Ima tu nekih blogera..koji zdvajaju, sipaju beskrajne mudrosti,
teže ozbiljnosti i bezvremenosti..pa se pitaju…
čemu ljubav?... a iz njih govori prazno srce…
pa se pitaju …što je ljubav?... a iz njih govori zbunjeno ili ranjeno srce..
i naravno da smo svi ovakvi….ponekad, stalno, manje-više...takvi…
a nikakvi…
jer težimo ozbiljnosti, jer težimo racionalizaciji,...
i sve ostalo nam je bespredmetno, jer to ne postoji…
jer to nam ne priliči….
takva doza infantilnosti i nikako ne...u tolikoj količini…
pogotovo ne u tim godinama…ne sa tim iskustvom…
i što se dogodi?
…dogodi se nečiji treptaj oka… taman kad nam se pogled sretne…
….dogodi se nečiji- da…a još zapravo ni pitali nismo…
I onda krene osmijeh i poleti srce ….i daleko smo…
od one oštre,ozbiljne, kritične,shvatljive osobe..
i pretvorimo se u nasmiješenu,
nakliberenu kreaturu koja…
i stihove i „corny“ priča priče…
i nije nam jasan blijedi pogled okoline…
i nije nam jasno kako nas ne razumiju…
dok eto naše srce tako sretno kliče…
a šta je?
Odrastamo, shvaćamo, učimo, starimo…i sve nešto ozbiljno,
klimajući potvrdno glavom,
sa onom mudrom crtom između obrva, prihvaćamo..
ali našem srcu, srećom, niko nije rekao
da mora odrasti i na odrasli način sa ljubavlju se nositi…
jedino je valjda srce u nama još dovoljno infantilno…
pa svaku zaljubljenost prihvaća upravo tako…nevino,a zahvalno.…silno…
Post je objavljen 12.01.2010. u 02:03 sati.