----------------------------------------------------------------------------------
Neobična šetnja
Pitomo nedjeljno popodne ja i Frida iskoristili za šetnju. Makadamskim putom kroz boriće kamenčići kroz lagane patike golicaju tabane, friška arija miluje pluća,... opija me ljepota. Ladovina godi a Frida trčkara okolo, naprid-nazad pa me dođe njuškom dotaknut po nogi tek da se javi, „tu sam, čuvam ja tebe“, a ja ubacim u „drugu“ i gazim li gazim a glavom šetaju priče.
Stalno mi se nameće jedna kad se „galeb“ pokušava uvuć u bračno gnijezdo pa se otvaraju zapleti i raspleti i onda da ne zaboravim, da ne pobjegne misao, ja neke natuknice zapisujem u mob, to mi je lakše nego nositi blokić. Zapišem u opciji „piši poruku“, onda ponovo stisnem „opcije“ i otvori se „šalji“, onda tipkom naprid dođem do opcije „spremi poruku“ i tu je pohranim. Tako je to u stare nokije.
U priči je „galeb“ dogurao tek do prve skaline, znate kako to ide sa upucavanjem. Počastio bi je pićem podilazeći onim sladunjavim epitetima. Po sistemu „što je babi milo....“a riječi besplatne mo'š uzet koju oćeš i koliko oćeš.
A onda razočaranje... muž je nekako doćukao što je dosta neobično jer muž uvijek zadnji dozna,... i pozove ga na jedan „prijateljski razgovor“.
Radi jasnoće i samog doživljaja priče, moram reći da pišem u prvom licu, to jest „galeb“ je ja, ili ja njemu dajem svoj identitet. Tako da nisam to ja, to je zapravo on a opet je taj on, ja.
Dakle, nakon tog „prijateljskog razgovora“ kad muž već odlazi ja rekoh onako za sebe:
„A seljačino jedna neš ti žene u tebe“.
Uf ovo sam dobro objasnio kao da je izišlo iz usta jednog „gradonačelnika“ i pišem to u mob.
Ususret mi dolazi jedna mlada žena i njena curica od oko tri godine. Kad je vidila Fridu stisnula je mamu za ruku a ja vidjevši da se malecka boji rekoh da je ohrabrim.
- Neće ona tebe dušo, neće, bez brige.-
Kako pas prolazi pored njih mala stiskajući s obje ruke maminu, okreće se oko sebe prateći pogledom Fridu istovremeno govoreći mami:
- Mama nece ona tebe, bez bige... Nece ona tebe bez bige... a onda kad je kujica već odmakla povuče mami ruku uz poklič.
- Bizmo mama, bizmo!-
Naravno nasmijali smo se i produžili svatko na svoju stranu. I dok se odvijala ta slatka scena ja radim na mobu i stisnem dva puta misleći da sam u opciji „spremi poruku“.
Kad ... poruka poslana...?
Jeb... a kome? Gledam ja... Ante, normalno prvi na popisu.
Benti mene i priče i mobitel... poželio sam ga tresnit o kamenje a onda mi pade na um da mu pošaljem poruku isprike i pojasnim o čemu se radi da ne ispadne da sam to nedajbože njemu pisao. Napišem ja to jer Ante je težek tip dozlaboga, taj je zadnji put razvuk'o usta u osmjeh kad mu je fotograf na vjenčanju ponovio tri puta da se nasmješi. Stisnem šalji i čekam da dođe ono poruka poslana.
Dođe izvješće... piše slanje poruke nije uspjelo vaš račun.....
Šta je ovo majketi, zona sumraka.
Šta ću, pješačim dalje, sad su mi neke druge misli okupirale maštu, priča se zagubila u ševaru slutnji potisnuta Antinom reakcijom koja je sasvim izvjesna kad se sretnemo.
Što, kad, kako, zašto?.....Valja se pripremit. A kako da mu objasnim, kako da mu dokažem da on i njegova žena s time nemaju ama baš nikave veze?
I tako analizirajući moguće situacije dođoh na domak kuće a pred kapijom on čeka. Uzšetao se gore dolje i češka se po zatiljku. Ja onaj inkriminirajući mob spustim iza susjedovog zida za svaki slučaj, doći ću ja po njega docnije.
„Dobar dan, kojim dobrom Ante“? Rekoh ja. „Kakvo dobro“. Zareži on.
- Ajmo u kuću sjesti popiti nešto, ae.-
- Ne!-
- Ajde sjednimo pod smokvu da ti objasnim o čemu se radi.-
- Ne!-
- Ante, donio si pogrešan zaključak vjeruj mi.-
- Jes ti poslao poruku?-
- Jesam, ustvari nisam a jesam...-
- Jesi li.-
- Aha, ali gledaj, to je ovako bilo, ja ustvari nisam bio ja nego je to bio on kome sam ja posudio svoje ja, razumiš, on je zapravo ja i on je glavni lik ali to je sve......-
- Ne.-
- To je priča razumiješ, virtualni lik kome sam ja posudio sebe, on priča kroz mene, to je samo u priči, kužiš.-
- Ne.-
- Gledaj, ja to pišem samo radi zajebancije da se čita na blogu... onako.-
- Kome pišeš?-
- Kome...kome, svima....-
- Da o meni svi čitaju.-
- Ma ne nije to ni napisano, to su samo natuknice zabilježene u mob koja je greškom poslana tebi.-
- Nu da vidim.-
- Nema ga... stuka sam ga, pobjesnio sam ka' mi se to dogodilo, jeb' ga. A gledaj, ja to zapišem u porukama i onda spremim ali....-
- Evo ti moj pokaži.-
- Vidi i kod tebe je stari, evo 'vako: „„A seljačino jedna neš ti žene u tebe“. To je pisalo, jel' tako. I sad ja to spremim ali kako sam bio zaokupljen sa jednim susretom, gledajući u njih i hodajući stisnuo sam ovo „šalji“ umjesto da nađem opciju „spremi poruku“ i došlo je tebi.-
- A zašto meni.-
- Ma nije nikome trebalo biti poslano nego spremljeno, greška razumiješ.-
- Ali je meni došlo.-
- A ti si mi prvi u imeniku, jeb'ga.-
- A jel' taj drugi živi ode?-
- Ma on nije živ... kužiš.-
- Umro?-
- Ma ne on je živ samo u priči.-
- Znači ipak si samo ti.-
- To je izmišljeni lik koji ne postoji u stvarnosti.-
- A ko ga je izmislio?-
- Ja.-
- Ti.-
- Rekoh ti da je to samo priča.-
- Da vidim.- I uzme mobitel.
- Sad si stisnuo, što?-
- Prvoga u imeniku a to si ti.-
- Evo prvi, šta sad?
- A ništa šta bi bilo....- Kad niz ulicu dvije kuće dalje lupne neko s vratima,.... evo njegove žene, podbočila se, nakostrušila se, škripi zubima,(mislim zubima) gazi kao „Šerman“.
- Anteee, Anteeee a šta je ovo a., za koga ti mene smatraš a?-
Možda vam ispričam što je bilo poslije... kad mi skinu gips.
Post je objavljen 18.11.2009. u 23:10 sati.