(Dez)Orjentisan

Iako mislim da čovjek može uraditi puno više nego što je on svjestan, ipak ja sam jedan od onih koji sebe uveliko precjenjuju. Iako sam za 2018. sebi zadao zadatak da završim magistarski (bio je na novogodišnjoj lisi i ranije tri godine) i naravno nisam to skino s vrata ja sam upisao novi fakultet! Fakultet za IT i programiranje! Hej!

Pored toga što sebe precjenjujem, konstantno počinjem neke nove stvari a ništa ne završavam pa idemo sa listom: magistarski, aktivno traženje posla vani, učenje njemačkog, neki certifikat za PM i evo posljednje upisao sam novi fakultet.

Nakon prvog semestra, nisam položio ni jedan ispit, doduše nisam nešto plaho ni učio. Posebno u drugom dijelu semestra. Nekako sam vidio da od toga nema ništa, odustao sam. Učenje programiranja je izazov i kada si fulltime posvećen tome, a kamo li kada radiš poprilično zahtjevan posao i imaš još obaveza. Doduše i nije da sam sada bio prezauzet, ali nisam više u dvadesetim sa tom energijom. Oko 19h moj mozak je u leru i samo je u stanju raditi neke mehaničke zadatke.

To je jedna priča.

Druga tema je smisao, odnosno nedostatak istog. Izgleda da ga je poprilično teško naći. S obzirom da baš i ne vjerujem da ima života nakon smrti, nekako jedini smisao bi trebao biti iskorisitit svaku minutu tog putovanja koje se zove život i ispuniti ga što ljepšim stvarima, doživljajima i ljudima. No, teško mi to sve ide i idem na taj posao svaki dan, odrobijam tih 8 sati i onda opet neka praznina. Sve bih, ali ne znam šta tačno.

Tačno mi fali nešto konkretno od 18 do 21h da me ispunjava i da radim nešto što mi je važno i što volim. Šta je to? Ne znam. Pada mi na pamet nekoliko stvari:
- Pisati magistarski;
- Tražiti posao vani;
- Učiti njemački jezik;
- Učiti programirati;
- Teretana?
- Šetnja/kafa?

Ne znam. Ne kontam ovaj život baš.