Tuki je prekinuo šutnju. Uzdahnuo je i viknuo:
- Vili je prolup'o! Kaj je lud?!?
- Daj se ne deri – nervozno je prošaptao Bek. Kaj je opet?
- Jebe me. Radi sve po svom.
- Odjebi ga.
- Kak?
- Lijepo. Otkaraš ga. Bok. I ne delaš više ž'njim.
- Ali, visi mi lovu…
- Onda ga sredi.
Opet šutnja. Ovi dijalozi umarali su Tukija, razgovor uopće, bilo kakvo pričanje. On je bio čovjek od akcije. No, problem ga je i dalje kopkao. Vili mu nije bio baš po volji, ali…
- No, da. A kak bi ga sredil?
- Zemi mu komade.
- Ma daj…
- Je, to ti je tak… prvo trganje prsta i ruke, ak' bu trebalo. Ak' ga ni to ne spameti, onda mu komade zemeš. Onda bu se sredil… ku'iš?
- Al' kaj s komadima?
- Mo'š delat ž'njima kaj 'očeš, a svako malo ti furaju lovu. Il' ti je bolje sa Vilijem se zajebavat…
- Al' meni se ne dela s komadima. Nis' ja makro, jebote…
- Ne, ti si kamatar. To je nekaj čist' drugačije.
- Kaj?
- Ti si kamatar, vss – kamatar, a Vili je makro, vss – kurva, smjer makro.
- Daj ne jebi.
- Ne jebem, to je tak. Danas su takva vremena.
Bek je ustao, spremio pištolj za pojas i otišao pišati. Još jedan razgovor s Tukijem je gotov. Za to vrijeme Vilijevi komadi bili su u policijskoj stanici, Vili u pritvoru zbog malo bijelog u vrećici u džepu, a ekipa na biljaru. Snajperist je proučavao Tukija i Beka, mimiku i gestikulaciju.
Šef je ugasio cigaru. Dva pucnja razbila su tišinu ranog jutra. Cure su izašle s policije, slobodne poput golubova na prozoru šefa stanice. Šuza je bio ozbiljno zabrinut. Skužio je da se nekaj zbiva oko njega.
Post je objavljen 28.10.2008. u 20:16 sati.