Roman o ljubavi i lepoti je nastao 2007. godine, izdat 2008. a sada u nastavcima dostupan besplatno i na ovom blogu. Ljubavna i lična drama skromne seoske devojke odvija se oko Isidora Selenskog, mladića neverovatne lepote i mističnih osećanja, zbog kojih ona do samog kraja nije shvatila da li se venčala sa demonom, ili sa nežnim, povređenim čovekom.

Poglavlje I
*

Iako se bezbroj malih svetova, čitavih malih vaseljena okreće oko nas, među svim stvorenim i izmišljenim stvarnostima samo lepota i smrt zapravo postoje. I ja sam oduvek želela da saznam da li smrt može da pobedi lepotu, ili ona nastavlja da traje zauvek, kao jedina istinita vrednost u svetu ljudi , nepokorna zakonima prolaznosti. Ali nisam se zato udala za Isidora Selenskog. Udala sam se jer sam ga volela.
Sposoban samo da misli i slika, više, ipak, da misli, bolesno uvredljiv i surevnjiv, nepoverljiv, hladan, odbojan, drzak i nepristupačan, često nepristojan, nepobožan i grub, čak i prema meni.
Ali ja sam ga volela i znala od prvog trena kada se moj pogled dotakao tog lica, bledog, ledenog, očiju tamnih i lepih, mračne i nemirne kose.
U njegovom je hladnom pogledu sve bilo ravnodušno i činilo se da je nem, gluv i slep, nezainteresovan da primi ono što mu daju Bog, život i ljudi, i ono što sam mu davala ja, svesna da je sa njim nemoguće živeti kao što je nemoguće ostaviti ga i otići.
Povređivao me je u tišini i ne govoreći. Povređivao me je oštricom svog bola koji je nosio svagda na sebi i u sebi, i bilo je potpuno nezamislivo da postojim van njega i bez njega, uprkos tome što je bolelo.
Ruku prekrštenih na grudima, stajao je na groblju daleko od nas, odeven u crno kao sveštenik , zagledan u kovčeg smrknuto, i još nekako bolesno zagledan, i dok mu se oktobarski vetar zaplitao u talasaste crne pramenove, obliazeći oko krstastih spomenika, na toj polani prekrivenoj mrtvim lišćem, mrtvim kamenom, mrtvim ljudima, bio je prekrasan. I ja nisam mogla da odvojim pogled od njega. Prepoznala sam ga.
Usamljen i otuđen kao da se skriva, kao mermerni kip, hladan, dalek i zastrašujuće nepomičan.
Kao gladne zimske čavke, žene u crnini stisle se kraj rake, i moja majka je tada pala na kolena i zagrlila pokojnika.
Isidor Selenski je okrenuo glavu i nabrao duge, tamne obrve kao da mu je dosadna ta bolna scena. Ni izraz gađenja ga nije naružio. Prelepa crnokosa glava, lice osenčeno tamnom bradom, belo kao ledeni kamen, dlanovi kao cvetne latice, sve je bilo savršeno tako da boli.
Isidor nije bilo ko. On je sin moga očuha, nepozvan i neznan. Sin čoveka kog sam ja zvala ocem. Nekakav brat koga nisam nikada upoznala, i o kome nisam slušala. Znala sam da postoji, iako za mog očuha nije postojao.
Tada je moja mati po drugi put postala udovica. Na njegovom licu saosećanja nije bilo. Nije ga bilo čak ni kada mi je pružio ruku, ne izgovorivši ime, ne pogledavši me u oči , već dugo i prazno gledajući moju kosu, upletenu i spuštenu preko ramena. Gurnuo je brzo ruke u dzepove i spustio pogled nekako ravnodušno i čekajući.
-Ostaćeš kod nas večeras? - pitala sam, ne znam čijom hrabrošću.
Ne mogu sada da kažem da sam se zaljubila. On je previše sumorno stvorenje, sklon mračnim mislima i samopovređivanju, jadan i nesrećan, i ne možete ga voleti kao što treba da se voli. Ta ljubav bi Vas bolela jer je sazrela u srcu Vašeg bića, u samom centru utrobe.
