Našli su se i ovaj put u«ST-u», birtiji na periferiji, u kasnim noćnim, odnosno ranim jutarnjim satima. Uobičajeni duet – Štef Cukervaser zvani Slatki i Mate Baraba, poznatiji i kao Batina. Bilo je tu i nekoliko lokalnih fifica, kojima bi Mate i Štef mogli biti očevi, ali i štošta drugo. Obojica odavno zašla u četrdesete, ali u njihovom slučaju izgled je varao. Izgledali su znatno mlađe, pa bi se lako mogli progurati kao solidni 35-godišnjaci. Vitalni, sportski tipovi, u modernoj i skupoj odjeći i obući, nisu se baš uklapali u okolinu, među lokalne pijance, a nekoliko fifica bile su skockane tek zbog posla… Za ostalim su stolovima sjedili redoviti očajnici, šljakeri i obrtnici, kojima je sreća odavno okrenula leđa. Bio je to, naravno još jedan izvanredni sastanak tzv. «poslovnih partnera» u prijelomnom trenutku njihovih karijera i života. Cijeli posao mogao je «puknuti» u trenutku, ali i donijeti neopisivo bogatstvo, uspjeh… Mnogo toga bilo je u pitanju i pod lupom.
- Si nabavil sve? Ha? Čuješ kaj te pitam? – započeo je Štef.
- A jesan. A ča ću? Nego, prika, rec' ti meni, jesmo l'mi platili Juretu? Reka' mi je da mu visimo već tri dana.
- Se razme. Nismo, narafski. Zajebal nas je za robu i rok prošli put, za kvalitetu, za sve, ma bolje da šutim… I još bi peneze štel? Nejde.
- A morat ćemo. Znaš čiji je on…?
- Sve znam. Znam, al' ne dam. Jesmo li mu prošli put s'e lepo i pošteno isplatili? Obavili? Naručili?
- A jesmo. Ma ipak…, znaš čiji je on? Najebali smo ako nas njegovi uzmu na pik. Bit će svega. Pizdarija.
U međuvremenu se pojavila i konobarica, gospođa Bela... Dogegala se u svojim plavim sačuvanim borosanama.
- Gemišt. U stvari ne, da te ne šetam sim i tam, daj odmah litru i vodu, naručio je Štef.
- Meni dajte dupli viski i koka-kolu, Mate je svoju narudžbu volio pojačati persiranjem.
- Nemamo viski. Nešto drugo? – upitala je Bela?
- Onda dupli štok umjesto viskija. Imate?
- Imamo.
- Odlično. I ako imate leda, ne više od dvi kockice.
- Nemamo leda.
- Dobro.
- A za puce za susednim stolom, ka sij naruče, proširio je narudžbu Štef.
Fifice su se bedasto osmjehnule, poslale im ovlaš nekoliko pusica s dlanova i naručile litru crnog i vodu.
Štefu je pošlo za rukom u prolazu pljesnuti onu deblju po riti, dok je išla prema WC-u, na što je ona uzvratila osmjehom i nastavila njihati svoje debelo dupe.
- Kompa, takve volim. Lepe, debele, imaš je za kaj primit. Kanta k'o štosdenfer od bube, cice vel'ke, oble, a kad si legneš na nju, ploviš kak jahta. I ne znam kaj bi ti još rekel. Kaj veliš, da si upakiramo ove dve za večeras, pa prejdemo do mene na viksu, tu odmah, iza Pojatnog? Ha?
- Prika, mi smo počeli o poslu, a sve bi reka' da s' ti malo popizdija za ovon dicon. Jasno mi je da ti žena baš i nije neka vel'ka srića u zadnje vrime, al' opet… Ja bi prvo da mi posa' ugovorimo. Ka' ć'mo platit Juretu?
- Nigdar. Ja mu prvi ne dam. Nek' nam dopela robu kak' spada i na vreme, pa bumo onda o tome pripovedali. Pa ne bum valda peneze za svaki drek daval? Još je govnar rekel da nas bu tužil.
- E. Tako ti je sad to, prika. Ništa nasilje. Samo kulturno. Tužba, odvjetnik, pravni sustav, sud, presuda, rješenje. Ipak smo mi neka pravna država. Ma opet, stra' me njegove braće i familje… Oni baš nisu navikli pravdu tražit sudski. Znaš li šta su učinili Anti kad im nije na vrime platija robu?
- Kaj?
- Oša mu auto u zrak, a njega dočekalo u mraku, kad se vraća s posla, satralo ga, nije mu ni Hitna mogla pomoć'…
- Pa kaj... Ne bojim se ja tih govnara! Bum se ja ž njima znal nosit'. Kaj je sad tebe strah?
- Pa nije mi baš svejedno. Znaš li ti da Juretov brale odnedavno neki ...u MUP-u, za organizirani kriminal…
- Niš' se ti ne brini. Se bu v redu…
- Čuj, ja bi mu platija ipak, još i nije jako kasno, a ti se s njim ... po sudu. Ne bi tija živit u strahu. A i dicu iman…
- Je, ak' ti tak' misliš, nek' ti bu. Ti mu plati, a za mene mu mo'š reći da me dojde doma iskat. Naj me tuži. Bum i ja njeg'.Za prevaru, za robu, za rokove, za pretnju, pretrpljeni strah, duševne boli, povredu časti, ugleda… da vi'š kaj se tog nabere. Pa bumo vid'li čija bu tužba teža. A i nema nikakvih papira.
- Pa to i je ono najgore. Ti si prodava' robu bez papira, dalje po gradu i okolo. Onda?
