Postoji na blogu 23.07.2013. pisano mom sinu Kristijanu s kojim sam danas provela u gradu divnih nekoliko sati zajedno sa jednim gospodinom koji je s njim razgovarao kao da mu je otac.

Sine moj svjesna sam da je život prema tebi okrutan i koliko god mogu želim ti ga olakšati jer mi je teško gledati tugu u tvojim očima, čitati tvoje stihove pune boli i piši samo piši jer olakšati ćeš svoju bol. Znaj sine dragi da sam za tebe i tvog brata spremna napraviti sve samo da budeš sretan jer ti si sreću zaslužio, ti ne moraš patiti zbog mene jer ja sam se pomirila sa svojom bolešću i ne želim da ona tebi bude teret, ti moraš imati svoj život i živjeti ga punim plućima anđele moj. Nismo jedini koji živimo tako kako živimo, jednog dana ćemo živjeti bolje znam to ali moramo oboje imati snage prebroditi prepreke a to možemo jer moja ljubav prema tebi i za tebe nema granica, tvoja tuga je i moja anđele moj dragi.

tvoja majka

Zahvalna sam gospodinu koji mi se jučer javio u komentare na postu zahvale blogerima ali koliko god pišem pisma mojoj davnoj ljubavi toliko mi je neprestano u mislima moj stariji sin a i moj mlađi.
Ja znam da mom sinu nije lako, da mu je teška spoznaja da sam ja bolesna i da svakodnevno odlazim u centar grada kako bih prikupila pedesetak kuna potrebnih za hranu, znam da mu nije lako što smo njegov brat i ja bolesni i voljela bih da je sretan i sretniji. Razgovaram s njim nekoliko sati dnevno, redovno dobija stručnu pomoć jer mene duša boli kada vidim da je tužan jer zna da još uvijek ne može pomoći ni meni ni bratu. Sretni smo bili oboje kada smo prije nekoliko tjedana bili na Bundeku sa Josipom. Iz dana u dan razgovaramo o tih nekoliko divnih sati jer bili smo obitelj na okupu.
Kikiju pomaže stručni tim kako bi zaboravio na suicid, kako bi shvatio da sve ima smisla iako nije lako.
Sretna sam što sada ima normalno društvo, ali boli me spoznaja da fantazira da trava nije droga nego je lijek i svakodnevno mu objašnjavam da ta njegova fantazija mene uništava i da nemam više snage da slušam njegove gluposti koje mene uništavaju više no što me uništila moja prošlost.
On samo priča i piše te gluposti na statusu svog fb misleći da tako ispada faca, ne uopće ne razmišlja koliko to njemu a i meni nanosi štete.
Da, meni je taj status sada donio štetu jer ispada da se ne brinem o njemu i ne znam što radi ali vjerujte mi znam jer ga provjeravam svakih pola sata kada je vani, a ima i ograničeni izlazak do 22 sata iako je punoljetan jer ne bih mogla podnijeti da mu se dogodi da dobije batine kao prije par godina jer od tada je totalno potišten i ne voli život nego je morbidan a to boli jer se trudim da mu bude lakše i da je sretan.
Molila sam vas za novčanu pomoć kako bi on i ja nekoliko dana bili u drugoj sredini sretni jer voljela bih da i on i ja barem nekoliko dana zaboravimo ružnu prošlost zbog koje on po psihotestu nema emocija, jer je ta crta pukla, a on je osjećajan i moj je anđeo i ne bih podnijela kada bi mu se nešto dogodilo i zato već pet godina idemo liječniku jer jedino stručnjaci mogu pomoći njemu i meni.

vaša ja

Zahvalna sam svim blogerima koji su uplatili novac na Kikijev račun i pomoću njih sam uspjela prikupiti 1000 kuna i hvala blogerici koja mi je jučer mailom poslala jedan link e sada je samo ostalo da probam pronaći jeftini smještaj i ja i moj sin možemo na more zahvaljujući vašoj dobroti.

puno vam hvala još jednom, vaša ja

Oznake: http://odsvegaponesto-oljaka.blogspot.com/

Sjećate li se možda članka koji je na Dnevnik hr bio početkom ove godine, potresena pričom ja sam prvi puta komentirala na forumu Dnevnik.hr jer je to svakodnevica osoba sa nekom vrstom invaliditeta. Iako se trude da pomognu uvijek se događa da naprave velike propuste i zato se događa da osobe s invaliditetom pojedinci izbjegavaju te ih ne žele u svojoj blizini.


prenosim članak u cijelosti, hvala novinaru koji ga je napisao

Na facebooku inače igram samo rekvizit ali moram vam nešto priznati, pronašla sam interesantnu grupu "BLOGERI" i drago mi je da sam postala član te grupe jer ima zanimljivih članova koji pišu interesantne tekstove. Zahvalna sam da su mi dozvolili da njihove linkove postavim ovdje jer dobrih blogera nikada nije dosta, dragi su mi iako pišu blogove na drugom blog servisu i voljela bih da pogledate malo njihove uratke kada uhvatite vremena ili da se i vi učlanite u tu grupu jer divno je blogersko druženje.

http://www.justlivingserbia.com/
http://tajanaisidor.blogspot.com/
http://odsvegaponesto-oljaka.blogspot.com/
http://imehrane.blogspot.com/
http://negoslava.blogspot.com/
http://negoslava.wordpress.com/
http://sluhzaduh.wordpress.com

Možda na njihovim blogovima pronađete nešto što vam se svidi jer pišu različite teme kao što pišete t vi prijatelji moji dragi. Ah da, da ne zaboravim ako imate profil na g+ tamo postoji zajednica BLOGERI SVIH BLOG SERVISA pa se možete učlaniti i tamo te postavljati svoje napisane blogove.

vaša ja

Roman o ljubavi i lepoti je nastao 2007. godine, izdat 2008. a sada u nastavcima dostupan besplatno i na ovom blogu. Ljubavna i lična drama skromne seoske devojke odvija se oko Isidora Selenskog, mladića neverovatne lepote i mističnih osećanja, zbog kojih ona do samog kraja nije shvatila da li se venčala sa demonom, ili sa nežnim, povređenim čovekom.