Mati mu se bacila sa balkona dok je bio dečak. Otac ga nikada nije priznao za svoje dete, iako smo svi, svi znali da mu je sin. Ali, čak i da nije sve bilo tako mračno, on bi bio isti, znam da bi bio, jer se sa tim pogledom čovek rađa, obeležen unapred da bude stradalnik.
Kao kada pustite ružičasti skut svile kroz dlanove, tako je prošao kroz mene taj Isidor Selenski ostavljajući hladan, nežan i krvav trag.I kao vrela i zarazna oštrica,razbio mi je grudi, zario se u njih i ostao tu, da me ubija dok postojim, i posle.
Mati je gunđala što je te noći prespavao kod nas i sve što je mene oduševljavalo, nju je plašilo. Pa i mene je plašilo, ali onako kako nas plaši bešumno noćno nebo. Onog trena kada sam mu ugledala lice, ostatak tvorevine je prestao da postoji za mene. I to je moj najveći greh. Ali ja nisam, nisam mogla da biram.
Mama se plašila za mene. Bilo joj je jasno da njena kći koja se nikada ne smeje nema načina da se sačuva od njega.
Isidor je sedeo na podu, kraj moga kreveta u uskoj devojačkoj sobi. U polutami mu nisam videla lice ali sam mogla da čujem disanje, glasno kao u plućnog bolesnika.Ustajali miris parfema, onog koji sam dobila od očuha i koji je mirisao na jorgovan, dah čiste posteljine i vlage omamili su me kao nikada pre.
-Dok je moja mama zauvek nestajala , sakrivena drvetom i zemljom, ni Vaskresenje ni Bog nisu moj bol učinili manjim, ni užas ostavljenosti podnošljivijim, iako sam ja i tada verovao u njih. Nema utehe za nas, i nema milosti. Nema milosti.
Glas mu nije zadrhtao, i videla sam da se osmehnuo. Ćutala sam i učinilo mi se da misli da spavam, pa nije nastavio da govori.Pod majčinim koracima zacvileo je pod.
- Ne spavate, deco ?
Isidor je plakao, ali ja to nisam shvatila sve dok prvi put nije udahnuo. Ramena su mu se tresla, i mati je zatečena pritvorila vrata i nestala, bežeći od tužne slike njegovih leđa, iz kojih su pleća štrčala kao u kržljavog mačeta. Nikada posle te večeri, sve do samog kraja, nisam ga videla da plače iskreno. Plakao je, ali to je sve bila mučiteljska veština, to su bile suze koje su bolele samo mene.

Odmahnuo je glavom i nasmejao se. Opet je bio miran i hladan.
I nije lik neosetljivosti nosio svesno, ona mu je bila jedina zaštita, ali sasvim beskorisna.
Jer bio je on žestoko uvrnut, lepotu i užas doživljavao je na isti način podjednako snažno. U njemu su se lepota i smrt neprekidno sudarali, stvarajući neisceljive ožiljke od kojih je bolovao. Mislim da je bio savršen.
I bilo ga je lako voleti, toliko lako. I tako sam ga volela da mi se ponekad činilo da ga uopšte ne volim. Isto kao što mi se činilo da on ne voli mene više i drugačije nego što voli sve oko sebe, lepotu podjednako kao smrt, bol kao ljubav. Mene je iz nekog mutnog i nejasnog razloga pustio u svoju blizinu nadajući se da tako uplašena i usamljena neću nikada moći da ga povredim .Ali jesam. Zato nikada ne treba pustiti čoveka preblizu. Hteo on to ili ne, pre ili kasnije će Vas povrediti. A on je meni verovao, pričao mi je o svojoj majci, o svome Bogu, jer ništa sveto, dragoceno i lepo osim tih sećanja nije imao. Imao je i svoje slike.
Jutro nakon sahrane sam ga ispratila dok su vozovi prolazili, prolazili. Znam da je on silno želeo da ode. Ne, ja nisam želela da idem, ali nisam mogla da ostanem bez njega.
- Idem sa tobom. - rekla sam mu lažno odlučno, ugušila strah u toj molbi.
