Sindikalna organizacija Zdravstvenog centra Kruševac

„Reke ne piju svoju vodu; drveće ne jede svoje plodove; oblaci ne gutaju svoju kišu.
Sve što je veliko uvek je u korist drugih.“ - indijska narodna poslovica

Sledeći tokove vremena i potrebu za modernizacijom informisanja, pojavila se potreba za postavljanjem Biltena Osnovne organizacije Zdravstvenog centra u Kruševcu, Sindikata zaposlenih u zdravstvu i socijalnoj zastiti Srbije, jednom rečju našeg Sindikata, na Internet. Koliko to ima smisla i stvarne potrebe pokazace vreme!? Mi ionako nikada nikoga nismo kopirali, već smo uvek pomerali granice! Pažljiviji medju vama su već uočili u zaglavlju Biltena i internet adresu na kojoj se nalazi sajt Sindikata i e-mail adresu na koju možete pisati. Komentare na Bilten i rad Sindikata možete napisati direktno na sajtu, gde ćete dobiti i odgovor (da bi cela prepiska bila javna i dostupna svakome). Ako želite da nešto napisete za Bilten, a mrzi vas da donosite meni na ruke, jednostavno posaljite mailom sa vašim imenom, prezimenom i matičnim brojem da bi se sprečile zloupotrebe. Pored Biltena, na sajtu ćete naći i slike sa svih naših izleta, obaveštenje, najnovije vesti, kao i korisne linkove. Sve ovo nikako ne znači da će prestati izlaženje papirne verzije Biltena, kao ni usmeno obaveštavanje i prenošenje „s’ kolena na koleno“. Ovo je je ipak zemlja Srbija! Naravno, očekujem i primedbe „pravednika“ da nije trebalo da sajt postavljamo na hrvatski server. Tačno je da sam protivnik održavanja sindikalnih igara srpskog sindikata van Srbije, ali neka mi neko kaže gde u zemlji Srbiji postoji besplatan web hosting (staroslovenski izraz za davanje prostora na serveru) i neka taj neko besplatno uradi bolji dizajn (verovatno ima i takvih kojima postojeći bode oči) internet stranice! Problema neće biti da sajt preselimo tamo! Dotle, molio bih tišinu! Jer i Republički odbor Sindikata, koliko je meni poznato, nema svoj sajt. Zdravstveni centar ima nešto što bi se moglo nazvati sajtom kada se njegovim pregledom ne bi moglo zaključiti da u Centru postoji rukovodstvo, Služba za informatiku i Služba za defektologiju. Ostalih jednostavno na sajtu nema!!! Obe pomenute institucije imaju daleko više para i mogućnosti od naše sindikalne organizacije.
Kao što znate (ako ne znate, vaš je problem što ne čitate Biltene i ne gledate oglasnu tablu na patologiji ), 16. marta je održana Javna sedinica Republičkog odbora sindikata, ispred ulaza u zgradu Vlade Srbije. Bilo nas je oko 850. Malo? Mnogo? Zahtevi koje smo tada predali (u pisarnicu Vlade) su:
1. Povećanje plata svim zaposlenima u zdravstvu i socijalnoj zaštiti počev od januara 2005. godine. Osnovica za obračun pla za januar iznosi 1500 dinara.
2. Svakog meseca vršiti povećanje plata, s tim da rast plata mora da bude veći od inflacije najmanje za 3% u budžetskoj 2005. godini
3. Povećenje plata za sve zaposlene kroz korekciju koeficijenata u odnosu 1:2:4 isplatiti sa platom za april 2005. godine.
4. Potpuno poštovanje prava utvrdjenih kolektivnim ugovorim, zakonom, medjunarodnim konvencijama.
5. Vraćanje oblasti zarada u kolektivni ugovor.
6. Utvrdjivanje i zaključivanje novog kolektivnog ugovora.
Ministar zdravlja nas nije primio jer je imao preča posla??? Nastavio je sa svojom uvredljivom retorikom kako bi sindikati trebalo da rade na smanjivanju broja zaposlenih tj.otpuštanju, pa će plate ostalim zaposlenim biti veće. Ministre, ovo je mnogo, čak i od Vas od koga smo se svemu navikli!!! Ni ostatak Vlade nije bolji. Na sastanku Vlade donet je zaključak da se „nalaže Ministarstvu zdravlja da u cilju stvaranja bilansnih mogućnosti za povećanje plata po osnovu povećanja raspona u koeficijentima, preduzme mere iz svoje nadležnosti kako bi se izvršila neophodna racionalizacija u ukupnim rashodima za plate u javnim službama za koje je Ministarstvo odgovorno, a koja uključuje smanjenje mesečnog platnog fonda od 7% do 14%, čija bi realizacija trebala da se sprovede najkasnije do 1. juna 2005. godine.“ (U Beogradu, 24. februara 2005. godine, broj: 120-1012/2005-1, potpisao zamenik generalnog sekretara Dragan Blešić)
Ceneći sve prethodno napisano Republički odbor Sindikata doneo je odluku da se u sredu, 20. aprila 2005. godine, u Beogradu, na Trgu Nikole Pašića organizuje Protest. Ko želi da ide (ali sigurno) potrebno je da se do 10. aprila javi meni. Troškove prevoza ili plaćanje povratne karte do Beograda snosi Sindikat.
