28
utorak
listopad
2008
VSS KURVA
Tuki je prekinuo šutnju. Uzdahnuo je i viknuo:
- Vili je prolup'o! Kaj je lud?!?
- Daj se ne deri – nervozno je prošaptao Bek. Kaj je opet?
- Jebe me. Radi sve po svom.
- Odjebi ga.
- Kak?
- Lijepo. Otkaraš ga. Bok. I ne delaš više ž'njim.
- Ali, visi mi lovu…
- Onda ga sredi.
Opet šutnja. Ovi dijalozi umarali su Tukija, razgovor uopće, bilo kakvo pričanje. On je bio čovjek od akcije. No, problem ga je i dalje kopkao. Vili mu nije bio baš po volji, ali…
- No, da. A kak bi ga sredil?
- Zemi mu komade.
- Ma daj…
- Je, to ti je tak… prvo trganje prsta i ruke, ak' bu trebalo. Ak' ga ni to ne spameti, onda mu komade zemeš. Onda bu se sredil… ku'iš?
- Al' kaj s komadima?
- Mo'š delat ž'njima kaj 'očeš, a svako malo ti furaju lovu. Il' ti je bolje sa Vilijem se zajebavat…
- Al' meni se ne dela s komadima. Nis' ja makro, jebote…
- Ne, ti si kamatar. To je nekaj čist' drugačije.
- Kaj?
- Ti si kamatar, vss – kamatar, a Vili je makro, vss – kurva, smjer makro.
- Daj ne jebi.
- Ne jebem, to je tak. Danas su takva vremena.
Bek je ustao, spremio pištolj za pojas i otišao pišati. Još jedan razgovor s Tukijem je gotov. Za to vrijeme Vilijevi komadi bili su u policijskoj stanici, Vili u pritvoru zbog malo bijelog u vrećici u džepu, a ekipa na biljaru. Snajperist je proučavao Tukija i Beka, mimiku i gestikulaciju.
Šef je ugasio cigaru. Dva pucnja razbila su tišinu ranog jutra. Cure su izašle s policije, slobodne poput golubova na prozoru šefa stanice. Šuza je bio ozbiljno zabrinut. Skužio je da se nekaj zbiva oko njega.
komentiraj (10) * ispiši * #
20
ponedjeljak
listopad
2008
Piši piši...
Soba istražnog zatvora bila je manja nego što je to Gordan zamišljao. Uopće, sve je bilo drugačije, gore nego što je mogao zamisliti i u najcrnjim slutnjama. Ali, to je život, iznenađenja su tu. No ono što se zvalo «soba 33» bilo je i manje i depresivnije od zatvoreničke izbe, bar onakve kakvima ih je zamišljao i zapamtio iz filmova. No, što je tu je. Dok se ne dokaže greška sustava i njegova nevinost, tih par dana (kojeg li optimizma, sam je sebe bio spreman uvijek ovako iznenaditi…), mora izdržati među ovim u tzv. «pritvoru».
- Šta je, rođo? I tebe zatvorilo? Na šta si ti pao? Na koju su te foru digli? Nisi valjda i ti nevin doveden ovamo da nam praviš društvo, samo privremeno, naravno… K'o onaj profesor od prošlog mjeseca. Uhvatilo ga u grijehu, pa još sa susjedovom unukom… pravio se lud, «voli decu, nježan je i pažljiv..»… Al' nije zaboravio malu skinut… Igrali se doktora… Kojeg? Ginekologa?
- Nitko nije nevin potpuno, smireno je odgovorio Gordan, više za sebe.
- Je rođo, svi smo krivi… Al' ti si mi opet nešto sumnjiv… malo me sjećaš na onog profesora Galića, kako se već zvao. Samo ti mi djeluješ nešto poštenije. Možda si stvarno pao zbog tuđe pizdarije. A svi padnemo kad-tad, ovako ili onako, zbog ovog ili onog…
Gordan se naizgled prepustio lamentaciji «cimera», a u sebi se počeo baviti sobom i zamislima koje su ga već dulje vrijeme zaokupljale. Kako bi bilo da o svemu ovome što mu se dogodilo napiše priču? Zbirku priča? Roman? Dramu? Materijala nije manjkalo, a osobito zadnjih dva dana. A i slijedećih nekoliko dana obećavali su sadržajima ispunjeno vrijeme. I baš kad je pomislio nastaviti užitak bavljenja sobom i osmišljavanja romana, priče ili drame, Braco, njegov pričljivi «cimer» nastavio je priču, upoznavanje, ali i čitanje misli.
