srebrnosiva
Nevolja
A stvarno sam se mislio jos (bar na oko) duriti i ne pricati s mojom Obozavanom…kad nesto mi poce smetati na kljunu. Hm, nije ugodno, ma nije da boli, ali nesto ne stima…stalno mi oko bjezi da vidim, ma jos cu i u kriz poceti gledati.
Kuda Ona gleda kad ne vidi da mi je na kljunu nesto, pitam se?
Da li jos uvijek prebire sjecanja s vikenda, pa sam ja u drugom planu?
Ma neeeeee, kako sam neposten, znam da me voli, da stalno provjerava kako sam i samo je pitanje kada ce primijetiti da s mojim kljunom bas i nije sve u redu.
A ha, jesam rekao, strka, panika, sta mi je….da li si se udario…ma ne valjda dok me nije bilo…(cak malo i uzivam, moram priznati, neka se brine). Telefoni zvrce, naziva, raspituje se dogovara, tjesi me i govori da ce biti sve u redu…pa dobro mislim, valjda hoce.
Nekako sam i prespavao…kad ujutro netko na nasim vratima….covjeceeeee, koliko je samo velik….sta taj hoce kod nas...
Prilazi mi, ma ne vidim nista od njega, ogoroman, ma velik covjek, a ruke kolike su mu, a jooooooj, neka ga otjera…
Pricaju (ogovaraju me, ma jasno mi je), i krene moja Obozavana da me uhvati, tek se javi Veliki…ma ne gospodjo, ja cu ga, samo se vi maknite..
Ma koga ce on…sta ce on…. Ljudi upooomoc…
Ajme majko moja (papagajska) sta je to u mojoj krletci, pa nema vise mjesta za mene, pa Veliki mene hvata…jooooooj, nemam kuda i vec sam mu u ruci, ali da, da ne bi, ugrist cu ja tebe, nek znas koga ti hvatas u njegovoj kuci…
Kako me stisnuo, morao sam se umiriti.
Pregledava kljun i kaze, ma bi ce sve u redu, treba mu davati samo dodatne vitamine ( jesam vam rekao da do njih nisam mogao dok sam bio u onoj gomili), ma kako me samo ugrizao, pogledajte i krv mi ide, bas se branio malisa.
Dat cu ja tebi malisa, tko je malisa, pa ja sam glavna faca u nasoj kuci, da.
Jedva sam docekao da ode, popio svoje vitamine i ususkao se sam sebi pod krilo, bas je bilo naporno jutro.
Samo bez nevolja, molim u buduce.
Prvi puta sam
Krletka cista, vodica svjeza, hrana samo ona koju volim, hm sada i kupaonica i nagovara me, pa hajde, okupaj se, operi nogice, gacice, bas je fora, moja obozavana.
Jedva sam docekao, uzivao u kupanju, prskanju, a ona se smijala i uzivala zajedno samnom…proletavao po sobi, istrazivao gdje sta ima…ucila mi fuckati i naucila, joooooj ljudi kako sam fuckao kad je odlazila iz sobe…
Nesto se cudno dogadja vidim ja, uzurbala se Ona, sve nesto prica kako ce mi biti dobro, kako nece dugo ostati, pa nosi sad kofer ovamo sad onamo, premjesta stvari, zatvaraci fijucu na sve strane…nista mi nije jasno.
I tako, jedno jutro, otkrije me i pocne slagati oko mene hrane, vode, mojih poslastica, znaci ulaguje se, ja samo sutim i cekam.
Virnem preko Njenog ramena, vidim koferic spakovan, Ona vec obucena, znac ide, a jaaaaaaaaa?
Ma znas, kaze Ona meni, necu ja dugo ostati, idem samo preko vikedna, nece ti biti ruzno, ostavit cu ti upaljen radio, da slusas, hrane i vode sam ti stavila dovoljno, cuvaj kucu i cekaj me, pusssa i odeeeeee…
Vrata se zatvorila, kljuc se okrenuo dva puta , a ja ne mogu vjerovati.
Pa zar me ostavila samoga? Kako je mogla?
Polako prolazi dan, gledam u vrata, ocekujem njen korak…nista.
Noc se priblizava, pa i bojim se, tko ce me pokriti, bit ce mi hladno…mozda dodje…nema je.
