajmo malac ae.-
Ronzao je Lovre i dalje a mi smo se udaljili niz puteljak pa će meni malac:
- A didaaa, os mi rec....-
- Naravno dida sve mora reći unuku.-
- Dida a jel' ti piskis gase.-
- Neee to nije lijepo, jes vidio.....-
- Onaj se dida upiskio je'da bljak, ... znas sta dida.-
- A, reci.-
- Ja vise necu piskit gase, nikada.-
- Evo ruka.-
Rekoh li gore da su velika otkrića slučajna, bome je i ovo velika odluka u životu čovjeka i lucidna mudrost jednog malca.
Oteo ga život od krava sa livada
i zarobio u betonskoj škatuli sa rupama,
da sjedi, leži i gleda telku.
Često viri kroz one rupe blijed i omlohavio
i nikako ne može dokučit zašto je Bog stvorio
tako veliku lokvu s toliko vodurine
koja se niti ne pije.
Ajde da je malo veća od one u selu,
da se može napojiti malo više grla
to bi razumio,
ali ovoliko, e to mu nije trebalo.
I neki ljudi, mora da su dokoni,
nešto vataju i nose na ribarnicu
pa mu nije jasno da to ljudi kupuju
onako sitno i dračavo,
to niti mačke ne bi jele
pored one debele praseće pupe i janjetine.
Stvarno mu ovo nije trebalo.
Ako ne znate a sigurno znate, oćale se najbolje očiste naprosto blistaju, sa opranim, ono čim se donese sa sušila, donjim vešom.
Ja imam običaj dočim vidim čisti veš uzeti mudante, valjda zato što je najmanji komad robe, i očistit cakla. Onda ja pokupim sve oćale po kući i tarem, guštam gledat kako se blješći.
Ne znam zašto ali to se mojoj zakonitoj nije dopadalo, da zašto ja imam dirati robu dok se ne popegla, da je šporkajem, da neka uzmem onu kožicu za oćale.... Kako zašto, pa da obrišem oćale eto.
I toga dana kad sam došo izvana, a ono kad se uđe u toplo cakla se zamagle, na daski hrpa i ja za mudante i po oćalama.
Dobro sam ja to otrao, pedantno i temeljito i vratio na nos.
Ma, činilo mi se da nije bilo puno bolje, jope su bile maglovite, kontam to je dok se ne adaptira na temperaturu.
I tako sam ti ja ćorio cijelo popodne i ćutio miris bakalara a nije bio badnjidan?
Pitomo nedjeljno popodne ja i Frida iskoristili za šetnju. Makadamskim putom kroz boriće kamenčići kroz lagane patike golicaju tabane, friška arija miluje pluća,... opija me ljepota. Ladovina godi a Frida trčkara okolo, naprid-nazad pa me dođe njuškom dotaknut po nogi tek da se javi, „tu sam, čuvam ja tebe“, a ja ubacim u „drugu“ i gazim li gazim a glavom šetaju priče.
Stalno mi se nameće jedna kad se „galeb“ pokušava uvuć u bračno gnijezdo pa se otvaraju zapleti i raspleti i onda da ne zaboravim, da ne pobjegne misao, ja neke natuknice zapisujem u mob, to mi je lakše nego nositi blokić. Zapišem u opciji „piši poruku“, onda ponovo stisnem „opcije“ i otvori se „šalji“, onda tipkom naprid dođem do opcije „spremi poruku“ i tu je pohranim. Tako je to u stare nokije.
U priči je „galeb“ dogurao tek do prve skaline, znate kako to ide sa upucavanjem. Počastio bi je pićem podilazeći onim sladunjavim epitetima. Po sistemu „što je babi milo....“a riječi besplatne mo'š uzet koju oćeš i koliko oćeš.
A onda razočaranje... muž je nekako doćukao što je dosta neobično jer muž uvijek zadnji dozna,... i pozove ga na jedan „prijateljski razgovor“.
Radi jasnoće i samog doživljaja priče, moram reći da pišem u prvom licu, to jest „galeb“ je ja, ili ja njemu dajem svoj identitet. Tako da nisam to ja, to je zapravo on a opet je taj on, ja.
Dakle, nakon tog „prijateljskog razgovora“ kad muž već odlazi ja rekoh onako za sebe:
„A seljačino jedna neš ti žene u tebe“.
Uf ovo sam dobro objasnio kao da je izišlo iz usta jednog „gradonačelnika“ i pišem to u mob.