- Ja sam Braco. Vođa grupe. Mene svi slušaju i bez tog zaduženja što su mi ovi dali.
- Ja sam Gordan. Slušam te, htio to ili ne, nemam izbora, a ni prostora…
- O rođo, pa ti si i šaljiv… Neka, glavno da nisi blesav. Nego, jesi ti neki od onih, intelektualac i te stvari?
- Ne znam jesam li intelektualac ili ne. Ako je sveučilišna diploma neka potvrda tog statusa onda jesam, ali kome je to uopće važno. Ovdje smo isti…
- A ne rođo… Jesi u govnima, ali vama se školarcima ipak malo više gleda kroz prste. A ti mi stvarno izgledaš pošteno, pa da te posavjetujem, jer ovdje, a i u životu, svi vole takvog zajebati…
- Da, tu se slažemo. Pošten je često jeben…, nasmijao se Gordan.
- Onda rođo… pružio je ruku Braco. Eto, upoznali smo se…
- Je. I to je to. Ali ja ti baš i nisam tak' zanimljiv, branio se Gordan. Ja sam ti ovdje sitna riba. Čak mi je i optužba nedefinirana … Krivo predstavljanje, obmana … i pribavljanje materijalne koristi…
- Eto. Jesam li ti rekao? Najeb'o si više nego što i znaš… To je najgore. Nego što ti misliš sa svim time …? Jesi li našao dobrog advokata?
- A imam nekakvoga… nije bog zna što, ali čovjek je advokat po dužnosti…
- Mijenjaj ga rođo, pripremaj se za obranu…
- Ma, nema smisla… Radije ću nešto korisno napraviti…
- Što ćeš korisnije od izvlačenja iz bukse? A ove «dežurne advokate» mijenjaj ako si već ne možeš priuštiti pravoga. I stalno piši žalbe. Piši nešto.
- Da, baš sam o pisanju i razmišljao.
- Stvarno?
- Da.
- Bravo rođo, možda si pametniji nego što sam mislio u početku. Piši.
- Možda za početak neki esej, kratku priču, prikaz svih događaja u zadnjih nekoliko dana i onog što mi se trenutno događa…
- Ma, jebo to… Piši, piši… peticiju, prigovor, tužbu, ma znaš, sve one advokatske priče… Jebo te, pametan si, pismen, mog'o bi svašta napisati, a ne eseje, priče, filozofije… To ne pomaže. Ako te ovi gore provale, još će te više jebat', dok ne popizdiš. Takve k'o ti vole jebati najviše. A onda im moraš lukavo udariti kontru. Oni nemaju pojma o pola stvari u životu… Ma šta pola… Samo treba bit pametan i pismen, ovako k'o ti. I kreneš ih jebat', al' na finjaka. Onako, advokatski. I stalno im nešto pišeš, dopise, molbe, žalbe, prigovore, pa mijenjaš «dežurnog advokata» zbog ovog ili onog – nedovoljne aktivnosti, nebrige za branjenika itd. A vrijeme ide. Nakon par godina puštaju te iz pritvora zbog nedostatka dokaza ili zbog dobrog vladanja. A tebi super. Jebeno. Šta kažeš rođo?
- Lijepo zvuči, ali me brine ovo o trajanju? Par godina? Zar nema šanse za rješavanje i brže? Par dana ili u najgorem slučaju tjedana?
- E, stari moj, al' onda si skroz najebo… Oni koji brzo prođu pritvor, rijetko budu pušteni, nego odmah u buksu. Je, to ti je tako, a onda rođo piši kol'ko 'oćeš, piši, piši…
***
- A onda nam je doš'o Gordan u buksu i krenulo je novo doba, pričao je Braco svom šutljivom slušatelju Krpi, dok su se šetali po dvorištu pritvora čekajući nastavak istrage.
