VSS KURVA

Tuki je prekinuo šutnju. Uzdahnuo je i viknuo:

- Vili je prolup'o! Kaj je lud?!?

- Daj se ne deri – nervozno je prošaptao Bek. Kaj je opet?

- Jebe me. Radi sve po svom.

- Odjebi ga.

- Kak?

- Lijepo. Otkaraš ga. Bok. I ne delaš više ž'njim.

- Ali, visi mi lovu…

- Onda ga sredi.

Opet šutnja. Ovi dijalozi umarali su Tukija, razgovor uopće, bilo kakvo pričanje. On je bio čovjek od akcije. No, problem ga je i dalje kopkao. Vili mu nije bio baš po volji, ali…

- No, da. A kak bi ga sredil?

- Zemi mu komade.

- Ma daj…

- Je, to ti je tak… prvo trganje prsta i ruke, ak' bu trebalo. Ak' ga ni to ne spameti, onda mu komade zemeš. Onda bu se sredil… ku'iš?

- Al' kaj s komadima?

- Mo'š delat ž'njima kaj 'očeš, a svako malo ti furaju lovu. Il' ti je bolje sa Vilijem se zajebavat…

- Al' meni se ne dela s komadima. Nis' ja makro, jebote…

- Ne, ti si kamatar. To je nekaj čist' drugačije.

- Kaj?

- Ti si kamatar, vss – kamatar, a Vili je makro, vss – kurva, smjer makro.

- Daj ne jebi.

- Ne jebem, to je tak. Danas su takva vremena.

Bek je ustao, spremio pištolj za pojas i otišao pišati. Još jedan razgovor s Tukijem je gotov. Za to vrijeme Vilijevi komadi bili su u policijskoj stanici, Vili u pritvoru zbog malo bijelog u vrećici u džepu, a ekipa na biljaru. Snajperist je proučavao Tukija i Beka, mimiku i gestikulaciju.

Šef je ugasio cigaru. Dva pucnja razbila su tišinu ranog jutra. Cure su izašle s policije, slobodne poput golubova na prozoru šefa stanice. Šuza je bio ozbiljno zabrinut. Skužio je da se nekaj zbiva oko njega.