- Bum si razmislil. Ovo je fakat grda situacija. Ak' mu i platim, ne bi mu s'e trebal platit. To nemre tolko koštat. Bu dobil pol od mene, ti mu isto daj pol, pak smo kvit. OK?
- Ne znan… Reka' je da nema kamata ako mu do petka platimo.
- Do petka? Pa to je za tri dana! Pa kaj je on nor? Za tri dana nemrem ni nacrtat sto soma, a i da mogu…
- A morat ćemo. To će nan bit škola za ubuduće. Drugi put plaćamo kad vidimo robu. A ne na dogovor…
- Je. I kaj bumo sad? – zapitao je Štef, ogledavajući se za debelom fificom, koja je, dolazeći iz smjera WC-a, opet prolazila pokraj njihovog stola. Naravno, i ovaj je put Štefova ruka pljesnula po guzi ove debeljuce. Ona se zahihotala i produžila do svog stola.
- Ne znan Štef, možda bi bilo pametno da se sutra nađemo ovdi ili u mene, pa sredimo to s Juretom. Ja san novce već skupija. Još tebe čekan. Pa bilo sutra il' preksutra, nađemo se kod mene i to obavimo.
- A kaj je z ovim novim poslom? Mislim, ovo od jučer? Kamioni su već prešli v Bosnu, a ti znaš kak' je tam… Ne bi ti štel pamet soliti, ali lovu iz tog posla moramo mam vrnuti nazad il' smo pečeni. Ti znaš tu ekipu?
- Ma, to je u redu… Sutra nan stiže mali Stipe s lovon od njegovog gazde i narudžbon od svoga gazde.
- Čuj, a da mi te poslove probamo prebaciti više sim neg tam. Mislim, nemam niš protiv tog da se tu i tam bacimo u neku avanturu, neki manji poslić u Bosni. Al' ipak… domače je domače… Pa i ovi tvoji, tam u Dalmaciji i iza u Zagori i …nejde se uvek prek grane delati, nego tek kad se mora.
- Je, znan. U pravu si, ma opet… ne možemo mi tek tako, ka' kurve, pobić iz toga. Možda bi bilo bolje da otvorimo neku firmu, pa da malo radimo i po pravilima. Nek' bar tako izgleda. Znaš one šeme – marketing, komercijala, uvoz, izvoz… pa se malo bavimo poslom tu, a ne tamo. A ako nas neko nešto i upita, mi ćemo reć' kako smo popizdili od trgovine i neplaćanja… A usput bi mogli i oprat koju lovu za malog Stipu i njegovog gazdu.
- Joj, Matek moj, samo me, prosim te lepo, poštedi te ekipe. I Stipe i njegov gazda su hajduci i harače okolo. Nekak mi se vidi da nas pokušavaju navleči i onda, nakon četrte ili pete narudžbe… zaribati. Bolje da mi sad zememo peneze i zaključimo stvar.
- A, ne znan. Nisan baš siguran da će nas pustit da pobignemo. Bit ćemo sumnjivi.
- Sumnjivi? Zememo svoju lovu za svoj posel i bok. Čuj, bumo ovo još sredili kod tebe, a i lovu ti bum dopeljal za Jureta. A sad bi si tak rada onu malu debelu otpeljal. Bi si i ti nekaj? Ha?
- Ma daj, pusti. Šta nisi vidija da su gabori. Ako je tebi debela i u redu, ali od ove dvi ne znan koja je ružnija, plava – daska il' crna – debela i sisata.
- Zemeš si crnu, a plavu za rezervu. Zemi bilo kaj. Ak' treba, bumo i neku drugu dofurali za tebe, mlajšu, lepšu…
Mate se i dalje nećkao, odolijevao Štefovim nagovaranjima, no kad je Štef pozvao cure za stol, bilo je kasno.
- Dobro, štef, al' ja ću morat ujutro otić' kod Zvoneta na Dubravu, pa da ne zarondamo k'a prošli put.
- Niš' se ti ne brini. Nekak te već bumo zbudili ujutro. A i mi bumo ujutro morati nekam iti.
Štef je bez problema nagovorio cure da im se pridruže, dogovorili su se za tulum u njegovoj viksi, a on im je jamčio sve – klopu, cugu, mjuzu, štimung ... a sve ostalo im je na raspolaganju. Samoposluživanje. Mate je platio ceh u birtiji, ne dozvolivši Štefu da i ovaj put bude veći kavalir od njega.
Izašli su na zrak i prešli cestu. S te (sjeverne) strane bili su parkirani i njihovi automobili – Štefov Audi i Matin BMW. Štef je ugurao debeljucu u svoj Audi dok je Mate, glumeći kavalira, otvarao vrata suvozača, za dvije ljubavnice – plavušu i crnku, koje su mu bile podjednako ružne (ali se te večeri s time pomirio).
Tek što su ušli u automobile s ženskim društvom i upalili motore, na parkingu se pojavio i novi Genscher (Mercedes 500 S). Iz Genscher-a je izašao mladić u maskirnoj odori, iz futrole izvukao automatski pištolj ili nešto slično. Ispalio je nekoliko rafala prema BMW-u i Audiju. Štefa je ubio odmah, a Matu teško ranio. Onda je, za svaki slučaj, ispalio je još po metak obojici u potiljak i u odlasku, bacio bombu «kinder jaje». Jednako brzo je i nestao s parkirališta.
Hitna pomoć pokupila je tri cure koje su histerično vrištale i gledale prema cesti. Jutro je svanulo zabrinjavajuće brzo. Okrutno i hladno.
Post je objavljen 11.10.2008. u 08:46 sati.