Piši piši...

Soba istražnog zatvora bila je manja nego što je to Gordan zamišljao. Uopće, sve je bilo drugačije, gore nego što je mogao zamisliti i u najcrnjim slutnjama. Ali, to je život, iznenađenja su tu. No ono što se zvalo «soba 33» bilo je i manje i depresivnije od zatvoreničke izbe, bar onakve kakvima ih je zamišljao i zapamtio iz filmova. No, što je tu je. Dok se ne dokaže greška sustava i njegova nevinost, tih par dana (kojeg li optimizma, sam je sebe bio spreman uvijek ovako iznenaditi…), mora izdržati među ovim u tzv. «pritvoru».

- Šta je, rođo? I tebe zatvorilo? Na šta si ti pao? Na koju su te foru digli? Nisi valjda i ti nevin doveden ovamo da nam praviš društvo, samo privremeno, naravno… K'o onaj profesor od prošlog mjeseca. Uhvatilo ga u grijehu, pa još sa susjedovom unukom… pravio se lud, «voli decu, nježan je i pažljiv..»… Al' nije zaboravio malu skinut… Igrali se doktora… Kojeg? Ginekologa?

- Nitko nije nevin potpuno, smireno je odgovorio Gordan, više za sebe.

- Je rođo, svi smo krivi… Al' ti si mi opet nešto sumnjiv… malo me sjećaš na onog profesora Galića, kako se već zvao. Samo ti mi djeluješ nešto poštenije. Možda si stvarno pao zbog tuđe pizdarije. A svi padnemo kad-tad, ovako ili onako, zbog ovog ili onog…

Gordan se naizgled prepustio lamentaciji «cimera», a u sebi se počeo baviti sobom i zamislima koje su ga već dulje vrijeme zaokupljale. Kako bi bilo da o svemu ovome što mu se dogodilo napiše priču? Zbirku priča? Roman? Dramu? Materijala nije manjkalo, a osobito zadnjih dva dana. A i slijedećih nekoliko dana obećavali su sadržajima ispunjeno vrijeme. I baš kad je pomislio nastaviti užitak bavljenja sobom i osmišljavanja romana, priče ili drame, Braco, njegov pričljivi «cimer» nastavio je priču, upoznavanje, ali i čitanje misli.

- Ja sam Braco. Vođa grupe. Mene svi slušaju i bez tog zaduženja što su mi ovi dali.

- Ja sam Gordan. Slušam te, htio to ili ne, nemam izbora, a ni prostora…

- O rođo, pa ti si i šaljiv… Neka, glavno da nisi blesav. Nego, jesi ti neki od onih, intelektualac i te stvari?

- Ne znam jesam li intelektualac ili ne. Ako je sveučilišna diploma neka potvrda tog statusa onda jesam, ali kome je to uopće važno. Ovdje smo isti…

- A ne rođo… Jesi u govnima, ali vama se školarcima ipak malo više gleda kroz prste. A ti mi stvarno izgledaš pošteno, pa da te posavjetujem, jer ovdje, a i u životu, svi vole takvog zajebati…

- Da, tu se slažemo. Pošten je često jeben…, nasmijao se Gordan.

- Onda rođo… pružio je ruku Braco. Eto, upoznali smo se…

- Je. I to je to. Ali ja ti baš i nisam tak' zanimljiv, branio se Gordan. Ja sam ti ovdje sitna riba. Čak mi je i optužba nedefinirana … Krivo predstavljanje, obmana … i pribavljanje materijalne koristi…

- Eto. Jesam li ti rekao? Najeb'o si više nego što i znaš… To je najgore. Nego što ti misliš sa svim time …? Jesi li našao dobrog advokata?

- A imam nekakvoga… nije bog zna što, ali čovjek je advokat po dužnosti…

- Mijenjaj ga rođo, pripremaj se za obranu…

- Ma, nema smisla… Radije ću nešto korisno napraviti…

- Što ćeš korisnije od izvlačenja iz bukse? A ove «dežurne advokate» mijenjaj ako si već ne možeš priuštiti pravoga. I stalno piši žalbe. Piši nešto.

- Da, baš sam o pisanju i razmišljao.

- Stvarno?

- Da.

- Bravo rođo, možda si pametniji nego što sam mislio u početku. Piši.

- Možda za početak neki esej, kratku priču, prikaz svih događaja u zadnjih nekoliko dana i onog što mi se trenutno događa…

- Ma, jebo to… Piši, piši… peticiju, prigovor, tužbu, ma znaš, sve one advokatske priče… Jebo te, pametan si, pismen, mog'o bi svašta napisati, a ne eseje, priče, filozofije… To ne pomaže. Ako te ovi gore provale, još će te više jebat', dok ne popizdiš. Takve k'o ti vole jebati najviše. A onda im moraš lukavo udariti kontru. Oni nemaju pojma o pola stvari u životu… Ma šta pola… Samo treba bit pametan i pismen, ovako k'o ti. I kreneš ih jebat', al' na finjaka. Onako, advokatski. I stalno im nešto pišeš, dopise, molbe, žalbe, prigovore, pa mijenjaš «dežurnog advokata» zbog ovog ili onog – nedovoljne aktivnosti, nebrige za branjenika itd. A vrijeme ide. Nakon par godina puštaju te iz pritvora zbog nedostatka dokaza ili zbog dobrog vladanja. A tebi super. Jebeno. Šta kažeš rođo?

