Nisam umro, ako ste to pomislili. Heh, da, još ćete me trpiti neko vrijeme. A kaj ja tu mogu? :)

Tek toliko, da se malo pohvalim. U utorak sam bio kod zubarice. Skupio sam sva muda koja imam čvrsto stisnuo zube i odlučio da neću naći nikakav izgovor za ne-odlazak zubaru. Nije da me nije bilo frka (priznajem), no oni koji znaju kak to boli, znaju isto tako da nema drugog načina. I tako (sa svim mudima kaj sam ih skupio), pozvonim kod zubarke. Onako napola blijed, napola zelen, bacim umiljati pogled i pitam ju da li možda ima neki čarobni štapić, da ne mora baš trošiti struju na one razne sprave za mučenje. Samozatajno se nasmiješila. Sjedoh u onu zubarsku stolicu (btw. To je jedino kaj valja kod zubara, prehebene su mi te njihove fotelje), rastvorim čvalje, ona svoju lijevu sisu nasloni na moje desno rame i ovlaš baci pogled na moje savršene (moš'mislit) zube. Lagano sam se pripremao za patnju, uhvatio ručke, stisnuo ih i bacio upitno, lagano teleči pogled na svoju zubarku. „Ništa, morat ćeš to prvo ići slikati“, kaže. Pao mi je kamen sa srca tog trena. Htio sam ju, onako, sav u oduševljenju cmoknut u ljevu sisu, no ipak sam se uspio savladati i hladno prozboriti: „A, baš šteta“. Pravi heroj, ha?

I tako mi lijepo ispiše uputnicu, pita jel' bum mogel zdržat još par dana, na što ja odgovaram: „Trpio sam ja i gore bolove“. Čim sam zatvorio vrata za sobom, izvadim jedno g plavog Vasu Kojota, zapalim ga i lagano krenem štengama ka izlazu. Zakon.

Loša strana cijele priče…BOLI ME ZUB ZA POOOOPIIIIIIZDIT!!!!