Ususret mi dolazi jedna mlada žena i njena curica od oko tri godine. Kad je vidila Fridu stisnula je mamu za ruku a ja vidjevši da se malecka boji rekoh da je ohrabrim.
- Neće ona tebe dušo, neće, bez brige.-
Kako pas prolazi pored njih mala stiskajući s obje ruke maminu, okreće se oko sebe prateći pogledom Fridu istovremeno govoreći mami:
- Mama nece ona tebe, bez bige... Nece ona tebe bez bige... a onda kad je kujica već odmakla povuče mami ruku uz poklič.
- Bizmo mama, bizmo!-
Naravno nasmijali smo se i produžili svatko na svoju stranu. I dok se odvijala ta slatka scena ja radim na mobu i stisnem dva puta misleći da sam u opciji „spremi poruku“.
Kad ... poruka poslana...?
Jeb... a kome? Gledam ja... Ante, normalno prvi na popisu.
Benti mene i priče i mobitel... poželio sam ga tresnit o kamenje a onda mi pade na um da mu pošaljem poruku isprike i pojasnim o čemu se radi da ne ispadne da sam to nedajbože njemu pisao. Napišem ja to jer Ante je težek tip dozlaboga, taj je zadnji put razvuk'o usta u osmjeh kad mu je fotograf na vjenčanju ponovio tri puta da se nasmješi. Stisnem šalji i čekam da dođe ono poruka poslana.
Dođe izvješće... piše slanje poruke nije uspjelo vaš račun.....
Šta je ovo majketi, zona sumraka.
Šta ću, pješačim dalje, sad su mi neke druge misli okupirale maštu, priča se zagubila u ševaru slutnji potisnuta Antinom reakcijom koja je sasvim izvjesna kad se sretnemo.
Što, kad, kako, zašto?.....Valja se pripremit. A kako da mu objasnim, kako da mu dokažem da on i njegova žena s time nemaju ama baš nikave veze?
I tako analizirajući moguće situacije dođoh na domak kuće a pred kapijom on čeka. Uzšetao se gore dolje i češka se po zatiljku. Ja onaj inkriminirajući mob spustim iza susjedovog zida za svaki slučaj, doći ću ja po njega docnije.
„Dobar dan, kojim dobrom Ante“? Rekoh ja. „Kakvo dobro“. Zareži on.
- Ajmo u kuću sjesti popiti nešto, ae.-
- Ne!-
- Ajde sjednimo pod smokvu da ti objasnim o čemu se radi.-
- Ne!-
- Ante, donio si pogrešan zaključak vjeruj mi.-
- Jes ti poslao poruku?-
- Jesam, ustvari nisam a jesam...-
- Jesi li.-
- Aha, ali gledaj, to je ovako bilo, ja ustvari nisam bio ja nego je to bio on kome sam ja posudio svoje ja, razumiš, on je zapravo ja i on je glavni lik ali to je sve......-
- Ne.-
- To je priča razumiješ, virtualni lik kome sam ja posudio sebe, on priča kroz mene, to je samo u priči, kužiš.-
- Ne.-
- Gledaj, ja to pišem samo radi zajebancije da se čita na blogu... onako.-
- Kome pišeš?-
- Kome...kome, svima....-
- Da o meni svi čitaju.-
- Ma ne nije to ni napisano, to su samo natuknice zabilježene u mob koja je greškom poslana tebi.-
- Nu da vidim.-
- Nema ga... stuka sam ga, pobjesnio sam ka' mi se to dogodilo, jeb' ga. A gledaj, ja to zapišem u porukama i onda spremim ali....-
- Evo ti moj pokaži.-
- Vidi i kod tebe je stari, evo 'vako: „„A seljačino jedna neš ti žene u tebe“. To je pisalo, jel' tako. I sad ja to spremim ali kako sam bio zaokupljen sa jednim susretom, gledajući u njih i hodajući stisnuo sam ovo „šalji“ umjesto da nađem opciju „spremi poruku“ i došlo je tebi.-
- A zašto meni.-
- Ma nije nikome trebalo biti poslano nego spremljeno, greška razumiješ.-
- Ali je meni došlo.-
- A ti si mi prvi u imeniku, jeb'ga.-
- A jel' taj drugi živi ode?-
- Ma on nije živ... kužiš.-
- Umro?-
- Ma ne on je živ samo u priči.-
- Znači ipak si samo ti.-
- To je izmišljeni lik koji ne postoji u stvarnosti.-
- A ko ga je izmislio?-
- Ja.-
- Ti.-
- Rekoh ti da je to samo priča.-
- Da vidim.- I uzme mobitel.