Ma mogu se kladiti da mi je suza bila u oku (znate kazu da ptice na placu, ali varaju se, vjerujte mi), kako me mogla tako maloga ostaviti, a ja je tako volim i samo za nju grgoljim.
Me necu ni jesti, nek vidi da sam bio zalostan, necu ni piti, pa sta ako se i razbolim, nije lijepo od nje sto me ostavila, pa ja bi za Nju opet bio u onoj maloj groznoj kutiji, samo da sam uz nju, samo da je cujem, bio bi tih i miran i nitko ne bi znao da sam s Njom.
Da, ali to znam ja, da li zna i Ona.
Prosao je jos jedan dan i dosla noc, ma necuuu, necu da je nema, gdje je, hocu da se vrati, da mi prica…da me nosi na ruci, skaklja po trbuscicu…stipka za kljun…
I jos jedan dan, sada vec smisljam osvetu.
Doci ce Ona, a ja je necu ni pogledati, nek zna.
Cujem Njen korak, priblizava se vratima i vec sam otvorio svoj mali kljunic da je pozdravim ali necuuuuuuu, sutim i gotovo.
Ulazi i pozdravlja me, salje puse i dolazi otvoriti krletku da mogu van…ne gledam je (nek zna da sam sada i ljut i zalostan).
Prica mi, pita me kako sam, da li se ljutim sto sam bio sam (ma srce ce mi moje malo iskociti, ali necu nista reci), kaze da joj nije bilo lijepo, da je jedva cekala da dodje doma i bude samnom, ali..neka nek zna da to nije bilo lijepo od nje, sutio sam i….okrenuo joj…rep.
Red smijeha, red suza
No sto bi zivot bio bez redova, pa stojimo u redu cekajuci da platimo u trgovini, red je i pred vratima doktora, red…po red, pa zasto ne red suza…red smijeha, pa opet…
Nesto mi se zaredali ti redovi, nikako da ostanem malo duze u jednom, mozda i bolje, da ne bi od smijeha proplakala, eh…
…nekako mi se dogadjaju neke tuzne stvari, pa se pitam kako da se smijem tome, ma ne mogu, istina…
Ali zasto je to tako, pitam se,?
Zasto je moj mali papagalo koji je prezivio operaciju izvedenu mojim rukama (a to nije, ma uvjeravam vas nikako mala stvar), nije mogao prezivjeti i neku opaku boljeticu kojoj ne znam porijeklo, zasto je morao otici i ostaviti za sobom tisinu…zasto?
U tisini koja je nastala cini mi se da cujem tihu pricu, grgoljavu, ali je ipak cujem i razumijem, .
Da li je cujete i vi?
Pokusajte.
Usla je nepovjerljivo u trgovinu gdje smo bili nagurani u krletkama i sa strahom ocekivali svoju sudbinu.
Da, polako, cudno je hodala, ali nisam vidio i zasto. Obilazila je kaveze, zapitkivala, a gazda je vidio da je zainteresirana, pa ju uzeo nagovarati da uzme papigu koja pjeva, ma znam da je bila najjljepsa od nas (ali i najskuplja), pa i nesto veca, ali zasto bas nju, ma joj i ja bi isao necijoj kuci, i ja bi tako rado imao svoj dom.
Tako me svi guraju, nikada ne stignem pojesti koliko mi treba, do posudice s vitaminima da i ne govorim a cesto pijem vodu iza svih, sto je svakako bljak, vjerujte mi.
Da ne duljim, nagovorio ju je da kuci povede prelijepu papigu, koja pjeva, ali koja je bila i najglasnija, bojim se da je se zato i nastojao rijesiti.
Sretna, i zadovoljna, kupila je i poveliki kavez i otisla. Pitao sam se kada ce opet doci, da ju samo vidim, tako me lijepo pogledala i nasmijesila mi se, mozda ipak…
I nije proslo dugo vremena, ugledam je gdje ponovo ulazi s nelagodom, obraca se gazdi i govori kako je ljepotica tako glasna da joj susjedi prigovaraju, da joj lupaju, da im smeta, da ih budi poput busilice…sve sami prigovori, a ona nema kuda s njom, pa ga eto moli ako bi je primio natrag.
Ma nema problema, odgovori gazda.
Samo je donesite.
Slijedeceg dana evo njih dvije, ljepotica u kutiji, vracena natrag u svoj kavez, a ona pokunjeno ode, jer joj gazda ne htjede vratiti novce.