Poglavlje I
*

Iako se bezbroj malih svetova, čitavih malih vaseljena okreće oko nas, među svim stvorenim i izmišljenim stvarnostima samo lepota i smrt zapravo postoje. I ja sam oduvek želela da saznam da li smrt može da pobedi lepotu, ili ona nastavlja da traje zauvek, kao jedina istinita vrednost u svetu ljudi , nepokorna zakonima prolaznosti. Ali nisam se zato udala za Isidora Selenskog. Udala sam se jer sam ga volela.
Sposoban samo da misli i slika, više, ipak, da misli, bolesno uvredljiv i surevnjiv, nepoverljiv, hladan, odbojan, drzak i nepristupačan, često nepristojan, nepobožan i grub, čak i prema meni.
Ali ja sam ga volela i znala od prvog trena kada se moj pogled dotakao tog lica, bledog, ledenog, očiju tamnih i lepih, mračne i nemirne kose.
U njegovom je hladnom pogledu sve bilo ravnodušno i činilo se da je nem, gluv i slep, nezainteresovan da primi ono što mu daju Bog, život i ljudi, i ono što sam mu davala ja, svesna da je sa njim nemoguće živeti kao što je nemoguće ostaviti ga i otići.
Povređivao me je u tišini i ne govoreći. Povređivao me je oštricom svog bola koji je nosio svagda na sebi i u sebi, i bilo je potpuno nezamislivo da postojim van njega i bez njega, uprkos tome što je bolelo.
Ruku prekrštenih na grudima, stajao je na groblju daleko od nas, odeven u crno kao sveštenik , zagledan u kovčeg smrknuto, i još nekako bolesno zagledan, i dok mu se oktobarski vetar zaplitao u talasaste crne pramenove, obliazeći oko krstastih spomenika, na toj polani prekrivenoj mrtvim lišćem, mrtvim kamenom, mrtvim ljudima, bio je prekrasan. I ja nisam mogla da odvojim pogled od njega. Prepoznala sam ga.
Usamljen i otuđen kao da se skriva, kao mermerni kip, hladan, dalek i zastrašujuće nepomičan.
Kao gladne zimske čavke, žene u crnini stisle se kraj rake, i moja majka je tada pala na kolena i zagrlila pokojnika.
Isidor Selenski je okrenuo glavu i nabrao duge, tamne obrve kao da mu je dosadna ta bolna scena. Ni izraz gađenja ga nije naružio. Prelepa crnokosa glava, lice osenčeno tamnom bradom, belo kao ledeni kamen, dlanovi kao cvetne latice, sve je bilo savršeno tako da boli.
Isidor nije bilo ko. On je sin moga očuha, nepozvan i neznan. Sin čoveka kog sam ja zvala ocem. Nekakav brat koga nisam nikada upoznala, i o kome nisam slušala. Znala sam da postoji, iako za mog očuha nije postojao.
Tada je moja mati po drugi put postala udovica. Na njegovom licu saosećanja nije bilo. Nije ga bilo čak ni kada mi je pružio ruku, ne izgovorivši ime, ne pogledavši me u oči , već dugo i prazno gledajući moju kosu, upletenu i spuštenu preko ramena. Gurnuo je brzo ruke u dzepove i spustio pogled nekako ravnodušno i čekajući.
-Ostaćeš kod nas večeras? - pitala sam, ne znam čijom hrabrošću.
Ne mogu sada da kažem da sam se zaljubila. On je previše sumorno stvorenje, sklon mračnim mislima i samopovređivanju, jadan i nesrećan, i ne možete ga voleti kao što treba da se voli. Ta ljubav bi Vas bolela jer je sazrela u srcu Vašeg bića, u samom centru utrobe.
Mati mu se bacila sa balkona dok je bio dečak. Otac ga nikada nije priznao za svoje dete, iako smo svi, svi znali da mu je sin. Ali, čak i da nije sve bilo tako mračno, on bi bio isti, znam da bi bio, jer se sa tim pogledom čovek rađa, obeležen unapred da bude stradalnik.
Kao kada pustite ružičasti skut svile kroz dlanove, tako je prošao kroz mene taj Isidor Selenski ostavljajući hladan, nežan i krvav trag.I kao vrela i zarazna oštrica,razbio mi je grudi, zario se u njih i ostao tu, da me ubija dok postojim, i posle.
Mati je gunđala što je te noći prespavao kod nas i sve što je mene oduševljavalo, nju je plašilo. Pa i mene je plašilo, ali onako kako nas plaši bešumno noćno nebo. Onog trena kada sam mu ugledala lice, ostatak tvorevine je prestao da postoji za mene. I to je moj najveći greh. Ali ja nisam, nisam mogla da biram.
Mama se plašila za mene. Bilo joj je jasno da njena kći koja se nikada ne smeje nema načina da se sačuva od njega.
Isidor je sedeo na podu, kraj moga kreveta u uskoj devojačkoj sobi. U polutami mu nisam videla lice ali sam mogla da čujem disanje, glasno kao u plućnog bolesnika.Ustajali miris parfema, onog koji sam dobila od očuha i koji je mirisao na jorgovan, dah čiste posteljine i vlage omamili su me kao nikada pre.
-Dok je moja mama zauvek nestajala , sakrivena drvetom i zemljom, ni Vaskresenje ni Bog nisu moj bol učinili manjim, ni užas ostavljenosti podnošljivijim, iako sam ja i tada verovao u njih. Nema utehe za nas, i nema milosti. Nema milosti.
Glas mu nije zadrhtao, i videla sam da se osmehnuo. Ćutala sam i učinilo mi se da misli da spavam, pa nije nastavio da govori.Pod majčinim koracima zacvileo je pod.
- Ne spavate, deco ?
Isidor je plakao, ali ja to nisam shvatila sve dok prvi put nije udahnuo. Ramena su mu se tresla, i mati je zatečena pritvorila vrata i nestala, bežeći od tužne slike njegovih leđa, iz kojih su pleća štrčala kao u kržljavog mačeta. Nikada posle te večeri, sve do samog kraja, nisam ga videla da plače iskreno. Plakao je, ali to je sve bila mučiteljska veština, to su bile suze koje su bolele samo mene.

