|
mene su na primjer učili da budem skromna... da nije lijepo biti prezahtjevan, nametljiv, nezajažljiv pa se nisam nešto posebno gurala, ako me se baš nije zvalo, čekala sam strpljivo svoj red, ako je trebalo čekati, bila iznervirana ovim ili onim, i to najčešće nepravdom i onda tu vlastitu iznerviranost okrenula prečesto u sebe, ali nisam se nametala, nisam drugima noge saplitala, prilike kvarila..itd, itd pa su me učili da budem štedna, da se sve može još nekako iskoristiti, i nisam ko moja baka pobožno čuvala i spremala svaku staklenku i pripadajući poklopac za neku daljnju upotrebu, ali jesam da se najlon vrećice ponovno iskoriste za bacati smeće, pa sam neko vrijeme čuvala neke stvari, pa i odjeću, koje uopće nisam koristila, ali su bile tu… na kraju sam ih ili poklonila ili dala dalje… pa su me naučili da budem pristojna… i da se ne može bez prijekornog pogleda uzeti recimo više od dva komada nečega: kolača, bombona i sl. E sad, pošto vidimo da to baš nema smisla… (ne samo zbog sveopće pljačke, nepoštenja, nepotizma, nesposobnosti oko nas) već zbog jednostavno drugačijeg načina života, i svih onih preporuka i uputstava da za uspjeh, sreću i zadovoljstvo treba biti : probitačan, siguran u sebe, istaknut, i ne jednom opomenut: “ako nešto sam ne uzmeš, niko ti neće dati“ pitam se da li treba tako i danas odgajati djecu ili ih pustiti da: bacaju, što više ne trebaju, i traže novo odbiju što im se ne sviđa, bez imalo oklijevanja uzmu sa obje ruke što im se nudi i pri tome očekuju još |
|
dakle ima taj jedan meni super interesantan tip... izgled, faca, pojava, neka vibra ful pozitiva..no, interesantan srećemo se u prolazu..po gradu...po ulici, po placu... i mimoilazimo se..tak, već skoro tri godine... uvijek, al uvijek postoji taj pogled međusobni...malo duži nego kaj je uobičajeno.. i on uvijek ima u susretu taj osmijeh u očima..i smiješak na usnama... (ne izmišljam, ne pričinjava mi se) i bilo je par sretanja i nekih gledanja sa daljine...onak ja sjedim.. na jednoj strani..on dalje, na drugoj i oboje nekak stalno gledamo...jedno prema drugom međutim niko nikom ne prilazi i sad ja ne znam da izvedem nekaj...???? jer mi je došlo ne jednom, da priđem i tutnem mu vizitku i spiku.. - "promisli, jel si slobodan za kavu" i da odem...al to mi je onak....uggghhh... ili da čekam da on izvede nekaj? i ok... činjenica je da se nisam baš nešto ozbiljno angažirala, jer sam bila u nekim "drugim šablonama" i "interesima" međutim zanima me kaj bi vi? ajde da čujem kaj bi vi? ženske...? i kak bi vi? jer deca više nismo, nema upada u smislu.."dobra mjuza, dobra obleka, cool ovo ono"... i govorim o u biti skroz nepoznatom tipu.. doslovce na cesti, eventualno na trgu... (da, da, znam, skroz pubertetski:////) |