- A, kaj, tip je grdo najebal? Ha? Su ga sjebali ovi tu ili oni vani? – javio se Krpa.
- Ne budali. Još mu nije ništa bilo, osim tog što su ga doveli tu, ali moglo bi mu bit…
- Kaj? – blesavo ga je pogledao Krpa.
- Pa znaš kako to ide. Sjeti se onog profe Galića ili kako se zvao – dovelo ga tu zbog sitne šane i drpanja susjedove unuke, koja i nije bila tako mala – neš' ti male, sedamnaest godina… a onda mu prišili i za pedofiliju, koja nije dokazana, pa za krađe, koje isto nisu nikad dokazane, jedva se izvuk'o iz bukse. Bio je tu godinu dana, pisao žalbe, smišljao i razmišljao i sva sreća pa sam mu rekao da se stalno nešto žali, a i stari mu je sredio dobrog odvjetnika… izvuk'o se za dlaku. A vidiš, kod ovog rođe moglo bi bit' puuno zajebanije.
- Kak?
- Vid'… nije mu do kraja jasno određena optužba i krivnja, nešto kao varanje ljudi i lova na nezakonit način, a sve nešto u rukavicama, pa još ni odvjetnika nema pravog, neg' ovog dežurnog… i jebi ga, u gabuli je… a ja sam mu rek'o nek piše žalbe i tužbe, nek' stalno nešto piše i nek' se žali na sve, al' onako fino i advokatski, pa da će ga na kraju pustit zbog nedostatka dokaza…
- Ma daj. Uostalom, kaj mi tu moremo? Nemrem ni sebe odavde zvadit, a kak' bum tog tipa?
- Ma je, al žao mi ga je… izgleda mi pošten i dobar.
- Je, takvi najprvo najebu, složi se Krpa. Al' tak ti je to. Idemo dalje. Kaj se novog pri tebi dela?
- Ništa novog, moj stari. Još mi traže dokaze i još me petljaju, vrtimo se u krugu i nema izlaza. Još mjesec-dva, pa će me morati i pustiti. Tako bar kaže moj advokat. Sad sam uzeo onog Babića. Mlad je al' zajeban. Zna sve finte. Za koju godinu ne'š ga moć dobit' ni za tužbu, a kamoli da te brani… Nego frajer otvori firmu, odvjetnički ured kak' on to kaže… i ekipa radi. Jebi ga. Ko mi je kriv kad nisam bio pametniji pa se tim poslom bavio…
- Ma daj. Nema veze. Meni su rekli da bum prešel doma za mesec-dva, al' je to bilo prošlog Uskrsa, a evo nam Uskrsa za mesec dana, jebi ga. Nema veze. Niš' mi nemreju dokazat, svjedoka ni, a sumnja može bit' prebačena i na suseda…
- Vi Zagorci... , nasmije se Braco. Pa pusti susjeda na miru bar dok si tu. Ne treba ti još nevolje i neprijatelja.
- Je, al' smo ga baš mislili tužit zbog meje i evo vi'š…
- A šta se čudiš rođo? Onda ti je cijelu frku i smjestio tvoj divni susjed, a to možda nikad nećeš saznat', jer je čovjek pametan i smislio je dobru foru da te zajebe.
- Znaš kaj, čak sam si i ja mislil nekaj o tome… složio se Krpa.
- Imaš si šta mislit' o tome. Čovjek te zajeb'o, a ti gledaj da na miru izađeš, da se stvari smire i da si vani. A kad se sve smiri i zaboravi, smisli bolju foru i zajebi ga, kad ne bude ni mislio… osveta je piće što se pije hladno i polako. Ima u Boga dana. Još ćeš ti to njemu vratit. I to s kamatama, rođo, s kamatama.
- Je. Fakat.