- Sad si stisnuo, što?-
- Prvoga u imeniku a to si ti.-
- Evo prvi, šta sad?
- A ništa šta bi bilo....- Kad niz ulicu dvije kuće dalje lupne neko s vratima,.... evo njegove žene, podbočila se, nakostrušila se, škripi zubima,(mislim zubima) gazi kao „Šerman“.
- Anteee, Anteeee a šta je ovo a., za koga ti mene smatraš a?-
Možda vam ispričam što je bilo poslije... kad mi skinu gips.
- Matilda amo dolaz' mliko ti materino,... s mista amo dolaz'.- Prodera se Vinko iz sobe.
- Ajme meni ća se zgodilo mužu moj?- Javlja se Matilda iz banje, taman je posušila kosu.
- Tek će se dogodit, amo dolaz' i macu dones'.-
- Macu? Koju macu?-
- Macolu, macolu.-
- Macolu!? Veliku ili malu?-
- I veliku i malu, odmaaaa.-
- A ća će ti macola mužu moj.- Začuđeno pita ulazeći u sobu, naravno bez macole.
- Da ti stučem glavu ka zmijiii.-
- Ajme jadna zmi.... jadna ja, a ća ti se zgodilo mužu moj a?.- Ogrnuta šugamanom upitno ga gleda.
- Čije su 'vo gaće a?-
- Koje gaće.-
- Ove na posteji... iz armeruna sam ih izvadija prokletnice, ajmo pričaj.-
- Ajme meni a ja mislila da se nešto zgodilo uf, a tvoje mužu moj tvoje, a čije će bit.-
- Moje jel', a zašto ih ne mogu obuć ka' su moje aa, ne mogu doć niti do blizu ove potribe?-
- A mužu moj od kaaad su one ehee, nije čudo da ih ne moreš obuć.-
- Pitam te čije su?-
- A tvoje mužu moj, tvoje, ma si se teke ka raširija, i porasa, sve je veće na tebi e, sa' si pravi čoek bome,...ček, ček.-
Šugaman je pao i njena nagost kao da je iz mora izronila, friška, jedra i poželjna i ako je baka na pragu pedesete. Još uvijek, zategnute kože „napredna“ i „nazadna“, mami poglede, izmami fićukanje, pućkanje ustima kod muških i nepristojno okretanje.
Graciozno se savila u pasu da dohvati kutiju od cipela sa dna ormara i ostala u tom za promatrača „infarktnom“položaju par trenutaka.
Svaki je bokunić već davno vidio, upoznao, kušao, pa opet... udrila je fibra u glavu .
A ona se sa škatulom o' postola punom slika uspravila i okrenula prema krevetu pa je istresla.
Muž nije progovorio i lovio je zrak. Kopala je po fotkama i izvukla jednu.
- Pogledaj ae, koje gaće imaš na ovoj fotki a?- Gledao je malo nju, malo fotku, zbunjen i uzbuđen.
- Aa od kad je ova... ima bar dvaes' godin', a nu tebe a.- Reče pomirljivim i mekšim glasom.
- A je.-
- A nisam ni ja za bacit a.-
- A nisi bome.-
- A' je ti stoje rebatinke... uf.-
- Jel' se sićaš da mi nisi dao nositi gaćice ispod da se ne pozna rub.-
- Aha.-
- I ća si ono govorija a?-
- Najboja guza u gradu.-
- Nisi zaboravija... a jel to još misliš.-
- Aha.....-
- Čekaj ća ti je,... stani... ća ćeš sa'... neš'... čekaju nas okasnićemo u crikvu unuka se krsti...vraže stari... nemo'.-
- Reci popu da su gaće krive pa će nam oprostit, mmm.-
- Ajme ne bi ja... ma ne smin odbit muža... ček' vraže...ahahaaa.
...............................................................................
Smiren sa smješkom na licu ležao je gledajući u strop pa reče:
- Je, u pravu si ti.-
- Kojo,... a si se to upotija?-
- A je mrvu, smeta trbuj je.-
- Da nisi zaboravan kako jesi onda bi se sitija kako te ono dotur svitova.-
- Jel' ono„batali ka' ti je najslaje“, jel' to.-
- E, e, ma ti je to za spizu reka.-
(Gaće=hlače.)
Ima sto godina da nisam dobio paket pa onda paf, evo ga. Fala Mare!