Odmahnuo je glavom i nasmejao se. Opet je bio miran i hladan.
I nije lik neosetljivosti nosio svesno, ona mu je bila jedina zaštita, ali sasvim beskorisna.
Jer bio je on žestoko uvrnut, lepotu i užas doživljavao je na isti način podjednako snažno. U njemu su se lepota i smrt neprekidno sudarali, stvarajući neisceljive ožiljke od kojih je bolovao. Mislim da je bio savršen.
I bilo ga je lako voleti, toliko lako. I tako sam ga volela da mi se ponekad činilo da ga uopšte ne volim. Isto kao što mi se činilo da on ne voli mene više i drugačije nego što voli sve oko sebe, lepotu podjednako kao smrt, bol kao ljubav. Mene je iz nekog mutnog i nejasnog razloga pustio u svoju blizinu nadajući se da tako uplašena i usamljena neću nikada moći da ga povredim .Ali jesam. Zato nikada ne treba pustiti čoveka preblizu. Hteo on to ili ne, pre ili kasnije će Vas povrediti. A on je meni verovao, pričao mi je o svojoj majci, o svome Bogu, jer ništa sveto, dragoceno i lepo osim tih sećanja nije imao. Imao je i svoje slike.
Jutro nakon sahrane sam ga ispratila dok su vozovi prolazili, prolazili. Znam da je on silno želeo da ode. Ne, ja nisam želela da idem, ali nisam mogla da ostanem bez njega.
- Idem sa tobom. - rekla sam mu lažno odlučno, ugušila strah u toj molbi.
Ideš...- rekao je zagledan u sivu maglu kojom su se ogrnule bliske planine koje okružuju naše malo mesto, Vučji dol, tamo gde se sreću Raška i Šumadija grleći se u valovitim talasima zelene zemlje. Nikada nisam videla nešto tako prazno kao njegov crni pogled, kao osmeh kojim mi je otkrio kako će biti mučan moj život ako sada odlučim da pođem sa njim.
Tada sam i spoznala prvi put koliko ima u njemu divlje slobode, neobuzdane a okamenjene, i učinilo mi se da je on opasan čovek.Nisam pogrešila. Duša Isidora Selenskog ima dva lica i on o njima ništa ne zna niti ume da ih razlikuje.
Naglo i iskosa me pogledao.Pamtim taj pogled jer mi je sledio krv. Istina je, znam, da se u njegovoj preosetljivosti krila gotovo demonska neosetljivost. Ili je bilo obrnuto, šta me se tiče. Tek znam da je njegovo biće bilo potpuno šizofreno, pa bi se smejao i plakao istovremeno zbog jedne iste stvari, a sutra bi već zaboravio da mu je išta značila. Govorio mi je o tome :
-Postoji u našem svetu nepodnošljiva lepota, i postoji rugoba. Strahovi, sumnje, vera i strasti, izdaje, osude, prevare i rane, odanost, hrabrost i najzad ljubav.Ali sve to ostavlja ožiljke, podjednako izdaja kao odanost i mržnja kao ljubav.
Naravno, bila sam svesna tog jutra da njegova trenutna razneženost već sutra može da postane grubost ali sam svejedno pošla sam njim. Zaljubila sam se u njega smesta i to nikada nije prestalo. Verovala sam da mi je njegovo lice dovoljno. Gledala sam ga i nijedna druga želja se iz te zagledanosti nije rodila osim da ga gledam i gledam i gledam ne bih li umrla na kraju sa tim likom u zenicama, ne bih li uspela da ga privučem i sačuvam na staklastoj površini svoje duše.
Nisam se osvrnula. To je najlepše, najbesmislenije delo koje sam učinila.
Nije mi više govorio ali sam videla kako su mu lepe, male nozdrve podrhtavale i postale crvene.
Kako mi je samo teško da govorim o vremenu pre Isidora Selenskog. Još se dobro sećam svog imena, kuće u kojoj sam odrasla, svih tužnih dana koji se vraćaju kroz snove i slike.
Naše zeleno selo, mala žuta kuća sa gvozdenom kapijicom, kudravi psići boje meda, hrizanteme i hortenzije, bele zavese, staromodne tapete i moja uska, skromna devojačka soba. Dečija soba, u njoj je više bilo sačuvanih lutaka i ruskih bajki nego šnalica, minđuša i haljina.Očeve smrti se teško prisećam, kroz gustu, gustu maglu i ne znam da li bilo šta osećam osim grozne blizine smrti. Znam da je mama dugo plakala, a onda se preudala. Ne krivim, je ona je žena koja ne bi mogla nikada da postoji sama. A ja sam verovala da samo tako mogu da postojim. U senci starih hrastova, kraj staze koja vodi u šumu, živela sam svoje detinjstvo usamljena, zamišljena. Govorili su , čudna. Nedostajao mi je neko, želela sam da imam brata, druga. Da sam imala brata ili sestru, verovala sam, ne bih nikada zavolela svoju samoću., ne bih je volela više od šetnji sa devojčicama iz škole, večernjih izlazaka koji su za mene ostali samo neka tuđa priča, nečije daleko iskustvo.
O ,da, reći ću istinu, bilo je i mladića kojima sam se dopadala , kasnije, kada sam već krenula u gimnaziju, ali nisam nikada uspela da ih primetim.
Kada se mama preudala, povukla se od mene, kao da je podozrevala da je prezirem zbog toga, a nisam.Samo svog očuha nisam mogla da volim jer sam znala da ima sina kome ni lice ni dušu ne zna. Nekog sina...
Pa ipak sam se smešila maminoj sreći sa tim čovekom koji je odjednom ušao u naše živote i samo me uporno podsećao na to da ne pamtim glas svoga oca.
Živela sam kao da je zaustavljen moj život, kao da je zaustavljeno vreme za mene, pa samo ja mislim da sam još devojčica, dok bezimeni dani koji prolaze ipak donose starost a samoća se sreće sa besmislom i prazninom života, tamo gde život postaje smrt a da toga nismo ni svesni. Na onoj jedva primetnoj liniji između svetlosti i tame počiva sva razlika između života i smrti. I ta je razlika titrala kao mračna svetlost u Isidorovim očima u koje su bile slivene sve stvorene boje i ta dva mirna,crna oka behu mi dokaz da sve boje slivene u jednu ostaju zauvek crna. Ona mistična i zastrašujuća crna u kojoj smo bezbedni, zbog koje su za mene postojala dva sveta, dva vremena. Sa Isidorom i bez njega.
Ne znam koje mi je teže.
Iznajmljena siva sobica u potkrovlju, čista, mračna i prazna, sa jednim uzanim krevetom, dve stolice i razbacanim papirima, sve je mirisalo na uljane boje. Kroz prozor sam videla veliki Beograd na čijim je kapijama sumorno propadala ova zgrada. U dvorištu se bršljan parazitski uvukao u sva stabla i zidove.
Sela sam na pod i zagledala se u čudno , demonoliko lice fauna na velikom platnu. Pitala sam ga zašto ne dovrši sve te slike. Nasmejao se, ali mu je pogled bio nepoverljiv. Nije ne dugo gledao, ne gledate nikada nekoga ko Vam nije lep.
- Što bih ? Kome...-rekao je tiho, sklanjajući stvari sa poda u ugao.
Pa zaista, on ni fakultet nije završio, a stigao je do samog kraja. Zašto bi on uopšte nešto radio, kada ima takvo lice?
Te večeri je govorio dugo.Kao belo vino, niz zidove se slivala bleda svetlost, nemoćna da izmeni mramorno belu boju njegovog lica. Samo on i ja u toj tuđoj tišini.
- Pogrešila si, Iva. Ne znaš ti o ljubavi mnogo, i blago tebi. Ljubav je samo drugo lice jednog te istog ogledala, lažljivi odraz svog opasnijeg blizanca. I tebi želim da ne saznaš nikada da ljubav i bol, nerazdvojni u savršenom jedinstvu, niču uvek iz istog semena. Iz prokletog semena lepote.A ja to što znam ne bih dao ni za samu sreću. Jer poznavši ljubav i bol kao identične, ja mogu i smem da govorim o svetu, čak i o večnosti. Može ljubav da pobedi i svet i smrt ali ne može nikada da pobedi sebe. Ne može da se spase bola, svog životnog semena.Ne može da se bori protiv bola, ne može da se bori protiv sebe. Rađaju se zajedno i tako traju, zauvek.
Sve je sa njim bilo bolno.Gledan njegovim očima čitav svet je nepregledno, nemo i bezlično more bola. A ja sam želela da gledam njegovim očima jer sam verovala da vide nepogrešivo.
Verovala sam mu, i danas mu verujem.Od svih svetova koji su se okretali oko mene, njegov mi je bio najbliskiji. I ništa drugo mi više nije bilo blisko. Majci sam se javila tek kada je prošao prvi mesec, i nisam dobila odgovor.
A već mi je ionako život bio razbijen i nisam mogla da se suprostavim svojoj veri da je vredno samo ono što je lepo. Tada još nisam mogla.
Kako da opišem dane koje smo provodili zajedno, Isidor Selenski i ja, u njegovoj maloj sobi, nemi, daleki. Uvek daleki jer on nije činio ništa da mi priđe, da me barem zavara lažnom bliskošću. Zamišljen i okrenut samo sebi, bio je kao slika položena kraj ogledala. Bio je nesalomiva ljuštura morskog bića za koje ne znate da li je bespomoćna školjka ili stoglavo čudovište.
Postepeno, ipak, saznavala sam ponešto o njemu. Izdržavali su ga majčini roditelji, i nije se stideo toga. Nije ih primao u posetu i govorio je o njima sa gađenjem. Učio je ikonopis u manastiru ali mu je to postalo dosadno i naposletku je odustao. Videla sam ikone koje je slikao, videla sam na njima najlepša lica koja sam dotakla pogledom. Samo je njegovo bilo lepše.
Mislio je i govorio o smrti ali su pod njegovim rukama platna postajala ramovi druge stvarnosti, prekrasne stvarnosti koju više nisam mogla da imam. Ljubav kojom sam ga volela bila je teška, mračna, ponekad nepodnošljiva, uvek mučna, kao način na koji sam ga gledala.
Sedam dana nakon našeg prvog susreta me je zaprosio. Pristala sam na venčanje na koje me je odveo jedne nedelje pred božićni post, bez kumova koje je našao sveštenik, bez haljine koju mi je spominjao, ali mi je nije obećao. I tako sam se venčala u pamučnoj žutoj haljini, i izašla iz crkve sa strahovito teškim bremenom na grudima. Tog dana u meni se začeo strah i sve do kraja plašila sam se svega što je tog dana rečeno, svega što sam sama rekla.
Ne znam može li čovekov um da zamisli kako je teško živeti sa nekim ko gotovo ne govori, ne plače i ne smeje se, ko Vas samo gleda zastrašujuće crnim i svetlucavim očima koje se prelivaju kao staklići, i kako je teško, teško voleti ga, podnositi to što je zaključan i zakopan kovčeg, a da pri tom ne znate da li želite da ga otvorite jer niste sigurni da li ćete videti samo dno Ada ili istinito lice lepote. A zašto je on mene podnosio ?
Možda zato što sam ćutala, što ga nisam pitala baš ništa, niti sam podigla ruku da ga dodirnem, a bila sam mu nevesta. Kada smo se vratili u sobu, seo je kraj kreveta sa grčem na licu, kao da trpi telesni bol. Počeo je da mi priča ali se zakašljao. Otišla sam u kupatilo da se presvučem i kada sam se vratila, on je pričao sa sobom.
-Ne uspevam da sakupim razbijene delove sebe, rasute bespovratno na mestu gde se bol dotiče sa zanosnim užitkom. Ne uspevam da razlikujem ljubav i to drugo, što se seli iz srca i kao otrov razliva po telu, sve do same utrobe, do one tačke iz koje polaze sve iskrene suze, plač i kajanje i tu vrelo pulsira kao inficirana rana i krvari...Boli i boli. Šaljem sve od sebe, i sve mi se vraća. Kako ću ja to da izdržim ?
U grlu mi se gorčina igrala sa osmehom. Nisam uspela da se osmehnem pa sam pružila ruku da mu dodirnem čelo, ali ni to nisam.
Isidor Selenski je izgubljeno dete i okovani strašni faun. I u tišini svoje disanje čujemo kao svoje. U tišini kao da nas ima dvoje. Ima nas dvoje.