Ideš...- rekao je zagledan u sivu maglu kojom su se ogrnule bliske planine koje okružuju naše malo mesto, Vučji dol, tamo gde se sreću Raška i Šumadija grleći se u valovitim talasima zelene zemlje. Nikada nisam videla nešto tako prazno kao njegov crni pogled, kao osmeh kojim mi je otkrio kako će biti mučan moj život ako sada odlučim da pođem sa njim.
Tada sam i spoznala prvi put koliko ima u njemu divlje slobode, neobuzdane a okamenjene, i učinilo mi se da je on opasan čovek.Nisam pogrešila. Duša Isidora Selenskog ima dva lica i on o njima ništa ne zna niti ume da ih razlikuje.
Naglo i iskosa me pogledao.Pamtim taj pogled jer mi je sledio krv. Istina je, znam, da se u njegovoj preosetljivosti krila gotovo demonska neosetljivost. Ili je bilo obrnuto, šta me se tiče. Tek znam da je njegovo biće bilo potpuno šizofreno, pa bi se smejao i plakao istovremeno zbog jedne iste stvari, a sutra bi već zaboravio da mu je išta značila. Govorio mi je o tome :
-Postoji u našem svetu nepodnošljiva lepota, i postoji rugoba. Strahovi, sumnje, vera i strasti, izdaje, osude, prevare i rane, odanost, hrabrost i najzad ljubav.Ali sve to ostavlja ožiljke, podjednako izdaja kao odanost i mržnja kao ljubav.
Naravno, bila sam svesna tog jutra da njegova trenutna razneženost već sutra može da postane grubost ali sam svejedno pošla sam njim. Zaljubila sam se u njega smesta i to nikada nije prestalo. Verovala sam da mi je njegovo lice dovoljno. Gledala sam ga i nijedna druga želja se iz te zagledanosti nije rodila osim da ga gledam i gledam i gledam ne bih li umrla na kraju sa tim likom u zenicama, ne bih li uspela da ga privučem i sačuvam na staklastoj površini svoje duše.
Nisam se osvrnula. To je najlepše, najbesmislenije delo koje sam učinila.
Nije mi više govorio ali sam videla kako su mu lepe, male nozdrve podrhtavale i postale crvene.
Kako mi je samo teško da govorim o vremenu pre Isidora Selenskog. Još se dobro sećam svog imena, kuće u kojoj sam odrasla, svih tužnih dana koji se vraćaju kroz snove i slike.
Naše zeleno selo, mala žuta kuća sa gvozdenom kapijicom, kudravi psići boje meda, hrizanteme i hortenzije, bele zavese, staromodne tapete i moja uska, skromna devojačka soba. Dečija soba, u njoj je više bilo sačuvanih lutaka i ruskih bajki nego šnalica, minđuša i haljina.Očeve smrti se teško prisećam, kroz gustu, gustu maglu i ne znam da li bilo šta osećam osim grozne blizine smrti. Znam da je mama dugo plakala, a onda se preudala. Ne krivim, je ona je žena koja ne bi mogla nikada da postoji sama. A ja sam verovala da samo tako mogu da postojim. U senci starih hrastova, kraj staze koja vodi u šumu, živela sam svoje detinjstvo usamljena, zamišljena. Govorili su , čudna. Nedostajao mi je neko, želela sam da imam brata, druga. Da sam imala brata ili sestru, verovala sam, ne bih nikada zavolela svoju samoću., ne bih je volela više od šetnji sa devojčicama iz škole, večernjih izlazaka koji su za mene ostali samo neka tuđa priča, nečije daleko iskustvo.
O ,da, reći ću istinu, bilo je i mladića kojima sam se dopadala , kasnije, kada sam već krenula u gimnaziju, ali nisam nikada uspela da ih primetim.
Kada se mama preudala, povukla se od mene, kao da je podozrevala da je prezirem zbog toga, a nisam.Samo svog očuha nisam mogla da volim jer sam znala da ima sina kome ni lice ni dušu ne zna. Nekog sina...
Pa ipak sam se smešila maminoj sreći sa tim čovekom koji je odjednom ušao u naše živote i samo me uporno podsećao na to da ne pamtim glas svoga oca.
