marchelina

31.12.2009., četvrtak

Noć sa organima

Ae, ne bi ja bila ja da i zadnji dan ove godine (ne ponovila se) nisan imala posla sa organima. Ne sa ONIM organima, šta ste se odma počeli kliberit, lascivni stvorovi. E, da san bar sa tin organima imala posla, đavla bi se sad vama ispovidala!

Daklem, bila san sama doma jer je moj junior otiša kod svog čače provest ove dane. Inače se u ovom mom stanu ne osjećam najboje kad san sama, jer je to tkzv. nisko prizemlje, drugin ričima stan je toliko ispod razine zemlje i toliko duboko da ponekad, kad je bonaca i izrazito tiha noć, čujen Australce kako trču za klokanima, tamo doli ispod.

S vrimenom sam se više-manje navikla, ali uvik sam pomalo tjeskobna kad dođe noć, padne mi na pamet kako je lako uskočit u moj stan iz vrta ispred zgrade, pa poduzmen sve potribne mjere predostrožnosti: zaključan sva vrata dva puta, dobro zakračunam prozore, spustin roletne, navučem dekicu do nosa, ostavim lampu da gori cilu noć, i zagrlin svoju sritnu plišanu žirafu. Po danu nisan toliko infantilna, ali noć je noć, mogu se kladit da svi vi po noći imate neke sritne amulete kraj sebe, a po danu se pravite odrasli ka i ja.

Taman san dakle tribala zaspat uljuljkana dalekim topotom nogu Australaca i klokana, kadli resko zvono sa vrata mog stana propara noćnu tišinu. Ukočila san se još i prije nego šta san se uspila zabrinit. Zašto tijelo reagira brže od mozga? Skupim se ispod dekice, čvršće privinem žirafu uz sebe, i oslušnem u nadi da mi se zvono samo pričinilo. Ali ne. Netko je bio uporan, i agresivan.

Pa što mi je?- podviknem sama na sebe. Neću valjda sad tu drhturit ispod dekice ko zadnja strašljivica? Odlučno skočim iz kreveta i oprezno pročirim kroz onu rupicu na vratima. Ugledam nekog ženskog stvora, kako, klatareći se pijano, ljuto i sadistički maltretira moje zvono.

- Što hoćete?? - upitan, trudeći se da mi glas bar zvuči samouvjereno i neustrašivo.
- Otvaraj! Otvaraj! Di je on? Ha? Di je?
- Di je ko?!? - uzviknem ja zaprepašteno.
- ON! Tvoj prvi susid!! Otvaraj kad ti kažen!!

Shvatin da misli na onog mog prvog susida, onog istog koji mi je onomad pomoga izbacit onu pantaganu iz stana. Osim što mi je prvi susid, sve šta znan o njemu je to da živi sam, i da je najbolji profesijonalni izbacivač pantagana u Splitu, ako ne i šire.

Iživciran se.

- Neman pojma di je!!
- Ma šta nemaš pojma, otvaraj ta vrata kad ti kažen!!
- Slušaj ženo božja - dreknen opet - niti znan di je, nit' me briga, i pusti me na miru!!!
- Ma kome ti ženo božja, dat ću ja tebi ženo božja, otvaraj ta vrata odma!!!

I počne lupat šakama po vratima istovremeno zvoneći i zvoneći. Povučen se u kužinu, prestravljena. Umirin se, i odlučin pričekat da ode. A otići mora. Ne kaže uzalud ona stara narodna:"Sve šta u ponoć dođe na vrata tražeć' prvog susida, mora i otić".

Međutin, te stare narodne često i omanu, zna se. Omanila i ova, jer je stvor sve manijačkije zvonija i lupa po vratima.
Bar da imam broj telefona od nekog od stanara, ali nemam, nova sam u zgradi, i prilično nedruželjubiva. Niti koga znam, niti s kim pijen kavu, a kamoli da iman nečiji broj telefona.