-Ti ćutiš ? - pogledao me je naglo onim kosim pogledom koji mi je bio strašan i histerično nestrpljenje podmuklo mu je zasenilo glas. Taj pogled mi je na tren otkrio na koji to način on gospodari svojom lepotom pa je koristi tako da tako razori drugoga, da porobi zauvek.
-Volim te - rekoh.
Okrenuo je glavu i nisam mu više videla oči.
Postoje samo dve vrste ljudi. Neki otimaju, mole, traže, drugi dostojanstveno i sa ljubavlju gledaju na tu nesrećnu siročad koja uzimaju sve dok ne poteče krv, i često ostavljaju svoju svoju žrtvu napola mrtvu i nemoćnu. Zato su vampirskim ujedima obeležena tela onih koji vole. Isidorovo lice je bilo obeleženo ujedima tuđe ljubavi. Majčine ljubavi.
Kroz noć se probijala bleda i hladna jutarnja svetlost, svitanje je otkrilo njegov lepi osmeh, zbog kojeg sam ga iznova zavolela. Gledala sam ga sve dok jutro nije postalo staro i dozvalo podne na naš mali krovni prozor. Posmatrala sam mu čelo, dlanove i vrat, crnu kosu koja miriše na kišu i mladi znoj. Tek kada je svetlost otkrila štafejal, postade mi jasno kuda je njegov pogled lutao cele noći.
U umirućim senkama ljubičastog truljenja, u haljini stopljenoj sa neobičnom tamom gledala me je bledolika devojka zelenim pogledom ganutim do suza. I njena ramena, i njene svilene lokne boje lešnika, sve je bilo moje, ali to nisam bila ja. Devojka moga lica gledala me je tuđim pogledom, neljudskim i praznim pogledom ikone.
- Lepa je. - promucala sam nesigurno, ali on nije bio zadovoljan, ustao je i sklonio sliku, nedovršenu, tamo gde su stajale sve njegove nedovršene slike.
Progutala sam to kao gorki gutljaj nove razdvojenosti. Dani su se brojali daljinom kojom mi je bivao dalji, a mislila sam da mi dalji ne može biti. Već u februaru me je prvi put izbacio iz svoje sobe na mećavu i mraz, zalupivši mi vrata bezizražajan i hladnokrvan do neprepoznatljivosti. Neke moje lažljive, proklete nade raspadale su mi se pred očima ili je samo koprena sa njih spadala, i dok sam šetala te noći znala sam kao pre i posle toga da sam se udala za nesrećno i previše nesrećno stvorenje, i da takvi ubijaju bez kajanja.
Nismo se mi posvađali te noći. Spavala sam, i on me je probudio i rekao samo "izlazi". I ja sam izašla, sa istom tvrdoglavom ljubavlju sa kojom sam mu opet pokucala na vrata.
-Nisi otišla majci ?- pitao me je i videla sam da je plakao.
Zagrlila sam ga, tada prvi put. Nikada nije tražio oproštaj, ali sam zato ja morala da merim svaku reč, udisaj ili pogled, jer je mogao da izmisli prezir ili podsmeh i da me grubostima kao bičem izbičuje do krvi. Otvarao mi je vrata na odlasku sam, ali sam morala satima da molim da ih otvori kada se vratim. Plašila sam se da pričam jer više nisam mogla da predvidim šta će da ga povredi, šta će da ga naljuti, i počela sam da ćutim, baš kao i on. Danima smo ćutali. On se vrzmao oko štafelaja dovršavajući moj porter i ne pitajući me za mišljenje, a ja sam ga posmatrala.
Ne treba nikada čoveka gledati predugo. Uvrti Vam se u um kao opsesivna misao, naročito ako je lep kao što je bio Isidor Selenski. Sedeći na podu kraj kreveta i gledajući to lice, poželela sam vreme u kome će mi biti svejedno šta on misli ili oseća.
Polako je i moj lik na slici postajao sve tužniji, haljina sve tamnija, i ja sam postala udovica, nepopravljivo sama.
-Nije moguće da se toliko bojiš smri- rekla sam mu zbog te slike. Zbog te crnine.
-Ne...ne bojim se, potpuno sam oduzet. Smrt je toliko izvesna da nije ni strašna. Neprihvatljiva je. Kao i ti. Ti hoćeš da me lažeš, ali ne dam. Nije Bog za tebe ostavio mesta u mojim kostima, u krvi. Čovek, strah i smrt. To je sve što na kraju bude. A Bog...mnogo je daleko. Meni bi čovek trebao, ali ga nema. Jer dva čoveka, strah i smrt. To bi bila ravnopravna borba. Jedina ravnopravna borba.
-Zašto sam ja ovde, ako je tako ? - glas mi je bio grub, tuđ. Isidor je slegao ramenima.
Užasan , odvratan čovek.
-U mene nemoj da se nadaš- rekla sam i ustala, pogledavši nebo koje više nije bilo bezbojno već plavo. Dolazilo je proleće.
Sa Isidorom sam živela tri godine. Nemam ime za to vreme. Brak ?
Smešno.
Govorila sam vrlo malo, a on gotovo nikada. Ponekada je pričao puno, ali uvek o sebi, Bogu i smrti. Baka i deka Selenski slali su mu svakog meseca novac, svoje penzije od kojih je trebalo da žive. Moja mati se nije ni javljala ni dolazila. U trenucima opore netrpeljivosti, savetovao mi je da odem kod nje. Znala sam da me ne bi pustio natrag.
Te tri godine su me sasvim izmenile, stopljene u jedan dan, u jedan trenutak postojanja. Spavala sam na dušeku kraj kreveta, a on na krevetu, i sigurna sam da je spavao mnogo manje nego što je ležao. Izlazila sam retko, u bedne kupovine, jer je on navikao na bedan život nedostojan čoveka.
Ljudi su postojali i dalje, bili su bučni i veseli, dani su bili sunčani, bistri i sveži, a ja sam izgubila želju da budem deo života, toliko sam se trudila srcem da budem deo one smrti koju je nerazumno i sa jedom živeo Isidor.
Slikao je neumorno, ćutao i mislio, ali sam osećala povremeno da mu moje prisustvo ne smeta. Platnom se širila crna mrlja. Plašila sam se da će nas pokriti kao noć Zemlju.
Za te tri godine Isidor Selenski meni nije dao ništa, samo je zalupio poklopac mrtvačkog kovčega koji sam pristala da delim sa njim. Osećala sam da odumirem, ali još sam bila živa i život u meni me je proklinjao. Ono tiho treperenje kada čujem glasove ljudi, smeh ili muziku. A smrt je bila stalno prisutna u našoj sobi.
Tri godine pokušavanja da otvorim njegove grudi. Nisam ni znala da sam uspela jer on je uvek bio isti. Otvoren, zatvoren, isti. A volela sam ga. Ponekad toliko da nisam uopšte ništa osećala. I činilo mi se da je on tako i toliko nekada voleo.
-Ne mogu ja da podnesem svet. Lep ili ružan, za mene je užasan. Tako sam bolestan, bolestan ...jesam li ja jedini toliko bolestan ?
-Hoćeš li me više mrzeti ako ti kažem istinu ili laž ?
-Reci mi laž- rekao je i ustao osmehnut. Nisam mu rekla ništa.
Retko sam mu viđala osmeh, ali ti kratki odbljesci lepotom su uspavljivali glas života koji sam još imala.
Ali on je nbio najčešće turobno zamišljen. Bio je prenaporan, sa njim je i disanje bilo teško i zamorno. Nije se trudio da me veže za sebe, a ja nisam mogla da ga pusti, iako sam želela.
U to vreme, u zimu četvrte godine, počeo je da slika tu odvratnu sliku koja ga je još više razbolela. Tako užasnu crnu nisam nikada posle videla. Pokušao je da me ubedi da slika nebo, ali sam znala da slika nešto drugo.
-Ne- odgovorila sam mu oporo, hladno- nebo je lepo. A tvoja slika je ružna, bolesni stvore.
-Da...ružna...pa ? - presekao me je grubo - pogled mrtvaca zakopanog pod zemlju. Suština tame.
- Šta će tebi, Isidore, spoznaja o suštini tame ?Zašto ne naslikaš svetlost, večitu svetlost ? Zašto si, zašto, zašto tako opsednut smrću.
Uvek umesto odgovora osmeh. Taj osmeh. Odustajem od tuge i sreće kada vidim taj osmeh kojim je postajao tako moćan, tako privlačan do strahote, i potresno i razorno lep. Takva lepota je teža od greha, smrti i ljubavi. Nepravedno je što postoji, sa jedinom svrhom da nas raspinje.
-Isidore, voliš li ti mene ? - iznenada i protiv svoje volje stala sam između njega i platna, a to nikako nisam smela da učinim jer me je grubo odgurnuo odmahnuvši glavom kao da sam ga uvredila. Kada volite nekoga, praštate mu grubosti, ali kada ga sažaljevate, nadmeni ste rob svome sažaljenju.
Zagrlila sam ga, iako se par trenutaka otimao i zaplakala sam a nisam smela, jer se on gnušao tuđe slabosti onako kako je obožavao svoju. Slomio se u njemu taj brutalni hir ogorčenosti, savio je ruke oko mojih leđa i čvrsto, meko, toplo zagrlio me je prvi put. U tom zagrljaju sam shvatila da ne mogu da ga volim. Ne mogu. Ne želim, ne umem, ne smem. Predugo sam ga gledala. Crna i bela, dve jedine boje na njegovom licu, tamna kosa na čelu, tamna kratka brada, tamne krupne oči i lice bledo kao kamen, zavarali su me da gledam staru sliku na nadgrobnom spomeniku.
-Isidore, voliš li ti mene ? - pitala sam ga ponovo i on se zbunio. Postalo mi je jasno da je taj zagrljaj samo trebalo da me ućutka i zavara, spustila sam ruke i znam da mi je na licu video gađenje.
Rekao je :
-Ne.
Obukla sam svoj crni kaput, nisam ga pogledala i vrata sam za sobom zatvorila odlučno. Iz sobe se nije čuo zvuk, i on, naravno, nije pošao za mnom. Bila sam odvratna sebi, i on mi je bio grozan. Kajala sam se što sam ga upoznala i što sam ga ostavila. Nisam se osetila oslobođenom. Kada sam izašla iz zgrade činilo mi se da oko vrata nosim kamen težak kao nečista savest. Nisam pomišljala da se vratim. Razbijeno je moralo da se razbije.
Pogledala sam nebo koje se prelivalo ružičastom. Taj dan je bio drugačiji u svemu, imao je ime, lice, miris i glas. Osmi ili prvi. Označavao je neki početak, ali ne znam šta je tog dana počelo. Ah, lažljive li vere da negde postoje mir i sloboda.
Gledala sam danima pre odlaska njega kako se muči dok crna, sve dublja mrlja klizi po platnu, muči se kao porodilja što u krvi i jaucima rađa nakazno dete, i to su bili najmračniji i najbolniji časovi. U bolu je izbacivao iz sebe to zlo koje mu je prskalo iz grudi kao vrela krv, kao nemilosrdni, nezasiti parazit kao demon koji ga je zaposeo. I da sam znala da takvom njemu mogu da okrenem leđa, pokušala bih to mnogo ranije. Razorio je sve što mi je bilo zaista važno, mešao na istoj slici lepo i ružno, ljubav i smrt. Mogla sam da podnosim i grubosti i ćutanja, mogla sam da budem duh kada me ne želi tu, mogla sam da volim njega tako dosadnog, napornog, hladnog, ali nisam htela da pristanem na njegov svet bez vrednosti. Sve je srušio da sagradi ništa. Patio je besmisleno samo zato što ne može da poludi.
Ne opravdavam svoj odlazak. Znala sam tada, a i sada znam, da sa belegom svoje ljubavi i odlukom da ipak odem nastavljam da postojim sa žigom njegovog lika na lomljivom staklu svojih zenica. I meni je tek postalo teško, i bilo mi je sve teže. Nikada ne gledajte čoveka predugo. Poludećete, ili ćete ga ostaviti. A možda Vam se desi i jedno i drugo. Pogled mrtvaca zakopanog pod zemlju. Pogled jednog kristalnog, veličanstvenog oka Vaseljene. I sve se naposletku sliva u jednu tužnu lepotu, lepotu koja ima samo jedno lice.
Nema ni dušu ni dobrotu, ima samo lice.
Dobro, Ljubav, Lepota - tajni krug Istine u koju ne može da se uđe, koja ne može da se razume.
Ne razumem je. I hodala sam gradom stara, postajući sve više ono što zapravo jesam, da na kraju umrem spremna za smrt za večnost koju mi je sve teže da zamislim.
To je bio dan kada sam sebi iščupala srce i bacila ga daleko, da me ne pronađe ponovo.
Predprazničnim blistanjem cerekao mi se grad. Godinu koja se spremala da umre ispratila sam bez osmeha, i novu sam tako dočekala. Prekratak je život za naše brojanje. I sve, baš sve je nevažno kada se sretnete sa prazninom.