Živela sam kao da je zaustavljen moj život, kao da je zaustavljeno vreme za mene, pa samo ja mislim da sam još devojčica, dok bezimeni dani koji prolaze ipak donose starost a samoća se sreće sa besmislom i prazninom života, tamo gde život postaje smrt a da toga nismo ni svesni. Na onoj jedva primetnoj liniji između svetlosti i tame počiva sva razlika između života i smrti. I ta je razlika titrala kao mračna svetlost u Isidorovim očima u koje su bile slivene sve stvorene boje i ta dva mirna,crna oka behu mi dokaz da sve boje slivene u jednu ostaju zauvek crna. Ona mistična i zastrašujuća crna u kojoj smo bezbedni, zbog koje su za mene postojala dva sveta, dva vremena. Sa Isidorom i bez njega.
Ne znam koje mi je teže.
Iznajmljena siva sobica u potkrovlju, čista, mračna i prazna, sa jednim uzanim krevetom, dve stolice i razbacanim papirima, sve je mirisalo na uljane boje. Kroz prozor sam videla veliki Beograd na čijim je kapijama sumorno propadala ova zgrada. U dvorištu se bršljan parazitski uvukao u sva stabla i zidove.
Sela sam na pod i zagledala se u čudno , demonoliko lice fauna na velikom platnu. Pitala sam ga zašto ne dovrši sve te slike. Nasmejao se, ali mu je pogled bio nepoverljiv. Nije ne dugo gledao, ne gledate nikada nekoga ko Vam nije lep.
- Što bih ? Kome...-rekao je tiho, sklanjajući stvari sa poda u ugao.
Pa zaista, on ni fakultet nije završio, a stigao je do samog kraja. Zašto bi on uopšte nešto radio, kada ima takvo lice?
Te večeri je govorio dugo.Kao belo vino, niz zidove se slivala bleda svetlost, nemoćna da izmeni mramorno belu boju njegovog lica. Samo on i ja u toj tuđoj tišini.
- Pogrešila si, Iva. Ne znaš ti o ljubavi mnogo, i blago tebi. Ljubav je samo drugo lice jednog te istog ogledala, lažljivi odraz svog opasnijeg blizanca. I tebi želim da ne saznaš nikada da ljubav i bol, nerazdvojni u savršenom jedinstvu, niču uvek iz istog semena. Iz prokletog semena lepote.A ja to što znam ne bih dao ni za samu sreću. Jer poznavši ljubav i bol kao identične, ja mogu i smem da govorim o svetu, čak i o večnosti. Može ljubav da pobedi i svet i smrt ali ne može nikada da pobedi sebe. Ne može da se spase bola, svog životnog semena.Ne može da se bori protiv bola, ne može da se bori protiv sebe. Rađaju se zajedno i tako traju, zauvek.
Sve je sa njim bilo bolno.Gledan njegovim očima čitav svet je nepregledno, nemo i bezlično more bola. A ja sam želela da gledam njegovim očima jer sam verovala da vide nepogrešivo.
Verovala sam mu, i danas mu verujem.Od svih svetova koji su se okretali oko mene, njegov mi je bio najbliskiji. I ništa drugo mi više nije bilo blisko. Majci sam se javila tek kada je prošao prvi mesec, i nisam dobila odgovor.
A već mi je ionako život bio razbijen i nisam mogla da se suprostavim svojoj veri da je vredno samo ono što je lepo. Tada još nisam mogla.
Kako da opišem dane koje smo provodili zajedno, Isidor Selenski i ja, u njegovoj maloj sobi, nemi, daleki. Uvek daleki jer on nije činio ništa da mi priđe, da me barem zavara lažnom bliskošću. Zamišljen i okrenut samo sebi, bio je kao slika položena kraj ogledala. Bio je nesalomiva ljuštura morskog bića za koje ne znate da li je bespomoćna školjka ili stoglavo čudovište.
