MALI SUNCOKRET
24.09.2013., utorak
Jesenje podneNe znam što mi je baš to, ovog, drugog po redu jesenjeg jutra, utorka godine 2013., palo na pamet! Kad mi je već palo to, onda je palo i ovo, Popino: Padni mi samo na pamet Misli moje obraz da ti izgrebu Iziđi samo preda me Ćutanje moje da ti vilice razbije. Seti me samo na sebe Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raspada. Dotle je među nama došlo!!! Vasko Popa Ali nije to bilo prvo. Prvo je bilo, da sam zaboravila, ali ne onu Disovu: Zaboravio sam jutros... (Možda spava) Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja, Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao: Da je čujem uzalud sam danas kušao, Kao da je pesma bila sreća moja sva. Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja. U snu svome nisam znao za buđenja moć, I da zemlji treba sunca, jutra i zore; Da u danu gube zvezde bele odore; Bledi mesec da se kreće u umrlu noć. U snu svome nisam znao za buđenja moć. Ja sad jedva mogu znati da imadoh san, I u njemu oči neke, nebo nečije, Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije, Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan. Ja sad jedva mogu znati da imadoh san. Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih: Kao da je san mi ceo bio od pene, Il' te oči da su moja duša van mene, Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih; Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih. Ali slutim, a slutiti još znam. Ja sad slutim za te oči, da su baš one, Što me čudno po životu vode i gone: U snu dođu, da me vide, šta li radim sam. Ali slutim, a slutiti još jedino znam. Da me vide dođu oči, i ja vidim tad I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće; Njene oči, njeno lice, njeno proleće U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad. Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad. Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet, I njen pogled što me gleda kao iz cveća, Što me gleda, što mi kaže, da me oseća, Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet, Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet. Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas; Ne znam mesto na kom živi ili počiva; Ne znam zašto nju i san mi java pokriva; Možda spava, i grob tužno neguje joj stas. Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas. Možda spava sa očima izvan svakog zla, Izvan stvari, iluzija, izvan Života, I s njom spava, neviđena, njena lepota; Možda živi i doći će posle ovog sna. Možda spava sa očima izvan svakog zla. Vladislav Petković Dis Dakle, nisam tu pjesmu zaboravila, nego jednu koje se desetljećima nisam ni sjetila. I jutros mi padne na pamet… pa pomislim, ima ona jedna u kojoj netko nekog pita: Kako si? I znam da ne mislim na onaj Selimovićev zapis uklesan na istesanom kamenu šumske česme Ostrva upućen putniku namjerniku, nego… Tko pjesmom pita: Kako si? I guglaj, i guglaj… ni doručkovala nisam, a podne stiže. Ljudi, Arsen pita: Kako si! (Preneseno 30. 10. 2010. Marko Dimovski) P.S. Jupiii!, sjetila sam se i odgovora na sigurnosno pitanje: Dan prije srijede je… je… : Utoraak! Sad mogu nešto i pojesti.   DODATAK Za čitatelje koji nisu blogeri: po novom, post ne možete objaviti ako točno ne odgovorite na sigurnosno pitanje. Ima ono već legendarno: 60% od 100 nije 60, pa mi to (s)liči na onu pojavu kada u jednom našem dnevnom listu klikate da preporučite pročitano, pa nekom obračunaju 1preporuku, a drugom pak, odmah 10, i taj kroz sat vremena od objave članka postane najčitaniji. Dakle, "krhko je znanje" i, brojači su nepouzdani. Ili ono, još gore: u istom, reklamiraju novi naslov stare kolumne, i u nizu petaka griješe u njenom imenu. To se nedavno ispravilo, još samo da prestanu s tom reklamom. Volim kada listam novine, a one mirišu, šuškaju i vode me ka… iznenađenju. Zato ih i kupujem. Eto, usput, neočekivano, svašta nadrobih ovog trećeg jesenjeg, sunčanog podneva.  |
Hvala Đorđe! 
