samosanacije

_______________________________________________________________________________________________________________

SAN












na liniji na kojoj noć i dan sljubljeni jedno drugom otimaju udahe
da bi ih dali jutarnjoj izmaglici,
stajala je na rubu livade
nemoćna zakoračiti dalje.

svojim glasom koji je bio tako poznat i prisan, san ju je i opet zazvao;
dođi.
neću, rekla je. ti nisi moj san.
ne poznajem te, ne poznajem ovu livadu, ovu izmaglicu, ovu ženu.
kako? ta žena si ti, rekao je san.

nisam. ja samo pišem magle, ja ih ne sanjam.
moji su snovi u bojama, i mirišu na dinje, i kotrljaju se kao lubenice
i trče i plešu i ciče kao djeca na ringišpilu...
ovo nije moj san, rekla je.


tri zavoja dalje dok joj je kosom već jurio vjetar,
a ona iz sveg grla pjevala svoju trenutnu najdražu najsretniju pjesmu na svijetu,
baš kao i uvijek kad je sama u autu, jer ostatak svijeta za pjevanje nije,
probudila se od vlastitog glasa.

a onda je čula lubenice kako se kotrljaju straga u gepeku.
nasmijala se sama sebi.


u istom tom trenutku, u jednom drugom snu, jutarnja se magla odvojila od livade.



...



dok sam vozila zavojima uz livade s neizvaljanom jutarnjom maglom
pitala sam se kako bi to izgledalo tako potrošiti san.

ne bih probala - samo sam se pitala...



tessa k