Spontano okrenem broj policije. Pa ko će mi pomoć ako neće naši organi? Zato i jesu tu, ako se ne varan? Ovo spada, kol'ko znan, u narušavanje javnog reda i mira. Predstavin se, objasnin zašto zovem, izmrmljam adresu drhtavin glasom, i dobijem obećanje da će kolege za 5 minuta biti tu.

Prošlo 5, pa i 10 minuta, ali kolega nema. A stvor na vratima zvoni li zvoni, lupa i beštima. Lupa i moje srce. I onda prestane. Ne srce, nego zvonjava. Pomislin: Aha, sad će luđakinja nestati u noći, policija će doći, zaključiti da sam neka psihotična sredovječna manituša i još ću JA zaradit prijavu. Još će mi i pretražit stan pa nać onu plišanu žirafu kao krunski dokaz moje neuravnoteženosti!

Image and video hosting by TinyPic

Otrčim do vrata, počirim, a spodoba se teturajućim koracima penje uz skale u pravcu izlaza iz zgrade. Hvalatibože! Nisam to ni pomislila, ona se okrene na peti i navali opet na moja vrata! Sada me već obuzimala poprilična jeza. Pa di su policajci?!?

U to zvonjava opet prestane. Ukipim se u kužini, tik do konpjutora, kao da će mi fizička blizina tog aparata dati kakvu takvu sigurnost i osjećaj da sam nadohvat vanjskog svijeta i ljudi.

I onda opet zvono! Ovaj put još energičnije i još nestrpljivije! Ne mičem se, nek provali vrata, briga me! Pogledan u onu metlu kojom sam se branila i od pantagane. Pa mi padne na pamet onaj prvi susid koji me onda spašava od pantagane. Bar da iman njegov broj telefona, pa da mu kažen da mi dođe pomoć jer mi na vratima divlja neka pijana čudakinja i traži...a u kua, traži njega! Neće ići.

Zvono ne prestaje. Kvragu, dosta mi je!! Krenem prema vratima, pročirin, i ugledan uniforme! Presretna i sa olakšanjem otvorim, suzbijajući potrebu da im se bacin u zagrljaj.

Organi me prvo odmire sumnjičavim pogledom, a nakon toga utvrde da su oni, eto, stigli ZA DVIJE MINUTE, ali nisu našli NIKOGA niti isprid mojih vrata, niti na široj lokaciji. Zapitaju potom "u kakvim sam odnosima sa rečenim prvim susjedom".

Taman san otvorila usta da in rečen da s njim nemam ništa osim šta mi povremeno dođe ganjat pantagane po stanu, ali san se na vrime zaustavila, jer mi je neka intuicija govorila da bi me nakon te izjave jednostavno uputili na hitni psikijatrijski prijem

Nakon unakrsnog, krajnje sumnjičavog ispitivanja, zapisali su mi sve podatke, i otišli. Pogled im je bija takav da me začudilo šta mi na odlasku nisu još i dobacili preporuku: "I, nemojte preskakati uzimanje tableta, gospođo."

Deset minuta nakon njihovog odlaska, ona utvara se vratila, i opet navalila na vrata. Ovaj put je ipak brže odustala, pa sam se oko 3 ujutro uvukla tjeskobno u krevet. Žirafa me gledala izgnjavljeno i šutila. (uvik zašuti kad mi najviše triba).

Jedva sam uspila zaspat, međutim nisam dugo spavala, oko 5 sati jutros me probudilo - vlastito srce. Naime, lupalo je tako jako i tako brzo da sam mislila da sam gotova. Nisan znala da srce može tako jako lupat. Znan da je kucanje srca u principu dobar znak, tojest znak da je čovik živ, ali u trenutku kad postaneš intezivno svjestan tog kucanja, pomisliš da nećeš još dugo biti živ.
Iden sad ća, kod brata i neviste, zvali su me da kod njih proveden novogodišnje slavlje.

Znan da će im bit malo čudno kad me vide sa kuferom, ali ko in je kriv šta nisu precizirali do kad tačno traje novogodišnje slavlje. Šta se mene tiče, bar do Uskrsa se ne vraćan u ovi stan.
Valjda će ona čudakinja do tada pronać mog prvog susida...






<< Arhiva >>