Postepeno, ipak, saznavala sam ponešto o njemu. Izdržavali su ga majčini roditelji, i nije se stideo toga. Nije ih primao u posetu i govorio je o njima sa gađenjem. Učio je ikonopis u manastiru ali mu je to postalo dosadno i naposletku je odustao. Videla sam ikone koje je slikao, videla sam na njima najlepša lica koja sam dotakla pogledom. Samo je njegovo bilo lepše.
Mislio je i govorio o smrti ali su pod njegovim rukama platna postajala ramovi druge stvarnosti, prekrasne stvarnosti koju više nisam mogla da imam. Ljubav kojom sam ga volela bila je teška, mračna, ponekad nepodnošljiva, uvek mučna, kao način na koji sam ga gledala.
Sedam dana nakon našeg prvog susreta me je zaprosio. Pristala sam na venčanje na koje me je odveo jedne nedelje pred božićni post, bez kumova koje je našao sveštenik, bez haljine koju mi je spominjao, ali mi je nije obećao. I tako sam se venčala u pamučnoj žutoj haljini, i izašla iz crkve sa strahovito teškim bremenom na grudima. Tog dana u meni se začeo strah i sve do kraja plašila sam se svega što je tog dana rečeno, svega što sam sama rekla.
Ne znam može li čovekov um da zamisli kako je teško živeti sa nekim ko gotovo ne govori, ne plače i ne smeje se, ko Vas samo gleda zastrašujuće crnim i svetlucavim očima koje se prelivaju kao staklići, i kako je teško, teško voleti ga, podnositi to što je zaključan i zakopan kovčeg, a da pri tom ne znate da li želite da ga otvorite jer niste sigurni da li ćete videti samo dno Ada ili istinito lice lepote. A zašto je on mene podnosio ?
Možda zato što sam ćutala, što ga nisam pitala baš ništa, niti sam podigla ruku da ga dodirnem, a bila sam mu nevesta. Kada smo se vratili u sobu, seo je kraj kreveta sa grčem na licu, kao da trpi telesni bol. Počeo je da mi priča ali se zakašljao. Otišla sam u kupatilo da se presvučem i kada sam se vratila, on je pričao sa sobom.
-Ne uspevam da sakupim razbijene delove sebe, rasute bespovratno na mestu gde se bol dotiče sa zanosnim užitkom. Ne uspevam da razlikujem ljubav i to drugo, što se seli iz srca i kao otrov razliva po telu, sve do same utrobe, do one tačke iz koje polaze sve iskrene suze, plač i kajanje i tu vrelo pulsira kao inficirana rana i krvari...Boli i boli. Šaljem sve od sebe, i sve mi se vraća. Kako ću ja to da izdržim ?
U grlu mi se gorčina igrala sa osmehom. Nisam uspela da se osmehnem pa sam pružila ruku da mu dodirnem čelo, ali ni to nisam.
Isidor Selenski je izgubljeno dete i okovani strašni faun. I u tišini svoje disanje čujemo kao svoje. U tišini kao da nas ima dvoje. Ima nas dvoje.
-Ti ćutiš ? - pogledao me je naglo onim kosim pogledom koji mi je bio strašan i histerično nestrpljenje podmuklo mu je zasenilo glas. Taj pogled mi je na tren otkrio na koji to način on gospodari svojom lepotom pa je koristi tako da tako razori drugoga, da porobi zauvek.
-Volim te - rekoh.
Okrenuo je glavu i nisam mu više videla oči.
Postoje samo dve vrste ljudi. Neki otimaju, mole, traže, drugi dostojanstveno i sa ljubavlju gledaju na tu nesrećnu siročad koja uzimaju sve dok ne poteče krv, i često ostavljaju svoju svoju žrtvu napola mrtvu i nemoćnu. Zato su vampirskim ujedima obeležena tela onih koji vole. Isidorovo lice je bilo obeleženo ujedima tuđe ljubavi. Majčine ljubavi.
Kroz noć se probijala bleda i hladna jutarnja svetlost, svitanje je otkrilo njegov lepi osmeh, zbog kojeg sam ga iznova zavolela. Gledala sam ga sve dok jutro nije postalo staro i dozvalo podne na naš mali krovni prozor. Posmatrala sam mu čelo, dlanove i vrat, crnu kosu koja miriše na kišu i mladi znoj. Tek kada je svetlost otkrila štafejal, postade mi jasno kuda je njegov pogled lutao cele noći.
