|
Ima tu nekih blogera..koji zdvajaju, sipaju beskrajne mudrosti, teže ozbiljnosti i bezvremenosti..pa se pitaju… čemu ljubav?... a iz njih govori prazno srce… pa se pitaju …što je ljubav?... a iz njih govori zbunjeno ili ranjeno srce.. i naravno da smo svi ovakvi….ponekad, stalno, manje-više...takvi… a nikakvi… jer težimo ozbiljnosti, jer težimo racionalizaciji,... i sve ostalo nam je bespredmetno, jer to ne postoji… jer to nam ne priliči…. takva doza infantilnosti i nikako ne...u tolikoj količini… pogotovo ne u tim godinama…ne sa tim iskustvom… i što se dogodi? …dogodi se nečiji treptaj oka… taman kad nam se pogled sretne… ….dogodi se nečiji- da…a još zapravo ni pitali nismo… I onda krene osmijeh i poleti srce ….i daleko smo… od one oštre,ozbiljne, kritične,shvatljive osobe.. i pretvorimo se u nasmiješenu, nakliberenu kreaturu koja… i stihove i „corny“ priča priče… i nije nam jasan blijedi pogled okoline… i nije nam jasno kako nas ne razumiju… dok eto naše srce tako sretno kliče… a šta je? Odrastamo, shvaćamo, učimo, starimo…i sve nešto ozbiljno, klimajući potvrdno glavom, sa onom mudrom crtom između obrva, prihvaćamo.. ali našem srcu, srećom, niko nije rekao da mora odrasti i na odrasli način sa ljubavlju se nositi… jedino je valjda srce u nama još dovoljno infantilno… pa svaku zaljubljenost prihvaća upravo tako…nevino,a zahvalno.…silno… |