Sjaj, bijeda i poluistine

Ima nešto strašno naporno u ljudima koji pokušavaju dokazati da su "bolji" od drugih mjereći sreću kvadratima i kubikažom. Ta stalna potreba da se bude iznad, dok se svi ostali gledaju s visine, zapravo je najglasniji vapaj za prihvatanjem.

Gledam to prenemaganje oko njegovih novih poslovnih prilika nakon otkaza u trenutnoj firmi i osjećam samo "deja vu". Površnost je ostala ista, samo su priče postale malo šarenije (čitaj: poluistine).

Moja strategija? Kratki odgovori i nula entuzijazma za tuđe komplekse. Čovjek brzo odustane kad vidi da mu ne hraniš ego. Žao mi je publike koja to mora slušati, ali ja sam svoj mir odavno stavio ispred tuđeg poziranja. Daleko mu kuća, a i ta rijetka kafa je previše.