U dnevnim novinama izašao je Zakon o radu koga trenutno intenzivno proučavaju svi sindikalni aktivisti. Ako neko želi da ga pogleda ili da ga kopira može to uraditi kod mene. Dura lex, sed lex govoraše Latini jadikujući nad svojim zakonima. Ovaj (Zakon) nam je baš tvrd! I, što je najsmešnije, njime niko nije zadovoljan! Kao početnu osnovu za razmišljanje parafraziraću vam izjavu ministra Dinkića (list Danas, 25. februara 2005.) koji je rekao da Zakon o radu ne sme da prodje i izjavu predsednika Srbije Tadića koji kaže da je i ovaj zakon loš, ali mora da ga potpiše (list Danas, 10. mart 2005.) Ministar Lalović ima interesantno tumačenje po kome „kritike dokazuju da smo dobro uradili posao“ (list Danas)
Sindikalne prodaje prave problem i dalje. Aj’mo ljudi da napravimo malo reda! Načelnica kućnog lečenja i patronaže dolazi da grdi mene što prodavci ne poštuju zaposlene, gomilaju robu kao na buvljaku i ponašaju se kao piljarice. Ne mogu se istovremeno prodavati knjige i gaće i lonci. Mi sindikalci ćemo se nekako sinhronizovati preko glavne sestre Doma zdravlja, ali bih zamolio „ostale“ da poštuju pravila igre i da se njihovi puleni ne pojavljuju kao padobranici sa pripremljenim govorom tipa „poslao me taj i taj“. Haos nikome ne bi išao u prilog.
Bio sam na sastanku Upravnog odbora. Poslali mi dnevni red bez propratnih materijala. Iako mi je već malo mukica, rekoh sebi da nije lepo da se pljuje u pruženu ruku i pojavih se tamo. Čak sam se jednom javio i da nešto kažem. Svaki predsednik sindikalnih organizacija se javio po jednom! Predsednik odbora je bio divan i davao nam je reč. Doduše, uvek na kraju i tek kada svi članovi odbora kažu šta imaju čak i po nekoliko puta, ali ...
Dozvoliću sebi privatizaciju Biltena da vam ispričam priču koja nije baš sindikalna, ali se tiče svih nas, a i prigodna je s obzirom na vreme u kome se nalazimo. Nedavno me je "izdigao" jedan kolega, pravoslavno zadojen. Došavši kod mene nekim poslom, dopustio je sebi da propoveda o tome, da pošto smo na početku Uskršnjeg posta, iz naših usta treba da izlaze samo blage i čiste misli. Nemam ja ništa protiv toga kada to kaže neko čiste duše (ne bojte se, neću opet o mojoj babi) i nemam ja ništa protiv vere generalno, ali … Malo mi je bilo muka kada je to drobio čovek koji je, ne samo ćutao ne želeći da zaštiti pravednog, nego i najsramnije blatio bližnjeg svoga (tj. mene) kada je njegova guzica profesionalno bila izložena. Pitao sam ga da li mu ja možda ličim na kanalizacioni kolektor, da kada neko izlije razna verbalna i druga govna na mene, ja to sve pročistim i iz sebe izbacim vodu koja direktno može da se flašira.
I krenu reč o veri … Nisam čitao knjigu Davinčijev kod kao ni odgovor na nju, priznajem da sam tanak sa Biblijom, ali cela priča može da se piše i ovako: dvanaest lica, zanatlija, većinom nezaposlenih, predvodjenih ideologom neformalnog izgleda i ponašanja, izvršilo je udruživanje radi subverzivnih i rušilačkih delatnosti u cilju obaranja najmoćnije imperije koja je postojala na Zemlji. Ikada! Rimskog carstva. Pošto im je vodja razapet (u to vreme uobičajena kazna koju si izricale maltene sudije za prekršaje), oni ga maknu iz groba i uz pomoć par labilnih osoba i, verovatno, halucinogena, proglase levitaciju uz razvijanje III kosmičke brzine i napuštanja gravitacije Zemlje. Ostalo je istorija. Oduzmite taj lift, nestaće hrišćanstva. Oduzmite hrišćanstvo, nastaće haos. Jer, svi se nekako dobro snalazimo do Rodjenja, čak i sa Začećem (bezgrešnim, ima nešto o tome u biologiji – partenogeneza, šta li?), ali nam vera slabi kod Uskrsnuća. Daleko od toga da sam protiv lifta, ali ... Sve postaje stvar ugla gledanja. Kao u kaleidoskopu ili na onim slikama gde promena ugla gledanja menja izgled slike.
Bio sam na sahrani prijatelju pre neki dan. Dobro, nismo bas bili prijatelji, više poznanici preko mog brata, ali mi je pokojnik bio dragi lik. Bio sam tužan. Delom zbog njegove prerane smrti, delom zbog sebe, svojih razmišljanja i strahova. Kao i uvek na sahranama. I čudio se koliko je malo vere u nama. One prave. Foliramo se. „Neka bude volja tvoja!“ ... nije nego! Da je to tako, ne bi bilo suza na groblju, a sve bi to bio samo privremeni rastanak u stilu „... Stipe, naruči piće, dolazimo ...“. Jer, šta je 10 ili 100 ili 1000 godina do ponovnog susreta, u odnosu na večnost i bezvremenost večnog života kome se nadamo živeći svoje živote? Zašto se ne prihvati volja Njegova? Ako toliko verujemo da ON ima odozgo bolji pregled, kako može iko, da mi kaže da je moja desetogodišnja bratanica umrla „da bi se kao bezgrešna duša molila za nas pred prestoljem Gospodnjim“. Čemu njena molba, čemu žrtva, ako ON već sve zna i u svojoj ljubavi ogromnoj oprašta? Priznajem, da, iako sebe vernikom smatram, to nikako ne razumem – a čim se do želje za razumevanjem dodje, vera nestaje.
Oprosti mi, Gospode, ako ne spoznajem to o čemu pričam i nadahni me razumevanjem! Ili, barem, ukloni od mene budale koje te prostituišu govoreći tvoje ime uzalud (mogli su bar to da nauče)! Amin.