Dok su oni tako vodili rasprave, pridružio im se u dvorištu i Gordan. Sjeo je na klupicu do njihove i odsutno gledao u daljinu, razmišljajući o nečemu. Nije ni pokušavao ometati njihov razgovor.
komentiraj (7) * ispiši * #
11
subota
listopad
2008
Opasno jutro
Našli su se i ovaj put u«ST-u», birtiji na periferiji, u kasnim noćnim, odnosno ranim jutarnjim satima. Uobičajeni duet – Štef Cukervaser zvani Slatki i Mate Baraba, poznatiji i kao Batina. Bilo je tu i nekoliko lokalnih fifica, kojima bi Mate i Štef mogli biti očevi, ali i štošta drugo. Obojica odavno zašla u četrdesete, ali u njihovom slučaju izgled je varao. Izgledali su znatno mlađe, pa bi se lako mogli progurati kao solidni 35-godišnjaci. Vitalni, sportski tipovi, u modernoj i skupoj odjeći i obući, nisu se baš uklapali u okolinu, među lokalne pijance, a nekoliko fifica bile su skockane tek zbog posla… Za ostalim su stolovima sjedili redoviti očajnici, šljakeri i obrtnici, kojima je sreća odavno okrenula leđa. Bio je to, naravno još jedan izvanredni sastanak tzv. «poslovnih partnera» u prijelomnom trenutku njihovih karijera i života. Cijeli posao mogao je «puknuti» u trenutku, ali i donijeti neopisivo bogatstvo, uspjeh… Mnogo toga bilo je u pitanju i pod lupom.
- Si nabavil sve? Ha? Čuješ kaj te pitam? – započeo je Štef.
- A jesan. A ča ću? Nego, prika, rec' ti meni, jesmo l'mi platili Juretu? Reka' mi je da mu visimo već tri dana.
- Se razme. Nismo, narafski. Zajebal nas je za robu i rok prošli put, za kvalitetu, za sve, ma bolje da šutim… I još bi peneze štel? Nejde.
- A morat ćemo. Znaš čiji je on…?
- Sve znam. Znam, al' ne dam. Jesmo li mu prošli put s'e lepo i pošteno isplatili? Obavili? Naručili?
- A jesmo. Ma ipak…, znaš čiji je on? Najebali smo ako nas njegovi uzmu na pik. Bit će svega. Pizdarija.
U međuvremenu se pojavila i konobarica, gospođa Bela... Dogegala se u svojim plavim sačuvanim borosanama.
- Gemišt. U stvari ne, da te ne šetam sim i tam, daj odmah litru i vodu, naručio je Štef.
- Meni dajte dupli viski i koka-kolu, Mate je svoju narudžbu volio pojačati persiranjem.
- Nemamo viski. Nešto drugo? – upitala je Bela?
- Onda dupli štok umjesto viskija. Imate?
- Imamo.
- Odlično. I ako imate leda, ne više od dvi kockice.
- Nemamo leda.
- Dobro.
- A za puce za susednim stolom, ka sij naruče, proširio je narudžbu Štef.
Fifice su se bedasto osmjehnule, poslale im ovlaš nekoliko pusica s dlanova i naručile litru crnog i vodu.
Štefu je pošlo za rukom u prolazu pljesnuti onu deblju po riti, dok je išla prema WC-u, na što je ona uzvratila osmjehom i nastavila njihati svoje debelo dupe.
- Kompa, takve volim. Lepe, debele, imaš je za kaj primit. Kanta k'o štosdenfer od bube, cice vel'ke, oble, a kad si legneš na nju, ploviš kak jahta. I ne znam kaj bi ti još rekel. Kaj veliš, da si upakiramo ove dve za večeras, pa prejdemo do mene na viksu, tu odmah, iza Pojatnog? Ha?
- Prika, mi smo počeli o poslu, a sve bi reka' da s' ti malo popizdija za ovon dicon. Jasno mi je da ti žena baš i nije neka vel'ka srića u zadnje vrime, al' opet… Ja bi prvo da mi posa' ugovorimo. Ka' ć'mo platit Juretu?
- Nigdar. Ja mu prvi ne dam. Nek' nam dopela robu kak' spada i na vreme, pa bumo onda o tome pripovedali. Pa ne bum valda peneze za svaki drek daval? Još je govnar rekel da nas bu tužil.