ovu priču napisala je moja prijateljica iz grupe blogeri na fb, a ostale nastavke ako vas zanima nastavak možete pronaći na ovom linku http://tajanaisidor.blogspot.com/, nadam se da ćete uživati čitajući kao i ja

Dosta mi je nebeskih suza, samoće, tuge, šutnje, knjiga, neposluha, iščekivanja, razmišljanja o lijepim danima prošlosti kada se ništa ne može vratiti i krenuti iz početka da napravim drugačije no onda jer imala bih sada s nekim bosa trčati po mokroj travi, bila bih zdrava, radila bih posao koji volim i ne bi mi smetalo što nebo ne može prestati plakati.
Nedostaje mi tvoja i mamina blizina anđele moj, nedostaje mi Darkov osmijeh i glas, nedostaju mi tvoji i moji nestašluci, miris tvoje jutarnje kave (prošlo je podne).
Znam anđele moj da nisam jedina koja dane provodim sama ali voljela bih da nađem nekoga s kim zajedno mogu plakati, s kim se mogu smijati kao što sam to radila sa tobom, makom i Darkom iako znam da ta osoba nikada ne bi bila vi, ali barem bih mi sreća kojoj sam zabranila da dođe ponovo pokucala na životna vrata i u meni ne bi bilo toliko boli i tuge.