U umirućim senkama ljubičastog truljenja, u haljini stopljenoj sa neobičnom tamom gledala me je bledolika devojka zelenim pogledom ganutim do suza. I njena ramena, i njene svilene lokne boje lešnika, sve je bilo moje, ali to nisam bila ja. Devojka moga lica gledala me je tuđim pogledom, neljudskim i praznim pogledom ikone.
- Lepa je. - promucala sam nesigurno, ali on nije bio zadovoljan, ustao je i sklonio sliku, nedovršenu, tamo gde su stajale sve njegove nedovršene slike.
Progutala sam to kao gorki gutljaj nove razdvojenosti. Dani su se brojali daljinom kojom mi je bivao dalji, a mislila sam da mi dalji ne može biti. Već u februaru me je prvi put izbacio iz svoje sobe na mećavu i mraz, zalupivši mi vrata bezizražajan i hladnokrvan do neprepoznatljivosti. Neke moje lažljive, proklete nade raspadale su mi se pred očima ili je samo koprena sa njih spadala, i dok sam šetala te noći znala sam kao pre i posle toga da sam se udala za nesrećno i previše nesrećno stvorenje, i da takvi ubijaju bez kajanja.
Nismo se mi posvađali te noći. Spavala sam, i on me je probudio i rekao samo "izlazi". I ja sam izašla, sa istom tvrdoglavom ljubavlju sa kojom sam mu opet pokucala na vrata.
-Nisi otišla majci ?- pitao me je i videla sam da je plakao.
Zagrlila sam ga, tada prvi put. Nikada nije tražio oproštaj, ali sam zato ja morala da merim svaku reč, udisaj ili pogled, jer je mogao da izmisli prezir ili podsmeh i da me grubostima kao bičem izbičuje do krvi. Otvarao mi je vrata na odlasku sam, ali sam morala satima da molim da ih otvori kada se vratim. Plašila sam se da pričam jer više nisam mogla da predvidim šta će da ga povredi, šta će da ga naljuti, i počela sam da ćutim, baš kao i on. Danima smo ćutali. On se vrzmao oko štafelaja dovršavajući moj porter i ne pitajući me za mišljenje, a ja sam ga posmatrala.
Ne treba nikada čoveka gledati predugo. Uvrti Vam se u um kao opsesivna misao, naročito ako je lep kao što je bio Isidor Selenski. Sedeći na podu kraj kreveta i gledajući to lice, poželela sam vreme u kome će mi biti svejedno šta on misli ili oseća.
Polako je i moj lik na slici postajao sve tužniji, haljina sve tamnija, i ja sam postala udovica, nepopravljivo sama.
-Nije moguće da se toliko bojiš smri- rekla sam mu zbog te slike. Zbog te crnine.
-Ne...ne bojim se, potpuno sam oduzet. Smrt je toliko izvesna da nije ni strašna. Neprihvatljiva je. Kao i ti. Ti hoćeš da me lažeš, ali ne dam. Nije Bog za tebe ostavio mesta u mojim kostima, u krvi. Čovek, strah i smrt. To je sve što na kraju bude. A Bog...mnogo je daleko. Meni bi čovek trebao, ali ga nema. Jer dva čoveka, strah i smrt. To bi bila ravnopravna borba. Jedina ravnopravna borba.
-Zašto sam ja ovde, ako je tako ? - glas mi je bio grub, tuđ. Isidor je slegao ramenima.
Užasan , odvratan čovek.
-U mene nemoj da se nadaš- rekla sam i ustala, pogledavši nebo koje više nije bilo bezbojno već plavo. Dolazilo je proleće.
Sa Isidorom sam živela tri godine. Nemam ime za to vreme. Brak ?
Smešno.
Govorila sam vrlo malo, a on gotovo nikada. Ponekada je pričao puno, ali uvek o sebi, Bogu i smrti. Baka i deka Selenski slali su mu svakog meseca novac, svoje penzije od kojih je trebalo da žive. Moja mati se nije ni javljala ni dolazila. U trenucima opore netrpeljivosti, savetovao mi je da odem kod nje. Znala sam da me ne bi pustio natrag.
