MALI SUNCOKRET
20.03.2012., utorak
"...žute cipele..."
80 GODINA OD ROĐENJA:
MIROSLAV ANTIĆ (14.03.1932. – 1986.) Mart Kad mi dođe da idem, mnogo moram da idem. Nije važno kuda ću. Nije važno dokle ću. Došlo mi je da idem i ja idem kao lud - unutra u mene. Vetar mi je gudalo. Ja sam violina. Vetar svira na meni u „E“ žicu kad plačem, u „E“ žicu kad pevam, u „E“ žicu kad sanjam, jer ja nemam drugu žicu osim „E“ - unutra u mene. Za travu se tabanima hvatam da me vetar nikud ne oduva. Al kad dođe da idem, strašno moram da idem. Nije važno kuda ću. Nije važno zašto ću. Krv se sva u žeravicu pretvori. Nebo dlanom poravnava puteve. Široko me kiše zaobilaze. Obuva mi sunce žute cipele. Kad mi tako strašno mnogo dođe samo idem, idem kao lud - unutra u mene. “ISPRIČANO ZA PROLEĆA” “Pamtim ga kad je jedne noći, dakako pripit, ali još više uznijet pjesničkim zanosom, banuo u Klub pisaca Beogradskog univerziteta u Balkanskoj četiri, na petom spratu i glasno počeo da recituje stihove iz tek objavljene zbirke pjesama ”Ispričano za proleća”, o kojoj je Davičo, petnaestak dana prije toga, izrekao najlaskavije ocjene. Tada Antić nije imao ni punih dvadeset godina. Petar Kerečki, predsjednik Kluba, zamolio je pridošlicu da se stiša i urazumi, ističući da je ovo skup pisaca, a ne kočijaša. – Boli me briga kakav je skup! – vikao je Antić. Došao sam da u ovoj zimskoj noći oglasim dolazak PROLEĆA!" (Žarko Đurović) (Uploaded by MrRotarn on Jan 29, 2011) Molitva Poslušaj me, Bože, veliki gospodine, ako me još nekad ponovo budeš napravio, molim ti se, udesi mi da ne budem ni milicajac, ni car, ni Ciganin. Pretvori me u jedno veliko drvo. Sto godina tako da rastem i da me onda poseku. Naćve od mene da naprave. Sto godina u meni testo da mese. Od leba sav da se raspadnem. |
Hvala Đorđe! 