tvoja seka

Sjedim za stolom od ranoga jutra, pijem prvu kavu koja mi je gorka iako sam stavila šećera kao i uvijek što stavljam. Sama sebi sam postala teška, užasno teška i ništa mi se neda jer koliko god se nešto trudim sve mi ide krivo u posljednjih nekoliko dana. Ne, ne mogu se gledati ni u ogledalo koje mi je bilo jedini slušač dok sam sama sa sobom razgovarala nadajući se da će mi biti lakše ako izbacim iz sebe sve što je nepotrebno.
Pomozi mi molim te jer ne znam krenuti dalje, nemam snage, ni volje više se boriti sa bilo čime, vikati da mi je dosta kada me nitko ne čuje.
Znam da ne smijem bježati od sebe same, ali to je jedini način da prikupim snagu i krenem dalje tražeći način da budem ona stara nasmijana ja, jer već godinama se nisam zdravo smijala i ne znam ni dali ću uskoro.
Umorna sam od nepravde, od traženja, a tražiti moram jer jedino tako mogu preživjeti.

tvoja seka

Koja je najpopularnija sporedna stvar na svijetu? Bedasta sam i ne znam pa ovim putem molim da mi oni koji znaju napišu odgovor. ( sada slijedi tekst koji želim podijeliti sa vama)

26.07. Pomozite mi tražila sam Vašu pomoć koja mi je stvarno potrebna kako bih sebe i Kkija mogla par dana odvesti na more i ovim putem želim zahvaliti svima koji su mi do sada uplatili, ali još mi malo nedostaje a znam da to sigurno prikupiti neću (nedostaje mi samo 1000 kuna). Još jednom hvala svima koji su mi pomogli da prikupim. Hvala nebeskim anđelima na Vašoj dobroti jer zbog Vaše dobrote Kiki i ja se možemo odmoriti dva dana u drugoj sredini.

vaša ja

ovo je post od prije mjesec dana

Dragi moji prijatelji znam da imate srca te Vas ponovno molim da mi pomognete sa minimalnim uplatama jer mi je potrebna Vaša pomoć nadam se da mi svatko od Vas može uplatiti minimalni iznos od 5.00 kuna jer će mi to puno pomoći da se na dva-tri dana maknem od svoje svakodnevice i da se odmorim. Znam da ni vama nije lako, ali meni će Vaših uplaćenih 5 kuna na Kristijanov račun puno pomoći jer jedino Vi mi možete pomoći.
Znam da u Vama ima puno dobrote.

račun mog sina Kristijana (Raiffeisenbank Austria d.d. Zagreb KRISTIJAN SRAKEC 2484008-3234735946) puno pomogao
Na račun se može uplatiti samo hrvatski novac (kune) s toga Vas molim da Vaše priloge promijenite u hrvatski novac (kune) i na taj način mi pomognete svoji prilozima jer vaša pomoć kolika god ona bila puno će pomoći meni i mom sinu Kristijanu.
Ako uplaćujete novac iz inozemstva upišite ovo IBAN HR 1824840083234735946 SWIFT: RZBHHR2X

Gledam u divno nebo i razmišljam o tebi sine moj, razmišljam o godinama koje su iza, o godinama koje će doći i sama sebe pitam dali ću imati snage da te izvedem na pravi put, ali razumijem i to da se sam moraš uputiti dalje, da su vremena druga, okrutnija, s toga te molim da pokušaš čuti sve što je ispravno jer ne bih mogla podnijeti da nastradaš jednom mi je bilo sasvim dovoljno. Posljedice toga još nosimo oboje i zato te molim čuvaj se sine moj.

tvoja mama

dobra si, draga si, umiljata si kao mačkica, ali radiš neke krive poteze koji tebi samo tebi nanose boli i štetu. Znam, da ćeš sada reći "gle tko mi to govori; a zna da je ista kao i ja, potpuno ista, totalno naivna".
Žao mi ju je gledati koliko pati zbog osobe koja je ne zaslužuje, jer ona vrijedi više i potreban joj je muškarac koji će je cijeniti, a ne iskorištavati njezinu dobrotu, ona ne shvaća da sam istu takovu grešku davno napravila ja udajom iz inata onome koga sam iskreno voljela i zbog koga mi se dan danas zaledi krv u žilama na spomen njegova imena. Ne, ne želim da se njoj dogodi isto jer ne mogla gledati svoju prošlost po drugi puta.
Da, ja sam davno pogriješila i sada živim kako živim nadajući se da će stići bolji dani ili da će ni se on jednom vratiti, ali to je samo nada i pusti ne ostvareni sam jer ja svoju sreću ne mogu pronaći ma koliko god se trudim već dugi niz godina.
Ljubav je divna, ali bol je ne podnošljiva kada izgubiš onog koga voliš, kada znaš da si sreći okrenuo leđa i ona se nikada više neće vratiti, a ti kroz život ideš sam tražeći samo da te netko zagrli.

Andrea


Flower in a garden
A garden with no gate
Bar imprisoned by its crystals
The summer came too late
To melt the snow
On white hedgerows

Don't let the winter hide you
Or freeze your love for me
Like frozen flowers forgotten
They're flying in the cold
Completely lost
In winter's frost

I remember still
The colour of your hair
As I stare
Through sunshine

Spend these lonely hours
Dreaming of your touch
I came to love so much
Its spring free frozen flowers
That warm your love for me
For winter can't last long

I tell you that I love you
But still you do not hear
Yet in my dreams I find you
But like mist you disappear
In the gloom of my room

Forgotten frozen flowers
Left flying in the cold
In winter's frost

I tell you that I love you
But still you do not hear
And in my dreams I find you
But like mist you disappear
In the gloom of my room

ove stihove sam posudila

Toliko te volim, to se opisati neda i sve prepreke prolazim, ali ti mi iz dana u dan postavljaš sve teže prepreke za koje vjeruj mi živote moj više snage nemam pronalaziti rješenja jer sve što radim je uzalud s obzirom da se svaki borim sa vjetrenjačama i one su jače no ja i ne daju mi da idem dalje nego me vračaju nekoliko koraka unazad a ja stvarno moram naprijed jer jedino tako se život živi.
Želim da su svi bolesni zdravi jer kada si zdrav lakše je živjeti život i ići dalje, smijati se, trčati, plesati, raditi i zarađivati jer kada si zdrav sve ti je na dlanu i sretan si jer ne ovisiš o nikome nego sam o sebi.
Ne, ja ne razumijem sebe i ne nadam se da će me itko razumjeti, ja samo znam da ovako ne mogu dalje jer kada nemaš zdravlja uistinu nemaš ništa i postaneš težak sam sebi a i tebi živote.

