Petras me u svom komentaru podsjetio na vojničke dane "one vojske", u jednom drugom vremenu pa nisam mogo odolit a da ne ispričam ovu zgodu.
Crne rice
Pismo ne samo da je imalo dušu, ono je neki puta u sebi imalo i više od duše, a pismo je vojniku značilo sve, ama doslovno sve.
Milojko je imao curu a mi smo mu rado pomagali u pisanju pisama njegovoj dragoj, to su bila drugarsko-ljubavna pisma.
Jednom smo mu pokazali svoja ljubavna pisma i u njima sliku svoje cure i dlačice sa „onog mjesta“, (to je bilo IN imati par dlačica od svoje drage) on nas je gledao obješene vilice a to smo i čekali pa smo ga stali nagovarati da i on svojoj piše da mu pošalje djelić svoga runa. Nije prihvatio našu zamisao jer da će mu se draga naljutit pa je u pismu samo spomenuo kako svi njegovi drugovi imaju dlačice od svojih cura.
Kad mu je došlo pismo od voljene bio je na straži pa smo to iskoristili i na „pari“ otvorili kovertu. Jedan od nas je( nije važno koji) odrezao malo smeđih kovrdža, natopili ih pitralonom (drugog mirisa nismo imali) i stavili unutra i čekali reakciju.
Nakon straže sjeo je u „klub“ za stolom u kantunu i polako otvarao kovertu ozarena lica.
Kao da nije naš pos'o gledali smo ispod oka dok je on guštao a onda je usta razvuk'o u radosni osmjeh, uzeo je one dlačice i držao ih pod nosom udišući punim plućima dio „svoje drage“, bio je presretan. Onda smo se mi primakli pitajući ga što je tako radostan. Pokazao nam je smeđe rice.
– Evo ih, pomirišite bre da vidite kako miriše moja 3,14čka.-
Mi primakli nosove pa se namrštili i skoro u glas rekosmo. – Pitralon.-
- Šta bre pitralon.-
- Miriše na pitralon.-
- Šta vi bre znate šta je kolonjska voda.- diže se i ode pomalo uvrijeđen.
No vratio se nakon jedne ure i ponovo sjeo do nas... zapalio cigaretu pa upita onako kako se i postavljaju životno važna pitanja, u povjerenju.
- Jel' bre vi stvarno mislite da je ono muški miris.- Mi se pogledamo.
- A je, ma nema veze možda se zabunila.-
- Kako bre zabunila, odakle joj bre muški miris.-
I onda se tu razvilo mudrijašenje s dubokoumnim lamentacijama, 'ko će smislit neki bizarniji razlog, odakle i kako je mogao doći miris u runo njegove drage, i na kraju mudro zaključimo sa stopostotnom sigurnošću da njegova 3,14čka ima švalera.
U takvom stanju, povrijeđen i razočaran on uze pisati joj pismo a mi smo mu pomagali oplemeniti rečenice. Nije izostalo ni ono „Vita jela zelen bor čekam brzi odgovor“, ili „Kada vidiš mačku da se na bor penje povuci je za rep i sjeti se mene“, ili „Mala moja nemoj prati zube nemoj dati da te drugi ljube“, ili „Mala moja poslat ću ti sliku pa da vidiš ošišanu tikvu“. Tako smo mi njemu pomogli da nakiti pismo. Uglavnom ni jednom riječi nije je upitao odakle onaj miris. Nakon obilate, sladunjave i srcedrapajuće lirike i nježnosti ražesti se i prospe joj svoju jal, optužujući je da ima švalera, da mu nije vjerna, da on sve zna što se dešava a mi smo ga zdušno podržavali, - tako je, tako je-, i pismo završi riječima.
- Ima bre da ti jebem kevu i kevinu kevu kad dođem. Niko bre Milojka nije varao pa nećeš bre ni ti, jebem ti dete kevino. Tvoj Milojko.-
Odgovor smo čekali sa više adrenalina nego nagradni dopust.... I dođe taj dan.
Otvara Milojko pismo a mi se pretvorili u uho i čekamo da počne čitanje . Pismo je bilo kratko.
- Milojko bre.
Ne znam bre ko ti reče ali dok ti dođeš da mi jebeš kevu i njenu kevu ja to vežbam sa tvojim prijateljem Radetom i mlogo nam je bre lepo. Dok ti bre dođeš mi će da ujebemo dete, a ti kad se vratiš nađi bre neku fuksu da joj pričaš bajke, a sad ti evo malo mojih kovrdžavih za uspomenu, drkadžijo bre.-
Dlačice bijahu crne kao ugalj a Milojkove oči i lice kao prozorsko staklo toga zimskoga dana, blijedo, zamagljeno i orošeno.
Post je objavljen 01.11.2009. u 21:43 sati.