- Lijepo zvuči, ali me brine ovo o trajanju? Par godina? Zar nema šanse za rješavanje i brže? Par dana ili u najgorem slučaju tjedana?

- E, stari moj, al' onda si skroz najebo… Oni koji brzo prođu pritvor, rijetko budu pušteni, nego odmah u buksu. Je, to ti je tako, a onda rođo piši kol'ko 'oćeš, piši, piši…

***

- A onda nam je doš'o Gordan u buksu i krenulo je novo doba, pričao je Braco svom šutljivom slušatelju Krpi, dok su se šetali po dvorištu pritvora čekajući nastavak istrage.

- A, kaj, tip je grdo najebal? Ha? Su ga sjebali ovi tu ili oni vani? – javio se Krpa.

- Ne budali. Još mu nije ništa bilo, osim tog što su ga doveli tu, ali moglo bi mu bit…

- Kaj? – blesavo ga je pogledao Krpa.

- Pa znaš kako to ide. Sjeti se onog profe Galića ili kako se zvao – dovelo ga tu zbog sitne šane i drpanja susjedove unuke, koja i nije bila tako mala – neš' ti male, sedamnaest godina… a onda mu prišili i za pedofiliju, koja nije dokazana, pa za krađe, koje isto nisu nikad dokazane, jedva se izvuk'o iz bukse. Bio je tu godinu dana, pisao žalbe, smišljao i razmišljao i sva sreća pa sam mu rekao da se stalno nešto žali, a i stari mu je sredio dobrog odvjetnika… izvuk'o se za dlaku. A vidiš, kod ovog rođe moglo bi bit' puuno zajebanije.

- Kak?

- Vid'… nije mu do kraja jasno određena optužba i krivnja, nešto kao varanje ljudi i lova na nezakonit način, a sve nešto u rukavicama, pa još ni odvjetnika nema pravog, neg' ovog dežurnog… i jebi ga, u gabuli je… a ja sam mu rek'o nek piše žalbe i tužbe, nek' stalno nešto piše i nek' se žali na sve, al' onako fino i advokatski, pa da će ga na kraju pustit zbog nedostatka dokaza…

- Ma daj. Uostalom, kaj mi tu moremo? Nemrem ni sebe odavde zvadit, a kak' bum tog tipa?


- Ma je, al žao mi ga je… izgleda mi pošten i dobar.

- Je, takvi najprvo najebu, složi se Krpa. Al' tak ti je to. Idemo dalje. Kaj se novog pri tebi dela?

- Ništa novog, moj stari. Još mi traže dokaze i još me petljaju, vrtimo se u krugu i nema izlaza. Još mjesec-dva, pa će me morati i pustiti. Tako bar kaže moj advokat. Sad sam uzeo onog Babića. Mlad je al' zajeban. Zna sve finte. Za koju godinu ne'š ga moć dobit' ni za tužbu, a kamoli da te brani… Nego frajer otvori firmu, odvjetnički ured kak' on to kaže… i ekipa radi. Jebi ga. Ko mi je kriv kad nisam bio pametniji pa se tim poslom bavio…

- Ma daj. Nema veze. Meni su rekli da bum prešel doma za mesec-dva, al' je to bilo prošlog Uskrsa, a evo nam Uskrsa za mesec dana, jebi ga. Nema veze. Niš' mi nemreju dokazat, svjedoka ni, a sumnja može bit' prebačena i na suseda…

- Vi Zagorci... , nasmije se Braco. Pa pusti susjeda na miru bar dok si tu. Ne treba ti još nevolje i neprijatelja.

- Je, al' smo ga baš mislili tužit zbog meje i evo vi'š…

- A šta se čudiš rođo? Onda ti je cijelu frku i smjestio tvoj divni susjed, a to možda nikad nećeš saznat', jer je čovjek pametan i smislio je dobru foru da te zajebe.

- Znaš kaj, čak sam si i ja mislil nekaj o tome… složio se Krpa.

- Imaš si šta mislit' o tome. Čovjek te zajeb'o, a ti gledaj da na miru izađeš, da se stvari smire i da si vani. A kad se sve smiri i zaboravi, smisli bolju foru i zajebi ga, kad ne bude ni mislio… osveta je piće što se pije hladno i polako. Ima u Boga dana. Još ćeš ti to njemu vratit. I to s kamatama, rođo, s kamatama.

- Je. Fakat.

Dok su oni tako vodili rasprave, pridružio im se u dvorištu i Gordan. Sjeo je na klupicu do njihove i odsutno gledao u daljinu, razmišljajući o nečemu. Nije ni pokušavao ometati njihov razgovor.