Povr 37
Namjeravao sam i ja napisat koju rečenicu o ovoj sinj... kvragu, svinjskoj ili prasećoj gripi ali me pretekla Marčela.
A baš sam mislio fino pisat jer tako i izgledam, rumenim se ka najpoznatiji ministar među kuvarima, baš me dobro grije ne trebam trošit na drva i struju i ovako se tresem i bez struje.
No malo mi je lakše ima me ko pogledat, tu je Frida.
I šta ću ovako sažvakan iskipao sam se u onu što se vrti i na kompu gledam „trenutak istine“.
Neki momak iz Šestanovaca kaže da je došo da obznani svijetu da je peško. Ae malo su se skamenili sestra mu i šogor a nije mu ni bratu bilo svejedno, al dobro. Pita ga ona vražica od voditeljice da jeli ga šogor seksualno uzbuđuje a on kaže da je, hehe, onda su šogoru oči malo učinile skok u dalj i reka je, da kad je u njegovoj blizini mogu se gledat samo oči u oči.
Benti kakvo je ovo doba došlo da čoek mora na guzicu nosit komad lamarina ili zaklop od teće.
Onda sam gledao malo politiku. Pano sa likom konja, prvi konj za precjednika! Nakon dubokog kontempliranja od nekoliko sekundi došo sam do zaključaka. Prvo: Sve bi političare valjalo poslati u „trenutak istine“... Drugo, da bi najbolje bilo da Tovar bude na pamtočmarku jer bi se onda Mi osjećali ka da imamo jednoga od nas u vrhu.
Onda je Ciceron došo u metropolu i sasvim slučajno se trevio sa idejnim zAčetnikom zlatnih zahoda u jednom hotelu i tu su popili po jednu žestoku ljimunadu i nisu pričali o politici, nisu se niti dotakli Nje, nego su pričali samo o trgovini ka pravi kikaši. Tako je budući konjosjednik kupio u paketu glasove od ciceronove čeljadi, uže, bliže, šire i dalje i to sa Srbima, neka se zna.
Onda sam promjenio parking i sjeo na trosjed do Fride i prebacio ruku preko pa je gladim a ona se potiho glasa nedvosmisleno mi dajući do znanja da me razumije.
- Kad bi mi bar znala skuhati čaj, a.-
Nakrivila je glavu, podigla uši i pametno me gleda i čeka. Ja ponovim a ona se diže i ode. Eto,... i ona ...
Ma nije puno stala i evo je nazad i dovukla neki najlon a u njemu dobra pregršt kostiju. Skočila je na trosjed i ostavila poklon, podigla glavu i gleda me, fiksira me u oči, tako je u stanju čekati sve dok joj se ne obratim.
Je da ja nemam zube za oto ma je nakana za suzu pustit... Plemenitost životinje je do boli velika.
I sad se pitamo zašto neki ljudi žele biti životinje, u ovom slučaju konji?!
Da nam velikodušno uvale kost!
Ono sa političarima i „trenutkom istine“ ne bi išlo... zašto?
Post je objavljen 07.11.2009. u 17:33 sati.