MALI SUNCOKRET
05.02.2010., petak
NIJE BILO VREMENA...Nedostajalo je samo malo vremena da moj sin upozna poeziju Desanke Maksimović. Pretpostavljam da mu se u tom periodu njegovog života (možda) ne bi svidjela: Strepnja, Čežnja, Opomena, Slutnja, Ja i ja, Reči, Samoća, Tajna, Sreća, Ljubav, Umiranje ljubavi, Majčina tužbalica, Čovek, Žao mi je čoveka, Umor, Nemam više vremena... Možda bi se zasmijao na Zelenog viteza i stihove: „Dragi, hodi, jer ko zna da li ćemo biti svoji u jesen: duša mi kao ukleta davno luta...“ Vjerojatno bi ga tad rastužila Krvava bajka... A falilo je samo malo vremena da sretne ovu pjesmu: BALKANAC Ne stidim se što sam, kako vi velite, varvarin sa Balkana, tla prljavštine i bure. Čujte sad, i kod nas ima neke vama nepoznate kulture. Vi prvo ispitujete i sumnjate, daleki ste i od rođenih sinova, za trpezu svoju ne posadite svakog tuđina; vi možete da pijete a da svakom ne pružite čašu vina. A kod nas su još stari običaji grubi: mi puštamo svakog pod svoje sleme, kod nas se još i s namernikom ljubi, kod nas se podvizi zbog gostoljublja čine; kod nas svaki čovek ima čitavo pleme prijatelja i rodbine. Vi, doista, imate nekoliko miliona Hristovih kipova, na svakog čoveka po jednoga, imaju ga drumovi i polja, apsane i škole; a kod nas, kad ljudi veruju u Boga, u sebi ga nose, i tiho mu se, skoro u snu, mole. Vi, istina, za svaki kut života imate sprava i mašina, sve ste sračunali i sve znate; izumi su vaši za divljenje; a mi još imamo starinske alate, ali sve je kod nas još zdravo i prirodno kao glina: i umiranje, i rađanje, i življenje. Vi imate čitave zbirke pravila i nauka o slobodi, o svemu se kod vas piše i pripoveda; ali mi i po nepisanim zakonima slobodno živimo i nekog prirodnog držimo se reda, slično ognju, vetru, i vodi. Kod vas je, zbilja, sve tačno propisano, kako se jede, govori, oblači; a mi, kad govorimo, vičemo i mašemo rukama, i čorbu glasno srčemo, i u rukavicama smo kao na mukama. Sve je kod nas zaista prosto: obuću nosimo od svinjske kože, puno je kod nas seljačkih navika i stvari; i kraljevski preci naši doista su bili govedari. Narod naš, zbilja, u gnevu može da kolje, ruši i pali; ali mi nismo oni što smišljeno tlače, mi ne smatramo da je svet celi naše polje; mi ne bismo podneli ni urođenik prašumski da zbog nas plače; duša nam je prostrana, iako smo brojem mali. (1931. - 1941.) Znam da bi ju zapamtio. I znam, da bi u danima kada se život naceri, potražio lijek u stihovima enciklopedije duše... bezdana čovjeka i povijesti. I znam da, kada se vratimo na temu njegove maturske radnje, ne bih morala puno pričati zašto se, nekad davno, njegova majka odlučila za Poetesu. Nije bilo vremena...  VERNOST Gajim cvet da te zakitim kad se vratiš. Ničije oči ne smeju na njega pasti, ničije oči do tvog povratka. Niko sem tebe osetiti ne sme kako mu je duša mirisna i slatka. Pred ljudima spuštam zemlji oči, čuvam ih za tebe kad se vratiš, neka budu pune kao jutarnji zdenci, kad priđeš u njima radost da zahvatiš. Učim za tebe u potaji pesme, niko od ljudi njine tople zvuke pre tvog povratka nikad čuti ne sme. Zapevaću ih tek kad izdaleka spazim da ti si mi ispružio ruke. Smiri napaćenu dušu, smiri, čuvam srce do tvog povratka. Sva patnja, ma kako duga bila, tad činiće mi se da je bila kratka. Zagrljaj naš biće dug kao čekanje, biće dug beskrajno. Uzeću te u suton na svoje grudi i pustiti tek u jutro sjajno. Gajim cvet da te zakitim kad se vratiš. Preda te s cvećem uvek ja požurih. O, biće opet hiljadu dana sreće posle hiljadu suznih i tmurnih. |
Hvala Đorđe! 