Andrea

Danas mi je težak dan, iako je ugodno toplo baš onako kako ja volim ali toliko mi nedostaje tvoja blizina da osjećam pritisak u glavi s kojom više ni razmišljati ne mogu jer nemam volje ni za sebe ni za način života koji živim jer sve što god pokušavam ispravno napraviti ispadne krivo kao što sam se ja rodila naopačke. Po kineskom horoskopu sam koza i taj naziv mi baš pristaje u potpunosti. (neka mi oproste te divne životinje).
Potreban mi je prijateljski zagrljaj, izlazak, pomak iz ove sredine barem malo, ali to je nemoguće jer ja moram biti tu takva mi je karma. Znam da sam teška , jer teška sam sama sebi ali znam da to mora prestati. Jednostavno moram život živjeti, a ja više snage nemam.
Nedostaješ mi ...

tvoja ja

Sada prije nekoliko minuta zvala sam jednu putničku agenciju i ostala sam ukočena saznavši kolika je cijena polupansiona u posezoni za dvije osobe 7 dana u hotelu sa dvije zvjezdice (3.800 kuna) to je stvarno pretjerano i uopće me ne čudi što mnogi koji nemaju vlastiti smještaj odustaju od odlaska na more, naravno još nisam u cijenu uključila ni autobusne karte tamo i nazad te barem nešto džeparca.
Prosto me interesira kakva je usluga u hotelu s dvije zvjezdice za toliki novac kada za istu cijenu vani možeš biti i više i bolje.
Stvarno smo pohlepni.

vaša ja

Htjela bih nešto napisati, ali ni jedno moje pismo nije pismo koje interesira bilo koga da bi mi ostalo malo više komentara na mom blogu, ne nije da nisam zadovoljna ali bih voljela više komentara pa makar oni bili i negativni što se tiče posta koji sam postavila jer ja pišem ono što mi je na duši.
Sretna sam zbog bloga, zbog g+ i fb, zbog interneta jer te tri stranice koje svakodnevno posjećujem pružile su mi da upoznam interesantne osobe koje imaju srce i dušu. Na blogu imam preko pedesetak blogera koje redovno pratim i ponekad nekima ne ostavljam komentar jer moj komentar nije ni potreban jer njihov tekst govori dovoljno sam za sebe, neki moji dragi blogeri već duže vrijeme nisu napisali ništa ili su otišli sa bloga iz samo njima poznatih razloga. Na g+ upoznala sam dosta osoba sa plemenitom dušom i drago mi se s njima družiti preko interesantnih postova, ali ovim putem molim pojedine blogere da mi oproste što na mail dobivaju moje obavijesti s g+ ali tome nisam kriva ja te ih stoga kome smetaju te obavjesti neka me ovdje obavijeste a ja ću ih maknuti iz krugova pa nećete više primati obavjesti g+ sa mojim objavljenim postovima na svojoj pošti. Na fb igram kviz i obnavljam zakržljale moždane vijuge i kratim si vrijeme koje mi je dugo kada sam doma.
Stvarno sam sretna zbog interneta jer konačno mogu i gledati serije koje se već odavno ne prikazuju na tv, bez svega mogu ali bez interneta ne, kao što ne mogu a da nešto ne napišem na svom omiljenom blog servisu.

vaša ja

Poštovana ministrice Opačić,
iako znam da ovo pismo kao mi predhodno pismo pisano prije petnaestak dana nećete pročitati ponovno Vam pišem ali dodatak jer mi nešto nije jasno pa Vas na ovakav način javno molim da mi objasnite.
Danas sam bila kod one nove socijalne radnice i saznala da u biti ona ne vodi Kikija nego neka druga, a kada dođem kod nje biti će treća. Žalosno ali istinito da u Vašem osjetljivom resoru nitko ne zna "tko pije", ali zna se tko plaća mi koji trebamo stručnu pomoć ali kada dođemo dočeka nas iznenađenje jer dođeš jednoj kod koje su spisi a zatim saznaš da moraš drugoj. Sretni ste kada ljudi koji trebaju pomoć vaše službe odustanu jer i onako nemate sredstava u kasi i ne znate ni dali ćete imati iako u proračunu ima novaca za vaš resor.
Sada Vas još molim objasnite mi cenzus od 1.000 kuna i da je to dovoljno za jednu osobu i režije pa Vas molim da Vi živite sa primanjima kao većina kojima zakonom govorite da im je za režije i hranu 30-31 dan u mjesecu dostatno 1.000 kuna ako režije iznose 1.200 što onda ostaje za hranu i obuću.
Molim Vas gospođo Opačić da mi objasnite tu matematiku jer ja izgleda ne znam računati kao ni većina onih koji rade akrobacije iz mjeseca u mjesec sa nikakvim primanjima. Stvarno malo pogledajte članke i stavke zakona socijalne skrbi i tražite preinake, te donošenje ispravnog zakona koji će odobriti vlada koja misli samo na sebe, a ne na obične građane koji rade ili su na burzi ili primaju minimalne mirovine, jer je sramotno da je nama dovoljno 1.000 kuna za mjesec a Vi i gospoda koju smo birali imaju u jednom mjesecu ono što mi primimo u osam mjeseci u godinu dana.
Voljela bih da mi odgovorite, a znam da odgovora s Vaše strane biti neće.

Andrea Bosak

Tebe, neznancu moj ovako pitam. Postoji li u današnje vrijeme romantika, ili to spada u davna vremena, vremena o kojima smo nekada čitali u ljubavnim romanima?

Toliko toga mi se mota po zbrkanoj glavi kao koktel izmiješan od nekoliko vrsta pića i ne znam od kuda da krenem, znam početak i kraj ali sredina mi je maglovita tako da mi je sve malo lijevo, malo desno i potpuni kaos u glavi koja već dugo mozga nema.
Psiholog po testu rađenom sa mojim starijim sinom prije mjesec dana napisao je u zaključak da on nema emotivne crte i nije mi jasno kako i što napraviti da mu se vrate emocije jer on nije robot. Tražim već nekoliko dana odgovor po netu ali toliko sam bedasta da ništa što čitam ne razumijem jer baviti se gdje je, što radi, da li će ponovno napraviti neku glupost izjeda me do besvijesti i imam osjećaj da ću puknuti.
Voljela bih da mogu prikupiti još malo što mi nedostaje i da zajedno s njim na nekoliko dana odem u drugu sredinu možda će mu to pomoći da mora i sam sebi pomoći jer ja sam na izmaku snaga sa rješavanjem njegovih krivih poteza, ali moram jer je moj.

Andrea

nekoga zavoljeti da ga ni ne čuješ ni ne vidiš, a dolaziti u snove nekoliko noći za redom njegov nikada viđeni lik, čuješ u snu njegov baršunasti glas, pričaš mu a on te gleda sretnim pogledom. Ima li sam smisla kada si uistinu svaki dan sam i čekaš da te netko zagrli, kaže ti draga si mi.
To su znakovi ludila znam, ali sretna sam u snovima ispunjenim likom muškarca kojeg nikada vidjela nisam.

Andrea

poštovani

zahvaljujem Vam na divnoj preglednoj naslovnici omiljenog blog servisa jer je puno pregledniji i lakši za čitanje zanimljivih blogova hvala Vam na tome.

andrea

Cijeli dan danas čitam knjigu koju sam prije nekoliko godina dobila kao rođendanski poklon od jedne blogerice r i razmišljam kako je u njihovo doba bilo iskazivanje ljubavi i moram sama sebi priznati da mi se taj način više sviđa od današnjeg jer danas je blesavo priznati da nekoga voliš jer i ljubav je drugačija.
Možda griješim ali već dugo nisam vidjela da se parovi drže za ruke, da muškarac ženi pokloni cvijet, danas se vole preko neta, kada se vide ne razgovaraju jer nemaju o čemu razgovarati s obzirom da sve teme potroše pišući poruke na fb cijeli dan sve dok ne izađu van.
Ja sam staromodna i volim romantiku ali kada se toga zaželim sama sebi kupim ružu na Dolcu kod svoje imenjakinje i sama sebi kao narcisoid kažem volim te a znam da je to suludo isto ko što je suludo što bih voljela primiti pismo pisano rukom osobe koja mi je draga.

vaša ja

Sveti oče Ivane Pavle molim te usliši moju zamolbu i pomozi mi da mogu hodati, da izađem iz kolica jer jedino zdrava mogu biti korisna drugima a i sebi samoj, molim te srcem, dušom, mislima i tijelom pomozi mi podari mi samo to a sve ostalo će doći samo po sebi jer jedino ti mi možeš pomoći da hodam samostalno i da nikada više ne tražim tuđu pomoć nego da ja pomažem onima kojima je pomoć potrebna. Sveti oče molim te za ozdravljenje i molim te još da pomogneš mom sinu Josipu jer on je samo dijete koje treba tvoju pomoć, Tvoj blagoslov, usliši me molim te pomozi da i on i ja možemo pomoći drugima.