Sad je to sve expres, javiš mobom, sačekaj bus i to je to. Doduše zadržalo je djelić one čari, probudi radoznalost, te sitnice vesele čovjeka, bilo mi je drago treba priznati, a i vratilo me podosta godina u jedna vremena kad su ti darovi imali veću, puno veću vrijednost, ne u smislu sadržaja nego zato što se teško živilo, skoro kao i danas, isčekivanje pisma a tek paketa pa lagano otvaranje, pa iznenađenje dobro ili ne. Od susreta do susreta prošle bi godine, pa se slale slike... e kad bi stigla slika, to je bilo nešto kao naći biser u školjki. To je bilo ravno autogramu omiljene zvijezde a fotka bi se kočoperila u novčaniku tako da se kod svakog otvaranja morala uočiti. A znalo se u pismu naći i koja novčanica a to je već pričinjavalo zadovoljstvo ravno orgazmu.
Nema toga više, kažu da su to bili primitivni i ružni „običaji“. Što volim biti primitivan.
Tako me ovaj paket vratio u sami početak osamdesetih. Baba od moje tada zakonite sa svojim drugim dedekom odlučila se iz Amerike vratit u Jugu. Oni su protjerani sa svojih ognjišta u Banatu, njihovo je imanje dodijeljeno ljudima iz „vlaka bez voznog reda“, a njima je ostao onaj začahureni smotuljak želje i nade pospremljen u dnu srca sa vriskom u duši i neutaženoj gladi za rodnim krajem. U ovom ratu nije bilo potrebe za takav vlak, trebali su kanaderi.
To su bili „Folcdojčeri“ takozvani „švabe“ po vjeroispovjesti katolici.
Nakon nekoliko pisama (bez šuština) u kojima su izrazili želju da kupe neku kućicu u primorju, ubrzo je doš'o i dan kada su oni trebali doći da se utanači i potpiše kupoprodaja koja je bila dogovorena.
Prije njihovog dolaska došo je paket, big paket, sa poklonima za nas i djecu i naravno ostalim unucima. Paket je stig'o večeras a ujutro dolaze oni avionom pa sam po njih iš'o u Kaštela.
Otvaranje paketa u njihovom prisustvu bilo je u našoj nedovršenoj kući. Uzbuđenje je bilo ravno onome gore spomenutom sa nekakvim kašljucanjem koji je oslobađao višak zarobljenog zraka u prsima, piskutave riječi su parale iščekivanje. A onda se „Bojs“ kako smo ga prozvali, uozbiljio da sami čin dobije na važnosti i počeo dijeliti sadržaj paketa.
- Uvan košulja ju,... uvan majica ju,... uvan farmerice ju,... uvan đakeet ju..........-
- Aaa ku*ac je ovo nova roba.- Primjetio je moj desetogodišnjak.
- Boj, je bat, ma ovaj je roba jako biti dobar kao naov i nema kod tu tako kupiti jes.-
„Pomilovao“ sam maloga iza uha i otvorio mu vrata da izađe... a pred vratima susjeda, eto joj baš sad nešto treba, hehe.
- Treba mi žlica ulja za salatu....- I uđe. – Ajme nisam znala da imate goste.- Moš mislit.
Bojs je nastavio sa dijeljenjem a uzrečica „je bat“ bi se prilijepila u svakoj rečenici što je izazivalo smijeh kod susjede, hehe maštovita susjeda, pa je zaboravila po što je došla... ili....
E kad je podijelio sadržaj paketa podigo je malo prstom oćale i darovao nam po jedan karitasni pogled.
- Koliko ima vi tu, je bat tu, zovi i tvoja son o jes.-
Onda je graciozno i važno izvuko novčanik iz žepa na guzici i otvorio ga.
- Ja hoćem da vi darovati, je bat, sve jes... uvan dolar ju,... uvan dolar ju,... uvan dolar ju..........- Onda je susjeda rekla.
- Koja bogata zemlja a nemaju veću novčanicu od jednog dolara, baš smišno.-
- Je bat ... za ju hoće?- I pokaže rukom na nju.
- Imam ja muža ne treba fala, hehe.-
Namjeravao sam i ja napisat koju rečenicu o ovoj sinj... kvragu, svinjskoj ili prasećoj gripi ali me pretekla Marčela.
A baš sam mislio fino pisat jer tako i izgledam, rumenim se ka najpoznatiji ministar među kuvarima, baš me dobro grije ne trebam trošit na drva i struju i ovako se tresem i bez struje.