- E. Tako ti je sad to, prika. Ništa nasilje. Samo kulturno. Tužba, odvjetnik, pravni sustav, sud, presuda, rješenje. Ipak smo mi neka pravna država. Ma opet, stra' me njegove braće i familje… Oni baš nisu navikli pravdu tražit sudski. Znaš li šta su učinili Anti kad im nije na vrime platija robu?
- Kaj?
- Oša mu auto u zrak, a njega dočekalo u mraku, kad se vraća s posla, satralo ga, nije mu ni Hitna mogla pomoć'…
- Pa kaj... Ne bojim se ja tih govnara! Bum se ja ž njima znal nosit'. Kaj je sad tebe strah?
- Pa nije mi baš svejedno. Znaš li ti da Juretov brale odnedavno neki ...u MUP-u, za organizirani kriminal…
- Niš' se ti ne brini. Se bu v redu…
- Čuj, ja bi mu platija ipak, još i nije jako kasno, a ti se s njim ... po sudu. Ne bi tija živit u strahu. A i dicu iman…
- Je, ak' ti tak' misliš, nek' ti bu. Ti mu plati, a za mene mu mo'š reći da me dojde doma iskat. Naj me tuži. Bum i ja njeg'.Za prevaru, za robu, za rokove, za pretnju, pretrpljeni strah, duševne boli, povredu časti, ugleda… da vi'š kaj se tog nabere. Pa bumo vid'li čija bu tužba teža. A i nema nikakvih papira.
- Pa to i je ono najgore. Ti si prodava' robu bez papira, dalje po gradu i okolo. Onda?
- Bum si razmislil. Ovo je fakat grda situacija. Ak' mu i platim, ne bi mu s'e trebal platit. To nemre tolko koštat. Bu dobil pol od mene, ti mu isto daj pol, pak smo kvit. OK?
- Ne znan… Reka' je da nema kamata ako mu do petka platimo.
- Do petka? Pa to je za tri dana! Pa kaj je on nor? Za tri dana nemrem ni nacrtat sto soma, a i da mogu…
- A morat ćemo. To će nan bit škola za ubuduće. Drugi put plaćamo kad vidimo robu. A ne na dogovor…
- Je. I kaj bumo sad? – zapitao je Štef, ogledavajući se za debelom fificom, koja je, dolazeći iz smjera WC-a, opet prolazila pokraj njihovog stola. Naravno, i ovaj je put Štefova ruka pljesnula po guzi ove debeljuce. Ona se zahihotala i produžila do svog stola.
- Ne znan Štef, možda bi bilo pametno da se sutra nađemo ovdi ili u mene, pa sredimo to s Juretom. Ja san novce već skupija. Još tebe čekan. Pa bilo sutra il' preksutra, nađemo se kod mene i to obavimo.
- A kaj je z ovim novim poslom? Mislim, ovo od jučer? Kamioni su već prešli v Bosnu, a ti znaš kak' je tam… Ne bi ti štel pamet soliti, ali lovu iz tog posla moramo mam vrnuti nazad il' smo pečeni. Ti znaš tu ekipu?
- Ma, to je u redu… Sutra nan stiže mali Stipe s lovon od njegovog gazde i narudžbon od svoga gazde.
- Čuj, a da mi te poslove probamo prebaciti više sim neg tam. Mislim, nemam niš protiv tog da se tu i tam bacimo u neku avanturu, neki manji poslić u Bosni. Al' ipak… domače je domače… Pa i ovi tvoji, tam u Dalmaciji i iza u Zagori i …nejde se uvek prek grane delati, nego tek kad se mora.
- Je, znan. U pravu si, ma opet… ne možemo mi tek tako, ka' kurve, pobić iz toga. Možda bi bilo bolje da otvorimo neku firmu, pa da malo radimo i po pravilima. Nek' bar tako izgleda. Znaš one šeme – marketing, komercijala, uvoz, izvoz… pa se malo bavimo poslom tu, a ne tamo. A ako nas neko nešto i upita, mi ćemo reć' kako smo popizdili od trgovine i neplaćanja… A usput bi mogli i oprat koju lovu za malog Stipu i njegovog gazdu.