Te tri godine su me sasvim izmenile, stopljene u jedan dan, u jedan trenutak postojanja. Spavala sam na dušeku kraj kreveta, a on na krevetu, i sigurna sam da je spavao mnogo manje nego što je ležao. Izlazila sam retko, u bedne kupovine, jer je on navikao na bedan život nedostojan čoveka.
Ljudi su postojali i dalje, bili su bučni i veseli, dani su bili sunčani, bistri i sveži, a ja sam izgubila želju da budem deo života, toliko sam se trudila srcem da budem deo one smrti koju je nerazumno i sa jedom živeo Isidor.
Slikao je neumorno, ćutao i mislio, ali sam osećala povremeno da mu moje prisustvo ne smeta. Platnom se širila crna mrlja. Plašila sam se da će nas pokriti kao noć Zemlju.
Za te tri godine Isidor Selenski meni nije dao ništa, samo je zalupio poklopac mrtvačkog kovčega koji sam pristala da delim sa njim. Osećala sam da odumirem, ali još sam bila živa i život u meni me je proklinjao. Ono tiho treperenje kada čujem glasove ljudi, smeh ili muziku. A smrt je bila stalno prisutna u našoj sobi.
Tri godine pokušavanja da otvorim njegove grudi. Nisam ni znala da sam uspela jer on je uvek bio isti. Otvoren, zatvoren, isti. A volela sam ga. Ponekad toliko da nisam uopšte ništa osećala. I činilo mi se da je on tako i toliko nekada voleo.
-Ne mogu ja da podnesem svet. Lep ili ružan, za mene je užasan. Tako sam bolestan, bolestan ...jesam li ja jedini toliko bolestan ?
-Hoćeš li me više mrzeti ako ti kažem istinu ili laž ?
-Reci mi laž- rekao je i ustao osmehnut. Nisam mu rekla ništa.
Retko sam mu viđala osmeh, ali ti kratki odbljesci lepotom su uspavljivali glas života koji sam još imala.
Ali on je nbio najčešće turobno zamišljen. Bio je prenaporan, sa njim je i disanje bilo teško i zamorno. Nije se trudio da me veže za sebe, a ja nisam mogla da ga pusti, iako sam želela.
U to vreme, u zimu četvrte godine, počeo je da slika tu odvratnu sliku koja ga je još više razbolela. Tako užasnu crnu nisam nikada posle videla. Pokušao je da me ubedi da slika nebo, ali sam znala da slika nešto drugo.
-Ne- odgovorila sam mu oporo, hladno- nebo je lepo. A tvoja slika je ružna, bolesni stvore.
-Da...ružna...pa ? - presekao me je grubo - pogled mrtvaca zakopanog pod zemlju. Suština tame.
- Šta će tebi, Isidore, spoznaja o suštini tame ?Zašto ne naslikaš svetlost, večitu svetlost ? Zašto si, zašto, zašto tako opsednut smrću.
Uvek umesto odgovora osmeh. Taj osmeh. Odustajem od tuge i sreće kada vidim taj osmeh kojim je postajao tako moćan, tako privlačan do strahote, i potresno i razorno lep. Takva lepota je teža od greha, smrti i ljubavi. Nepravedno je što postoji, sa jedinom svrhom da nas raspinje.
-Isidore, voliš li ti mene ? - iznenada i protiv svoje volje stala sam između njega i platna, a to nikako nisam smela da učinim jer me je grubo odgurnuo odmahnuvši glavom kao da sam ga uvredila. Kada volite nekoga, praštate mu grubosti, ali kada ga sažaljevate, nadmeni ste rob svome sažaljenju.
