MALI SUNCOKRET
03.07.2011., nedjelja
BAJKA ZA LAKU NOĆ„BAJKA JE LJEKOVITA, A BAJKOVITOST NEOPHODNA...“ Grozdana Olujić MASLAČAK U podnožju planine, nekad davno, rasla je četa suncokreta. Kakvi su to lepotani bili! Svi visoki, svi stasiti, svi uspravni! Sunce u nebu blistalo je od ponosa zbog svoje zlatne vojske. Od istoka ka zapadu, svakodnevno, putovalo je Sunce. Od istoka prema zapadu kretale su se i zlatne glave njegovih vojnika prve godine, treće, sto treće. Već su i najstariji suncokreti u livadi zaboravili kada se njihov daleki predak zakleo na vernost nebeskom kralju. A čemu i da pamte? Zar suncokreti ne postoje zato što postoji Sunce? - Bez sunca ne bi bilo ni suncokreta! - Reče glavati poglavica zlatnog plemena, dok su se suncokreti, kao jedan, okretali ka istoku: sunce se baš rađalo izlazeći iz reke. - Bez sunca ne bi bilo ni plavocveta, ni ivančica, ni belih rada, ni bulki! - pevala su uglas šarena livadska deca, odbijajući slušati gunđanje susede repe, koja je s gnušanjem posmatrala beskorisne livadske lepotane, ponavljajući: - Koješta, drage moje! Koješta! Sunce je značajno samo onima bez korena! Mi, koji imamo koren, možemo i bez njega! - Gnevna i sama sebi dovoljna repa se još dublje zari u zemlju, gluva za pesmu livade, slepa za sunčev sjaj, ne želeći čak čuti ni povlađivanje livadskog puža koji je pred zlatnom najezdom sunca hitro bežao u kućicu. - Sunce je jedan okrutni ubica! - Puž je duboko žalio trave i cveće, leptire i suncokrete: nisu imali gde pobeći, gde da se sklone. Ali, suncokreti nisu ni želeli da se sklanjaju. Pod vrelim okom svoga cara rasli su i jačali, verno prateći sunčev hod svi, osim jednog nedavno rođenog mališana. Bio je to mali, tako mali suncokret da u početku nitko i ne obrati pažnju na njega. - Neka ga, priučiće se! - Reče jedan od suseda, a suncokretova mama od stida saže glavu. Drugačiji, nekako čudan bio je najmlađi sin. Uvek zamišljen, uvek zagledan u daljinu izbegavao je igre braće i sestara, odbijao da sledi sunčev hod. - Zašto bi baš svi morali raditi isto? - Govorio je, i umesto da sledi Sunce, pratio je let vilin-konjica i prolaženje vetra kroz travu. Tri brda u daljini, kao tri prozračna mehura sapunice, privlačila su ga više od svega. Bio je spreman da sluša čak i pesmu potoka koji je sebe nazivao rekom. Igra cveća u livadi i neumorno tumaranje mrava zanimali su ga više od kretanja sunca u nebu. U redu! Veliko je i moćno Sunce! Ali, zašto zbog njega postati slep za sve ostalo? Zašto do smrti stajati na jednom mestu veran zakletvi nekakvog dalekog pretka? Niz kičmu malog suncokreta prođe jeza: nije neka naročita sreća roditi se kao suncokret! - Kao patuljak-suncokret! - Ispravi ga jedan od braće, a mama se trže. Ne pamti se da je ikada neki suncokret odbio da sledi sunce! Niti da se rodio tako malen i svojevoljan! A da nevolja bude veća - jedva da je i rastao od silnog razmišljanja i radoznalosti. Ostali sinovi i kćeri već su joj dopirali do pojasa, a mališan tek se od zemlje odigao. Ali, je zato bio lep i zlatan, zlatastiji i nežniji od ostalih. U ponoć i u podne njihao se, pevušeći na vetru koji mu je donosio priče s sve četiri strane sveta. Koliko je samo čuda na zemlji! Mališa se u uho pretvarao čim bi vetar šušnulo u polju suncokreta i, sav uzbuđen, slušao o talasima Južnog mora, o pticama i ribama zlatnih krila, o prozračnim ledenim bregovima u čijim nedrima, kao u dvorcima od kristala, spavaju beli medvedi i vile srebrnih kosa, čekajući polarnu svetlost da ih probudi. Ta svetlost podseća na bljesak duge, na tihi i tužni sjaj mjeseca. Više od svega mali suncokret voleo je noć! Glasovi livade utišavali su se u noći i šaputanje trava bilo je jedva čujno. Od žbuna do žbuna pronosio je svitac svoju srebrnu svetlost na mahove paleći i gaseći svetiljku koja je čak i vetar uspevala da začara. Tiho, sasvim tiho prolazio je kroz usnule redove suncokreta. Mali suncokret je bdio, uzalud