Ima nade...
02.11.2007., petak
I saved up all my sunshine just to see you more clear...
|
Ne znam kaj se točno događa u mojoj ludoj tintari,ali pribojavam se kazat da ja jesam romantićna... Znam to po načinu na koji razmišljam o dotičnoj... I da...što god ja rekla,i dalje je riječ o istoj osobi... Na žalost. Ali tako je,i nemrem ja ništa isforsirati,tj.mogu,ali to je trenutno,a kada prođe je dvadeset puta gore. A to mi doista ne treba...Jel,nije da imam čelične živce i ostalo... Znam točno po čemu je ona toliko posebna,znam točno zašto tako utječe na mene,znam svaki detalj na njezinom licu,a svaki njen ''nedostatak'' smatram prekrasnim... Da...i tako ja sebe lovim u razmišljanjima,svakojakim...ljigavim,patetičnim,micastim... A u biti me strah priznati da su ta razmišljanja lijepa... I da nema ničeg lošeg u tome da je osoba ...no da,to...romantićna,ne... E. Ali nisam sretna...opet.Mislim,kratko mi je ta sreća trajala,da se sve bojim da nije bila stvarna. U biti,serem,naravno da nije bila stvarna... Ah te iluzije... Ali u redu... Mrzim saznati bilo što kada je prekasno da bi se išta promijenilo... Oh,da,saznala sam takvo nešto... Zabavno je to... Barem ću shvatiti onu frazu :''Da sam tad znao ono što sada znam,gdje bi mi bio kraj...''(nostalgičan pogled u daljinu) Meni ne bi bilo kraja! Nikako... Ali zašto da se meni ikad posloži onako kako treba? Ili eventualno kako bih željela? Ma nema povoda... U biti,ne znam bi li rađe da nisam ništa čula,ili da je ovako kako je... Sve ima svoje prednosti (hmmm...  ) i mane...Ali kako god... Odlučih da nema smisla da razmišljam like kaj bi bilo kad bi bilo i da je bilo,i da li bi bilo da je bilo drugačije i bi li uopće bilo da je bilo drugačije... I tako to okrenite na sve moguće načine...Jerbo sam ja komplicirana i volim ''malo'' ispitati situaciju u kojoj jesam... Frustrira me činjenica da svaki tjedan sama sebi lažem da je u redu pa pišem onako grozno vesele postove tipa:''Oh,prošlo me,sretna sam,livada,cvijeće,tralalalalalaaa..'',kad svi mi skupa sa mnom znamo da je to čisto konjsko govno. (Majke ti,jesam li ga sad izlajala  )Da... U biti jako sam živčana,i ogorčena i ljuta i tužna... Pa zato i pišem,ne... Ali u redu,budući da se moj život gradi na ironji,nema potrebe da se žalim ne... I nema potrebe da izostavim činjenicu da sam plakala zbog nje neki dan,upaljenog grla,i zaštopanog nosa,pod temperaturom... I nema potrebe da izostavim činjenicu da sam u Kic došla s bratom blizancom (Mateo) na bradi,bez trunke šminke s majicom na kojoj je slika knjige sedmog dijela Harrya Pottera! I tako za mnogo stvari nema potrebe,ali se ipak događaju i ipak ih radimo,i ipak se žderemo zbog njih,i ipak razbijamo glavu s njima i ipak razmišljamo o njima prije spavanja i ujutro kad se probudimo,i dok jedemo...i uvijek... I ipak se svi živciramo zbog nekoga tko to ni ne zna,tko se isto tako živcira zbog nekoga drugoga (nikako ne zbog nas,to bi bilo glupo i nadobudno za očekivati,a i nemoguće za izvesti),i tako se sve vrti u krug... Mda... Idem sipati otrovne strelice po kući... Jerbo ovaj post ne vodi nikakvom zaključku... Jerbo mi je previše toga u glavi da bih sada natipkala nešto što ima zaključak... I tako to... Mašem,grlim,hrlim...odlazim... |