Nije nas ni pogledala, ma je, mene je…
Cekao sam i nadao se, virkao kad god je netko otvorio vrata i dosao do nasih kaveza, ali nje nije bilo.
Kada sam vec izgubio svaku nadu, ugledah je kako ulazi, kupuje neke poslastice za pse i pogledava prema nama. Joj samo da dodje, samo da me uzme, tako bi bio dobar i miran i tih, samo da me ponese doma (nadao se i cvrkutao samo za nju).
Valjda sam je nekako dozvao do kaveza i ona odluci jednoga uzeti doma, ali gle jada, odabere onog zucu, bas ga ne volim.
A ja, jaaa, sta samnom?
Znate, veli gazda, ne bih vam savjetovao da uzmete ovog zutog, nesto mi se cini da mu krilo bas nije u redu.
A da mi vi odaberete jednog, zacujem njen glas.
Naravno nema problema, evo ovog malog sarenog, zelenkastog, mislim da bi sasvim bio u redu.
Ljudiiii pa to sam jaaaa, mene ce uzeti, mene ce odnijeti, oh necu se ni braniti, samo neka me vec uzme i stavi u tu groznu malu kutiju, brzo cu biti doma u velikoj gajbi.
Skupio sam se u kutiji, sto od straha, sto od srece, kako da sada znam, ma nije niti vazno, bio sam tih, nisam se ni pomaknuo, osluskivao sam sto se dogadja izvan mraka u kojem sam bio.
Trubili su auti, netko je vikao, netko trcao, a ona polako, istim tempom kao da je proracunala korake, kretala se nekako meko, bez naglih pokreta, pazila na kutiju u kojoj sam bio i tko god ju je pitao sto to nosi, veselo objasnjavla da ima svog kucnog ljubimca, malu sarenu papigicu, koja ce joj praviti drustvo.
Nastade cudna tisina, a onda osjecaj da putujem nekuda gore, pa jos gore, skljocaj, nekoliko koraka, kljucevi koji su se okrenuli dva puta i osjecaj da sam dosao doma.
Spustila je kutiju , veselo mi pricajuci, dobrodosao, neka ti bude lijepo kod mene, ma slagat cemo se mi, zar ne.
Uhvatila me panika kada je otvorila kutiju, no odmah sam se nasao u kavezu (ne znam kako je to izvela, valjda joj gazda rekao kako se to radi), kad onoooo nigdje nikoga, ja saaaaam.
Posve novi mirisi oko mene, Ona me gleda i prica, ne znam sta da radim, zedan sam, gladan sam, mozda bih morao i na wc, ali se ne usudim pomaknuti, mozda je vise nece biti, mozda ja to sanjam, mozda opet zacujem graju oko sebe, mozda…
Ostavila me tada da se snadjem u svom novom obitavalistu, a ja sam samo gledao i slusao…da svirala je neka lagana glazba kada smo usli toga se sjecam, danas nakon dugo vremena znam da je to bio radio, nikada ga nije gasila, tako da ima osjecaj da stan nije prazan, da nije sama. I nije bila vise sama, sada sam ja bio tu, samo da se malo ohrabrim, da se naviknem na Njen glas i Njene kretnje, brzo cu ja to, sigurno, pa to sam tako prizeljkivao.
Ljudi, hrana samo za mene, voda samo za mene, mali pigulic ma samo mooooj, sve moje, pa i Ona, a onda …….. nesreca.
Dok je poslovala oko moga pijeska, izletio sam, ne snalazeci se udario u zid, a onda pao iza nekog komada namjestaja…nije me mogla odmah izvaditi a ja sam se tako udario, uplasio, vikao, zvao u pomoc, a Nje nikada, da trebao sam znati da Ona ne smije sama odmaknuti taj komad namjestaja, da trebam biti strpljiv dok se snadje i da ce mi svakako pomoci, ali bilo je teskooo…konacno sam vani, pa brzo na ormar i nisam htio sici.
Bila je jako zalosna, sada me sram, ali tako je bilo.
Mnogo kasnije kada sam se oporavio od soka, vratio sam se u svoju krletku, ali noga me jako boljela, uzela me na dlan i tjesila, drzala me da se odmorim, dala nesto u vodicu da me ne boli i brzo je bilo sve dobro.
Volim je.
Avantura pocinje…