Zagrlila sam ga, iako se par trenutaka otimao i zaplakala sam a nisam smela, jer se on gnušao tuđe slabosti onako kako je obožavao svoju. Slomio se u njemu taj brutalni hir ogorčenosti, savio je ruke oko mojih leđa i čvrsto, meko, toplo zagrlio me je prvi put. U tom zagrljaju sam shvatila da ne mogu da ga volim. Ne mogu. Ne želim, ne umem, ne smem. Predugo sam ga gledala. Crna i bela, dve jedine boje na njegovom licu, tamna kosa na čelu, tamna kratka brada, tamne krupne oči i lice bledo kao kamen, zavarali su me da gledam staru sliku na nadgrobnom spomeniku.
-Isidore, voliš li ti mene ? - pitala sam ga ponovo i on se zbunio. Postalo mi je jasno da je taj zagrljaj samo trebalo da me ućutka i zavara, spustila sam ruke i znam da mi je na licu video gađenje.
Rekao je :
-Ne.
Obukla sam svoj crni kaput, nisam ga pogledala i vrata sam za sobom zatvorila odlučno. Iz sobe se nije čuo zvuk, i on, naravno, nije pošao za mnom. Bila sam odvratna sebi, i on mi je bio grozan. Kajala sam se što sam ga upoznala i što sam ga ostavila. Nisam se osetila oslobođenom. Kada sam izašla iz zgrade činilo mi se da oko vrata nosim kamen težak kao nečista savest. Nisam pomišljala da se vratim. Razbijeno je moralo da se razbije.
Pogledala sam nebo koje se prelivalo ružičastom. Taj dan je bio drugačiji u svemu, imao je ime, lice, miris i glas. Osmi ili prvi. Označavao je neki početak, ali ne znam šta je tog dana počelo. Ah, lažljive li vere da negde postoje mir i sloboda.
Gledala sam danima pre odlaska njega kako se muči dok crna, sve dublja mrlja klizi po platnu, muči se kao porodilja što u krvi i jaucima rađa nakazno dete, i to su bili najmračniji i najbolniji časovi. U bolu je izbacivao iz sebe to zlo koje mu je prskalo iz grudi kao vrela krv, kao nemilosrdni, nezasiti parazit kao demon koji ga je zaposeo. I da sam znala da takvom njemu mogu da okrenem leđa, pokušala bih to mnogo ranije. Razorio je sve što mi je bilo zaista važno, mešao na istoj slici lepo i ružno, ljubav i smrt. Mogla sam da podnosim i grubosti i ćutanja, mogla sam da budem duh kada me ne želi tu, mogla sam da volim njega tako dosadnog, napornog, hladnog, ali nisam htela da pristanem na njegov svet bez vrednosti. Sve je srušio da sagradi ništa. Patio je besmisleno samo zato što ne može da poludi.
Ne opravdavam svoj odlazak. Znala sam tada, a i sada znam, da sa belegom svoje ljubavi i odlukom da ipak odem nastavljam da postojim sa žigom njegovog lika na lomljivom staklu svojih zenica. I meni je tek postalo teško, i bilo mi je sve teže. Nikada ne gledajte čoveka predugo. Poludećete, ili ćete ga ostaviti. A možda Vam se desi i jedno i drugo. Pogled mrtvaca zakopanog pod zemlju. Pogled jednog kristalnog, veličanstvenog oka Vaseljene. I sve se naposletku sliva u jednu tužnu lepotu, lepotu koja ima samo jedno lice.
Nema ni dušu ni dobrotu, ima samo lice.
Dobro, Ljubav, Lepota - tajni krug Istine u koju ne može da se uđe, koja ne može da se razume.
Ne razumem je. I hodala sam gradom stara, postajući sve više ono što zapravo jesam, da na kraju umrem spremna za smrt za večnost koju mi je sve teže da zamislim.
To je bio dan kada sam sebi iščupala srce i bacila ga daleko, da me ne pronađe ponovo.
Predprazničnim blistanjem cerekao mi se grad. Godinu koja se spremala da umre ispratila sam bez osmeha, i novu sam tako dočekala. Prekratak je život za naše brojanje. I sve, baš sve je nevažno kada se sretnete sa prazninom.

ovu priču napisala je moja prijateljica iz grupe blogeri na fb, a ostale nastavke ako vas zanima nastavak možete pronaći na ovom linku http://tajanaisidor.blogspot.com/, nadam se da ćete uživati čitajući kao i ja