No malo mi je lakše ima me ko pogledat, tu je Frida.
I šta ću ovako sažvakan iskipao sam se u onu što se vrti i na kompu gledam „trenutak istine“.
Neki momak iz Šestanovaca kaže da je došo da obznani svijetu da je peško. Ae malo su se skamenili sestra mu i šogor a nije mu ni bratu bilo svejedno, al dobro. Pita ga ona vražica od voditeljice da jeli ga šogor seksualno uzbuđuje a on kaže da je, hehe, onda su šogoru oči malo učinile skok u dalj i reka je, da kad je u njegovoj blizini mogu se gledat samo oči u oči.
Benti kakvo je ovo doba došlo da čoek mora na guzicu nosit komad lamarina ili zaklop od teće.
Onda sam gledao malo politiku. Pano sa likom konja, prvi konj za precjednika! Nakon dubokog kontempliranja od nekoliko sekundi došo sam do zaključaka. Prvo: Sve bi političare valjalo poslati u „trenutak istine“... Drugo, da bi najbolje bilo da Tovar bude na pamtočmarku jer bi se onda Mi osjećali ka da imamo jednoga od nas u vrhu.
Onda je Ciceron došo u metropolu i sasvim slučajno se trevio sa idejnim zAčetnikom zlatnih zahoda u jednom hotelu i tu su popili po jednu žestoku ljimunadu i nisu pričali o politici, nisu se niti dotakli Nje, nego su pričali samo o trgovini ka pravi kikaši. Tako je budući konjosjednik kupio u paketu glasove od ciceronove čeljadi, uže, bliže, šire i dalje i to sa Srbima, neka se zna.
Onda sam promjenio parking i sjeo na trosjed do Fride i prebacio ruku preko pa je gladim a ona se potiho glasa nedvosmisleno mi dajući do znanja da me razumije.
- Kad bi mi bar znala skuhati čaj, a.-
Nakrivila je glavu, podigla uši i pametno me gleda i čeka. Ja ponovim a ona se diže i ode. Eto,... i ona ...
Ma nije puno stala i evo je nazad i dovukla neki najlon a u njemu dobra pregršt kostiju. Skočila je na trosjed i ostavila poklon, podigla glavu i gleda me, fiksira me u oči, tako je u stanju čekati sve dok joj se ne obratim.
Je da ja nemam zube za oto ma je nakana za suzu pustit... Plemenitost životinje je do boli velika.
I sad se pitamo zašto neki ljudi žele biti životinje, u ovom slučaju konji?!
Da nam velikodušno uvale kost!
Ono sa političarima i „trenutkom istine“ ne bi išlo... zašto?
Pozvao ja na ribu tri prijatelja i pristavio na gradele devet oradica, računam svakome po dvije i jedna ostane za čupkanje i toćanje uz vino.
Stigli oni i doveli još dvojicu, mašala, sliče na pramac „Marka Pola“ s onom balotom naprid što resecira Sit.
Nije meni krivo, božesačuvaj, no da su mi bar javili... malo je ribe, očima bi smo je pojeli a ne mogu ponudit paštetu pored ribe, jel'da.
A šta'š sad... sjeli ti mi i podjelili kao braća, oni dva odma zgrabe po dvije a mi po jednu.
Na kraju ostade jedna na pijatu kao svima neugodno mašit se za zadnji bokun, e to kad ostane komadić na pijatu zove se sramak.
Toćamo kruh u ono ulje, mrmljamo i pijuckamo pa će jedan:
- Pa nećemo sad ovu jednu ribu ostavit.-
- Eto uzmi je.-
- Nezgodno brate,... uzmi je ti.-
- Meni dovoljno (lažem) ae ko će je.- Neće niko a svi bi.
- Ajde ugasi svijetlo pa ko je dobavi bilo mu u slast.-
Kimnuše glavušama, ja ugasim svijetlo..... hehe.
Aaaa jbt,.... nastade stampedo, pijat se pretvorio u bojno polje.......
- Materirudovu,.... daj upali svijetlo.-
Bome smo dobili po prstima.
Sramak, sramak, sad taman sličiš na hrvatsku privredu.
Petras me u svom komentaru podsjetio na vojničke dane "one vojske", u jednom drugom vremenu pa nisam mogo odolit a da ne ispričam ovu zgodu.
Crne rice
Pismo ne samo da je imalo dušu, ono je neki puta u sebi imalo i više od duše, a pismo je vojniku značilo sve, ama doslovno sve.