- Joj, Matek moj, samo me, prosim te lepo, poštedi te ekipe. I Stipe i njegov gazda su hajduci i harače okolo. Nekak mi se vidi da nas pokušavaju navleči i onda, nakon četrte ili pete narudžbe… zaribati. Bolje da mi sad zememo peneze i zaključimo stvar.
- A, ne znan. Nisan baš siguran da će nas pustit da pobignemo. Bit ćemo sumnjivi.
- Sumnjivi? Zememo svoju lovu za svoj posel i bok. Čuj, bumo ovo još sredili kod tebe, a i lovu ti bum dopeljal za Jureta. A sad bi si tak rada onu malu debelu otpeljal. Bi si i ti nekaj? Ha?
- Ma daj, pusti. Šta nisi vidija da su gabori. Ako je tebi debela i u redu, ali od ove dvi ne znan koja je ružnija, plava – daska il' crna – debela i sisata.
- Zemeš si crnu, a plavu za rezervu. Zemi bilo kaj. Ak' treba, bumo i neku drugu dofurali za tebe, mlajšu, lepšu…
Mate se i dalje nećkao, odolijevao Štefovim nagovaranjima, no kad je Štef pozvao cure za stol, bilo je kasno.
- Dobro, štef, al' ja ću morat ujutro otić' kod Zvoneta na Dubravu, pa da ne zarondamo k'a prošli put.
- Niš' se ti ne brini. Nekak te već bumo zbudili ujutro. A i mi bumo ujutro morati nekam iti.
Štef je bez problema nagovorio cure da im se pridruže, dogovorili su se za tulum u njegovoj viksi, a on im je jamčio sve – klopu, cugu, mjuzu, štimung ... a sve ostalo im je na raspolaganju. Samoposluživanje. Mate je platio ceh u birtiji, ne dozvolivši Štefu da i ovaj put bude veći kavalir od njega.
Izašli su na zrak i prešli cestu. S te (sjeverne) strane bili su parkirani i njihovi automobili – Štefov Audi i Matin BMW. Štef je ugurao debeljucu u svoj Audi dok je Mate, glumeći kavalira, otvarao vrata suvozača, za dvije ljubavnice – plavušu i crnku, koje su mu bile podjednako ružne (ali se te večeri s time pomirio).
Tek što su ušli u automobile s ženskim društvom i upalili motore, na parkingu se pojavio i novi Genscher (Mercedes 500 S). Iz Genscher-a je izašao mladić u maskirnoj odori, iz futrole izvukao automatski pištolj ili nešto slično. Ispalio je nekoliko rafala prema BMW-u i Audiju. Štefa je ubio odmah, a Matu teško ranio. Onda je, za svaki slučaj, ispalio je još po metak obojici u potiljak i u odlasku, bacio bombu «kinder jaje». Jednako brzo je i nestao s parkirališta.
Hitna pomoć pokupila je tri cure koje su histerično vrištale i gledale prema cesti. Jutro je svanulo zabrinjavajuće brzo. Okrutno i hladno.
komentiraj (6) * ispiši * #
02
četvrtak
listopad
2008
Ptičje mlijeko
Potrošačko ludilo zavladalo je i ovdje. I teško je odrediti razmjere i kako će to sve skupa na kraju i završiti. Svi dajemo svoj doprinos. I meni je, neki dan, u nedjelju navečer, oko trifrtalj devet, u napadu potrošačke euforije, pala na pamet ideja o kroasanima s bijelom kavom od kozjeg mlijeka (ili bar sojinog, jer mi želudac teško podnosi kravlje), pa sam svratio u lokalni kvartovski dućan.
Ekipa na klupici preko puta dućana upravo je obnovila zalihe žestice i piva, pa su zakucavali betone za laku noć. Nisu me ni primijetili kad sam prošao pokraj njih i ušao u njihov opskrbni centar – mini dućan maksi ponude (osim cuge i klope, bilo je tu i nešto kozmetike, novine i sva sila nepotrebnih artikala, ali i voće, povrće i sve potrebno domaćinstvu u nevolji, kad se sprema večera ili ručak, a dućani ne rade.