ANDREA

napraviti da bi te više osoba čitalo, zar treba lagati, a istinu sakriti ili moraš biti pjesnik sa nekoliko izdanih knjiga, fotograf sa izložbama fotografija, novinar sa završenom školom jer u protivnom ako ne znaš izražavati riječi ako pišeš srcem nitko te ne razumije u tvoj ispisani tekst na javnom dnevniku je bez smisla i dosadan. Iskrenost nije poželjna. Nije li tako? Mi svi moramo biti novinari volonteri da bi netko pročitao ispisani post na našem otvorenom dnevniku (nekada smo dnevnik pisali za sebe u bilježnicu sa debelim koricama, izrezivali slike iz časopisa koji danas više ne izlaze i vjerojatno se mogu naći negdje u arhivi).
Da, ja ovdje iznosim svoj život uistinu onakav kakav je i ne neću mijenjati ništa jer to sa ja prava ja bez dodavanja i oduzimanja i znam da 95% blogera okreće očima kada vidi moj ispisani tekst jer im otvorenost i istina smetaju, ali ja sam ja i ostati ću ja jer ovo je moj javni dnevnik u volim svako svoje istipkano slovo na mom omiljenom blog servisu. Ne, ja nisam ni pjesnik, ni fotograf, ni diplomirani novinar ja sam samo osoba koja voli iskrenost i koja to dijeli javno s drugima, koja ne krije ni ime ni prezime jer ja sam ja i ostati ću ja sviđalo se to nekome ili ne.

Andrea

Ti si jedini koji možeš razumjeti svakoga tko srcem zamoli Tvoju pomoć, ali kada nekolicini kažeš da Ti postojiš čudom se čude ne sjetivši se da Te zazivaju kada je njima teško jer pitanjem "zašto sada baš ja" dobivaju Tvoj odgovor a nisu ni svjesni da Si pored njih toga trena.
Ja s Tobom razgovaram i sada dok tipkam na tipkovnici i znam da me čuješ ali moje vrijeme još nije stiglo da ispuniš ono što želim, jednom sigurno hoćeš jer Ti nikada nikoga napustio nisi niti ćeš jer Tvoja ljubav je velika i ja te samo ponovno ovako molim da mi podariš snagu da mogu živjeti svoj život onako kako treba jer nemam se više snage boriti sa krivudavim putevima mog života , ne mogu neprestano ići nizbrdo i ponovno se penjati tražeći put, ali znam da moram skupiti snage i ići dalje jer život volim iako jer težak, a s druge strane nikome nije jednostavno ni lako.

Tvoja Andrea

Poštovana ministrice, iako znam da Vi niste blogerica i nećete pročitati ovih mojih nekoliko riječi ispisanih ovdje ja ću ih ipak ispisati jer to je za sada jedini način da Vam se obratim jer sam danas pokušala da se najavim kod Vas u ured kako bi me primili na razgovor jer u Vašem uredu dok nema Vas, nema ni Vaše tajnice koju bilo tko drugi ili ja može zamoliti da nam ugovori termin za razgovor s Vama. Nije li to malo čudno s obzirom da bi ona trebala biti na svom radnom mjestu dok nema Vas jer nekolicina ljudi treba s Vama stupiti u kontakt s obzirom koje ministarstvo vodite. Znam da ste zauzeti i poslom saborske zastupnice, te da vam je dan bukiran ali u vašem uredu nema nikoga a za svoj posao prima dobru plaču.
Naime ovako, jučer sam bila u socijalnom radu na razgovoru i prvo što me iznenadilo je da ponovno imam novu socijalnu radnicu (ovo je već četvrta po redu od kada sam se doselila tu gdje jesam) stalno radite reorganizaciju u centrima socijalne skrbi tako da jednostavno više ne znamo na kojim vratima trebamo tražiti ono što nas interesira jer smo ne svojom voljom uključeni u tretman socijalnog rada. U trećem mjesecu ove godine podnijela sam zahtjev za komisiju za Kristijana i komisija mu je odobrila tristopedeset kuna mjesečno i sretna sam zbog toga jer će mi i tih pedesetak eura pomoći da sinu nešto kupim ali ima jedan problem predala sam sve što su me tražili kada sam podosila zahtjev a sada papira osnovnih nema i ne mogu dobiti riješenje dok ne donesem one papire koje sam tri li četiri puta fotokopirala i predala ali su se zagubili sigurno kod prenošenja novoj socijalnoj radnici iako je ona prije nje stvarno osoba koja voli svoj posao i da nije bilo nje i njenog predanog rada moj sin ne bi dobio ono što mu pripada po zakonu socijalne skrbi samo moram iznova donijeti ponovno iste dokumente koji su negdje u nekoj njihovoj "košulji" ali nitko ne zna kojoj jer za jedan predmet ima po nekoliko "košulja" što je apsurd poštovana ministrice, a još veći je apsurd što svaki puta drugi socijalni radnik dobije tvoj predmet jer svakih nekoliko mjeseci radite reorganizacije ili imate toliko socijanih radnika viška pa morate raditi rotacije kako bi svi oni dobili plaču za rad a ne za sjedenje bez posla u kancelariji u kojoj nema dovoljno mjesta ni za stol i stolicu, te nema ni zraka ako im ne ostanu otvorena vrata pa osoba koja u hodniku sjedi i čeka svoj red čuje o čemu razgovarate s sacijalnom radnicom a taj razgovor se tiče samo vas i nje.

s poštovanjem Andrea Bosak

koji voliš sve bez obzira tko su, gdje su i koji su, moram ispisati riječi ove jer me jedino razumiješ ti. Teško mi je znati da je nekome teško, što je teško meni, ali znam da se moram prilagoditi jer to je moj život i ne mogu živjeti tuđim životom jer taj drugi život nisam ja. Osoba sam koja volim ljude, koja volim komunicirati ali to nekome smeta i shvatila sam da jedino da jedino sama sa mogu razgovarati i sa Tobom. Toliko toga bi ti htjela napisati, riječi su mi u mislima ali ne izlaze na tipkovnicu i zato ću te samo zamoliti da mi daš snage živjeti život moj.

Andrea

U posljednje vrijeme sama sebi sam čudna, sama sebe mrzim jer ništa mi ne polazi za rukom i nervozna sam sama na sebe, znam dođe taj period i kako dođe tako i prođe kod većine, ali kod mene to stanje još dugo proći neće jer je počelo moje omiljeno godišnje doba i molim da traje dugo jer volim toplinu sunca. Po horoskopskom znaku sam Djevica, podznak Rak, a kineski horoskop sam Koza i vjerujte mi da se osjećam ko koza jer u posljednje vrijeme razmišljam samo o danima koji su davno iza mene i sanjam te dane kada zaspim tako da više nemam volje spavati jer znam da ću sanjati neostvarivi san, san koji me boli jer ne mogu vratiti prošlost nego moram dalje, a stvarno dalje ne mogu.
Pokloniti ću vam samo jednu rečenicu LJUBAV IDE UZ BOGATSTVO I USPJEH a kako zaključite sami jer ja nisam pametna

vaša ja

recite mi vi tko sam ja