Milojko je imao curu a mi smo mu rado pomagali u pisanju pisama njegovoj dragoj, to su bila drugarsko-ljubavna pisma.
Jednom smo mu pokazali svoja ljubavna pisma i u njima sliku svoje cure i dlačice sa „onog mjesta“, (to je bilo IN imati par dlačica od svoje drage) on nas je gledao obješene vilice a to smo i čekali pa smo ga stali nagovarati da i on svojoj piše da mu pošalje djelić svoga runa. Nije prihvatio našu zamisao jer da će mu se draga naljutit pa je u pismu samo spomenuo kako svi njegovi drugovi imaju dlačice od svojih cura.
Kad mu je došlo pismo od voljene bio je na straži pa smo to iskoristili i na „pari“ otvorili kovertu. Jedan od nas je( nije važno koji) odrezao malo smeđih kovrdža, natopili ih pitralonom (drugog mirisa nismo imali) i stavili unutra i čekali reakciju.
Nakon straže sjeo je u „klub“ za stolom u kantunu i polako otvarao kovertu ozarena lica.
Kao da nije naš pos'o gledali smo ispod oka dok je on guštao a onda je usta razvuk'o u radosni osmjeh, uzeo je one dlačice i držao ih pod nosom udišući punim plućima dio „svoje drage“, bio je presretan. Onda smo se mi primakli pitajući ga što je tako radostan. Pokazao nam je smeđe rice.
– Evo ih, pomirišite bre da vidite kako miriše moja 3,14čka.-
Mi primakli nosove pa se namrštili i skoro u glas rekosmo. – Pitralon.-
- Šta bre pitralon.-
- Miriše na pitralon.-
- Šta vi bre znate šta je kolonjska voda.- diže se i ode pomalo uvrijeđen.
No vratio se nakon jedne ure i ponovo sjeo do nas... zapalio cigaretu pa upita onako kako se i postavljaju životno važna pitanja, u povjerenju.
- Jel' bre vi stvarno mislite da je ono muški miris.- Mi se pogledamo.
- A je, ma nema veze možda se zabunila.-
- Kako bre zabunila, odakle joj bre muški miris.-
I onda se tu razvilo mudrijašenje s dubokoumnim lamentacijama, 'ko će smislit neki bizarniji razlog, odakle i kako je mogao doći miris u runo njegove drage, i na kraju mudro zaključimo sa stopostotnom sigurnošću da njegova 3,14čka ima švalera.
U takvom stanju, povrijeđen i razočaran on uze pisati joj pismo a mi smo mu pomagali oplemeniti rečenice. Nije izostalo ni ono „Vita jela zelen bor čekam brzi odgovor“, ili „Kada vidiš mačku da se na bor penje povuci je za rep i sjeti se mene“, ili „Mala moja nemoj prati zube nemoj dati da te drugi ljube“, ili „Mala moja poslat ću ti sliku pa da vidiš ošišanu tikvu“. Tako smo mi njemu pomogli da nakiti pismo. Uglavnom ni jednom riječi nije je upitao odakle onaj miris. Nakon obilate, sladunjave i srcedrapajuće lirike i nježnosti ražesti se i prospe joj svoju jal, optužujući je da ima švalera, da mu nije vjerna, da on sve zna što se dešava a mi smo ga zdušno podržavali, - tako je, tako je-, i pismo završi riječima.
- Ima bre da ti jebem kevu i kevinu kevu kad dođem. Niko bre Milojka nije varao pa nećeš bre ni ti, jebem ti dete kevino. Tvoj Milojko.-
Odgovor smo čekali sa više adrenalina nego nagradni dopust.... I dođe taj dan.
Otvara Milojko pismo a mi se pretvorili u uho i čekamo da počne čitanje . Pismo je bilo kratko.
- Milojko bre.
Ne znam bre ko ti reče ali dok ti dođeš da mi jebeš kevu i njenu kevu ja to vežbam sa tvojim prijateljem Radetom i mlogo nam je bre lepo. Dok ti bre dođeš mi će da ujebemo dete, a ti kad se vratiš nađi bre neku fuksu da joj pričaš bajke, a sad ti evo malo mojih kovrdžavih za uspomenu, drkadžijo bre.-
Dlačice bijahu crne kao ugalj a Milojkove oči i lice kao prozorsko staklo toga zimskoga dana, blijedo, zamagljeno i orošeno.