pokušavajući da probudi braću. Zvezdane staze neba nisu ih zanimale. Nisu mogli ni zamisliti jabuku meseca okačenu o najviši jablan. - Koješta pričaš! - Govorili su i saginjali glave čim bi sunce uskočilo u reku. - Car sunce moćniji je i lepši od svih! Zna se to od pamtiveka! Duboko u sebi mali suncokret je znao da su braća u pravu. Ali, zvuci i boje noći terale su mu san s očiju i, dok su braća spavala, on je podizao svoje zlatasto lišce uvis diveći se sporom i svečanom mesečevom hodu kroz srebrne ponore neba. Šta sve ne bi dao da može se otkine i lagan, kao oblak, poleti ka bisernoj mesečevoj svetlosti od koje mu zastaje dah! Šta sve ne bi video, šta doživeo tamo gore! Postoje u livadi i sitni žuti cvetovi čije glavice postaju srebrne i lagane kad ostare, otkidaju se i lete ka nebu. Ali, koji je još suncokret poleteo u visine? Koji je to želeo? »Sa mnom nešto nije u redu!« - Pomisli mali suncokret i prope se na prste u želji da poraste i stigne braću koja su majci već bila do uha. Ali, ma koliko da se propinjao - nije rastao. A nije se, ukoliko ga majka ne bi naterala, ni okretao za suncem. Ostali suncokreti sad su već otvoreno pokazivali svoje negodovanje. Ko je još video suncokret tako patuljast i neozbiljan? Šta ima on s mesecom? Šta ga se tiču zvezde na nebu? Neka požuri i poraste kao i ostali! Uskoro počinju letnje žege. Ne poraste li na vreme, ostaće zauvek malen. Nezadovoljno su tresli glavama suncokreti, a sunce žarilo na svom bezbrižnom putu od istoka ka zapadu. Je li čudo što mališan postade još potišteniji? Šta hoće braća od njega? Kao da on ne bi želeo da poraste! Bunio se mališan s vremena na vreme, ali duboko u sebi znao je da to nije sasvim tačno: nije on kao ostali! Suncokret koji umjesto sunca prati mesec, ima li išta crnje i gore? Reši se mali suncokret da nađe leka svojoj muci. Obrati se travama za savet. Trave su stari prijatelji. Ali trave nisu znale tajnu okretanja za suncem: nisu mu mogle pomoći! Tada mališan upita potok šta da radi. Ali, hitri brbljivac i ne pokuša da mu odgovori. Žurio je ka moru. More sve zna: najveće je na svetu, ali ga vetar, ipak, pokreće. Upita mali suncokret vetar šta da čini. - Ti, koji svuda zaviruješ morao bi znati kako da porastem! - Šapnu mališan pokorno sagibajući glavu, a vetar se nasmeje - Pa, porastao si! - Reče. - Nijedan maslačak nije veći od tebe! - Maslačak? - Ne vjerujući uzviknu mama suncokret. - Maslačak? - Ponovila su braća njen uzvik. - Maslačak? - Uzviknuo je i brkati poglavica zlatne sunčeve vojske. Odjednom je sve postalo jasno: i patuljasti rast mališana, i njegovo odbijanje da sledi sunčev hod. Ali, otkuda maslačak u polju suncokreta? - Maslačak? - Šaputao je mali suncokret, osećajući kako mu se od te reči vrti u glavi. Sada je bar znao svoje pravo ime! Ali, biti maslačak sam samcijat na svetu, je li to neka sreća? Mališana je sve jače obuhvaćala tuga. Oseti kako od nje biva sve prozirniji, sve tanji, kao vetar, lagan i hitar. A onda na glavu maslačka, kao slatka kiša, pade noć. Kako je prodorno mirisala livada u noći! Sneno treptale zvezde! Kao džinovski svitac crnim ponorima neba lutao je Mesec! Sam u nebu, on se osmehnu maslačku samome u polju. Pozva ga da dođe k njemu: biće im lepše, biće im veselije udvoje! Mesec se spuštao sve niže da bi maslačak lakše stigao k njemu. Neka se ne plaši! Neka krene! Zar je drugo mališan i želeo? Lagano, gotovo nečujno, otkide se maslačak od zemlje, prisloni za trenutak svoju srebrnu glavicu uz obraz mame suncokreta, a zatim kao krilat polete uvis! Vide li ga ko? Ču li? Ježio se mališan pri pomisli da bi ga mogli zaustaviti, ali suncokreti su spavali, svi do jednoga! A trave? Spavale su i trave. Jedino je u noći potok bio budan, ali zauzet vlastitim brbljanjem nije imao vremena da vidi kako maslačak, srebrn i prozračan sve brže leti ka Mesecu, i zvezdama, i sam nalik na svetlucavu, mladu, zvezdu, najnežniju od svih.   |
