Važno je zvati se Ante

Ah…nadrkaniše sam malo.
To nije iz razloga kaj sam umorna, neispavana, načeta raznim blesavim bolestima ( blesave bolesti=koje se ne vide u krvnoj slici, koje ne dižu temperaturu, koje nisu dovoljan razlog ostati doma i liječiti si, nego ih moraš vući na posao, biti blijeda, iscrpljena, jadna, ružnjikava, sapljiva i s herpesom)…to nije iz razloga kaj nema sunca, kaj je sivo i trulo, vlažno i ljepljivo u metropoli..to nije iz razloga kaj me čeka tona trivijalnih poslova kao što su čišćenje prostora u kojem živim, nabavljanje namirnica grande razmjera što uključuje teglenje nekog tereta iz dućkasa u najmanju ruku do auta. Koji u fakin metropoli nije odma do ulaza nego negdje 200, 300 metara away ak imaš sreće…
A nije da ne moram u dm, apoteku, doktoru, zubaru..čak i postolaru…
Nije ni iz razloga kaj me čeka nekoliko društvenih /obiteljskih obveza koje su tajmkonzuming, koje su neizbježne jer strpljenje dragih ljudi je na izmaku i ne zanimaju ih moji autistični prioriteti….ni neki drugi…
Daklem, moje nadrkaniše stanje dolazi jer sve gore navedeno me malo otuđilo od sebe…i sam živim i nekaj radim, i neš pričam, spavam (nedovoljno), jedem (previše)…
Osjećam pritom vlastitu površnost i poglupljivanje…
Fore su mi gluplje, misao mi je plića, rečenice su mi prostije (jednostavnije jel ).
Oću malo mira, malo bit sa sobom, oću malo pospremit glavu, obrisat prašinu na zlaćanim igračkama...oću čitat i hodat cijelo jutro sa šalicom kave i dekicom, bez telefona, bez „to do“ liste…
Oću ništa ne morat!!!