Ima sto godina da nisam dobio paket pa onda paf, evo ga. Fala Mare!
Sad je to sve expres, javiš mobom, sačekaj bus i to je to. Doduše zadržalo je djelić one čari, probudi radoznalost, te sitnice vesele čovjeka, bilo mi je drago treba priznati, a i vratilo me podosta godina u jedna vremena kad su ti darovi imali veću, puno veću vrijednost, ne u smislu sadržaja nego zato što se teško živilo, skoro kao i danas, isčekivanje pisma a tek paketa pa lagano otvaranje, pa iznenađenje dobro ili ne. Od susreta do susreta prošle bi godine, pa se slale slike... e kad bi stigla slika, to je bilo nešto kao naći biser u školjki. To je bilo ravno autogramu omiljene zvijezde a fotka bi se kočoperila u novčaniku tako da se kod svakog otvaranja morala uočiti. A znalo se u pismu naći i koja novčanica a to je već pričinjavalo zadovoljstvo ravno orgazmu.
Nema toga više, kažu da su to bili primitivni i ružni „običaji“. Što volim biti primitivan.
Tako me ovaj paket vratio u sami početak osamdesetih. Baba od moje tada zakonite sa svojim drugim dedekom odlučila se iz Amerike vratit u Jugu. Oni su protjerani sa svojih ognjišta u Banatu, njihovo je imanje dodijeljeno ljudima iz „vlaka bez voznog reda“, a njima je ostao onaj začahureni smotuljak želje i nade pospremljen u dnu srca sa vriskom u duši i neutaženoj gladi za rodnim krajem. U ovom ratu nije bilo potrebe za takav vlak, trebali su kanaderi.
To su bili „Folcdojčeri“ takozvani „švabe“ po vjeroispovjesti katolici.
Nakon nekoliko pisama (bez šuština) u kojima su izrazili želju da kupe neku kućicu u primorju, ubrzo je doš'o i dan kada su oni trebali doći da se utanači i potpiše kupoprodaja koja je bila dogovorena.
Prije njihovog dolaska došo je paket, big paket, sa poklonima za nas i djecu i naravno ostalim unucima. Paket je stig'o večeras a ujutro dolaze oni avionom pa sam po njih iš'o u Kaštela.
Otvaranje paketa u njihovom prisustvu bilo je u našoj nedovršenoj kući. Uzbuđenje je bilo ravno onome gore spomenutom sa nekakvim kašljucanjem koji je oslobađao višak zarobljenog zraka u prsima, piskutave riječi su parale iščekivanje. A onda se „Bojs“ kako smo ga prozvali, uozbiljio da sami čin dobije na važnosti i počeo dijeliti sadržaj paketa.
- Uvan košulja ju,... uvan majica ju,... uvan farmerice ju,... uvan đakeet ju..........-
- Aaa ku*ac je ovo nova roba.- Primjetio je moj desetogodišnjak.
- Boj, je bat, ma ovaj je roba jako biti dobar kao naov i nema kod tu tako kupiti jes.-
„Pomilovao“ sam maloga iza uha i otvorio mu vrata da izađe... a pred vratima susjeda, eto joj baš sad nešto treba, hehe.
- Treba mi žlica ulja za salatu....- I uđe. – Ajme nisam znala da imate goste.- Moš mislit.
Bojs je nastavio sa dijeljenjem a uzrečica „je bat“ bi se prilijepila u svakoj rečenici što je izazivalo smijeh kod susjede, hehe maštovita susjeda, pa je zaboravila po što je došla... ili....
E kad je podijelio sadržaj paketa podigo je malo prstom oćale i darovao nam po jedan karitasni pogled.
- Koliko ima vi tu, je bat tu, zovi i tvoja son o jes.-
Onda je graciozno i važno izvuko novčanik iz žepa na guzici i otvorio ga.
- Ja hoćem da vi darovati, je bat, sve jes... uvan dolar ju,... uvan dolar ju,... uvan dolar ju..........- Onda je susjeda rekla.
- Koja bogata zemlja a nemaju veću novčanicu od jednog dolara, baš smišno.-
- Je bat ... za ju hoće?- I pokaže rukom na nju.
- Imam ja muža ne treba fala, hehe.-