Baš su radili obračun i spremali se za zatvaranje dućana. Nedjelja u 9, noć, pomislih što mi je i čemu taj ispad potrošačke groznice. Kupit ću mlijeko, a možda snimiti (a onda i kupiti) još koju nepotrebnu pizdariju tipa kikiriki, pivo, čokolada, novine... a onda, gdje mi je kraj. A nedjeljne su noći duge, pogotovo kad se zalegne preko puta televizora uz kakav film ili sl. zabavu.
- Dobra večer, pozdravih uljudno.
- Večer... odgovorila je cura za blagajnom rezignirano.
- Imate li kozjeg mlijeka? Ili sojinog, upitao sam najuljudnije, svjestan činjenice da sam došao u 9 navečer pred zatvaranje, da tražim ne baš uobičajeni artikl, da je nedjelja, kraj tjedna, da je cura mrtva umorna...
Pogledala me bijelo, vjerojatno uz pomisao kako sam teži slučaj, čak i od ekipe na klupici... Imala je onaj totalno rezignirani pogled s nešto ironije i cinizma, u kojem je bilo još toliko malo volje da se zaputila prema polici s mlijekom i mliječnim proizvodima, pa je dodala...
- Pogledat ću. ne, nemamo kozje. Ni sojino. imamo Dukatovo i Vindijino kravlje, obično. jeste još nešto trebali...? Pitala je i pogledala kroz mene.
Zamišljao sam što bi značilo to još nešto. Možda ptičjeg mlijeka, zvijezdu s neba na čelo umjesto poljupca, duboki naklon i... ne, zbilja sam slučaj. Ali ni to nije bilo dovoljno. Nakon što sam uzeo mlijeko bez masnoće (čitaj, dobro razvodnjeno), zastao sam na štandu čokolade i slatkiša. zapazio sam njezin pogled, gotovo sažaljiv, prepun lažnog razumijevanja za osobe koje smatramo mentalno inferiornima. Osjetio sam čak i trunku naklonosti. Prišla mi je bliže i čekala moju prvu riječ, komentar ili pitanje. Znala je da si ne mogu pomoći.
Počeo sam razgledati čokolade i kekse. Već sam uzeo jednu Dorinu Bitter, kad sam ugledao Zvečevo Fantasy. Umjesto crne čokolade s 45 % kakao dijelova uzeo sam crnu s 72 % kako dijelova. jaako važno. Uletio je njezin komentar.
- Gospon, ova vam je skuplja i manja, a meni baš i nije niš' finija. Zapraf' ne kužim u čemu je razlika.
E, tu sam ju čekao. Mojih 5 minuta.
- Je, to vam je zbog razlike u postotku kakao dijelova.
- Kaj je tolika razlika. I kome je to tak važno? – zapitala se više razmišljajući na glas.
- Ha, čujte, kakao je skup, a ujedno i najvažniji sastojak čokolade. U ovoj čokoladi je veći postotak kakao dijelova, ali i različita priprema. Ima toga...
- Nikad o tome nisam razmišljala. Znam da ima više vrsta čokolade, crna, bijela i druge...
- Eto, sad znate.
- Trebate još kaj? – bilo mi je jasno kako joj je dosta i posla i prodaje i poduke o postotku kakao dijelova u čokoladi, a osobito tipova koji dolaze na fajrunt s bisernim idejama i željama, a uz to još drže predavanja.
- Ne, to bi bilo sve. Ili... zastao sam na trenutak. Prepoznao sam pogled koji znači KRAJ!
Ispričao sam se ženi za kasni dolazak i kupnju, gnjavažu i ostalo i brzo otišao. Ekipa je vrtila drugu rundu na klupici i promatrala me s čuđenjem kako izlazim s tako malom vrećicom i par stvari, a bio sam gotovo frtalj sata. Čak sam čuo i komentare.
- Ovaj se nakupoval, prošaptao je mali debeli.
- Je. I mi smo. Al' mi bar pijemo, odšaptao je drugi.
Kad sam se vratio u stan, spremio sam „običnu“ bijelu kavu, sjeo pred televizor i jeo „posebnu“ čokoladu. Razmišljao sam o „ptičjem mlijeku“. Nedjelja je pravi dan za to.
komentiraj (9) * ispiši * #