Ivan, predsednik Sindikata

„Jedino ograničenje našeg ostvarenja sutra je naša današnja sumlja.“ - Frenklin D. Ruzvelt

„Sačuvaj me, Bože, nevidjene bede!“, govorila je moja pokojna baba. Više puta sam je pitao šta podrazumeva pod tim i uvek dobio isto objašnjenje da je to neopisivo, baš zato što se nikada nije desilo! Taj, čini mi se, specifično srpski, strah od novog (dobro, u ovom slučaju je beda, ali ...) možda se najbolje očituje u važećoj basni (koja je politička Biblija nebeske Srbije) da su bolje stare vaške (koje su se već napile krvi), nego neko nov koga još ne znamo, ali je sigurno nova, žedna vaška. Moja „nevidjena beda“ se odigrala 8. marta kada sam dobio list papira, uredno zaveden u pisarnici, da se 20 (dvadeset) zaposlenih „izčlanilo“ iz Sindikata. U gornjem desnom uglu, hemijskom olovkom našarano „Ivanu deč. dispanzer“. Podneo sam što ih je toliko i što ih predvodi g-dja Kostić koja je bila član Odbora i neko ko je trebao da im objasni zašto je dobro biti član Sindikata, ali zar mora da bude toliko nepismeno napisano? Mora li se silovati jezik i prenebegnuti dve glasovne promene? Gospodje drage, niste napisale razloge vašeg nezadovoljstva, doturile ste mi spisak kao narudžbu šefu sale nažvrljanu na salveti, niste se potpisale ... Staturatno, mogao bih da ne dozvolim ovo iščlanjenje, ali se plašim da bi silovanje jezika, ako im dam priliku da pišu i dalje, moglo da se nastavi.
Na jednom našem odeljenju pojavio se „višak“ materijala i opreme. Ne navodim lokaciju i količine, jer sam čuo samo glasine, a pošto se ni protiv koga ne vodi disciplinski postupak, nema potrebe da predsednik Sindikata bude obavešten. A i zašto bi se dizala prašina oko toga? Bilo je već takvih slučajeva. Čitali ste narodnu priču Krepao kotao? Prvo se kotao okotio, a posle je krepao!. Biće tako i ovde ... prvo se pojavio višak, posle će doći krepavanje i manjak. Kraj priče.
Ponovo je jedan sindikalac postao direktor! Postaje monotono. Posle dr Ljilje, dr Dragana je zasela u „vruću stolicu“ u kojoj sigurno neće postati milioner. Želimo joj sreću. Trebaće joj, jer ništa drugo neće dobiti! Osim ako pod „nešto“ ne podrazumevate deklarativnu podršku onih „odozgo“ ili onih „odozdo“! Činjenica, koju godinama ponavljam, je da su u Sindikatu najbolji ljudi i da je jedina mreža koja postoji u Centru, ona sindikalna. „Iz grmena velikoga, lavu izać teško nije“ pevao je davno vladika Rade. Ne verujem da je mislio na Sindikat, ali ...
Ooooooooooooooopako smo se proveli na izletu u subotu. A kad pa nismo? Sunce je sijalo, dan je bio topao. Iako pritisnuta snegom, okovana zimom, zemlja je mirisala na proleće. Srbija je bila bremenita pitanjima na koja će, na žalost, odgovore davati naši unuci. Mi smo se puno smejali. A šta bi se promenilo i da nismo. Tako se ovde živi. Kontrasti. Jedino ovde se, na rodjenju, krštenju, svadbi ili ispraćaju u vojsku može čuti Janičar ili Ako umram il' zaginam. Jedino ovde komliment za nečiju sposobnost glasi: „Mamu ti je..m, baš si lopuža!“ Jedino ovde ...
Idemo na put. Ovaj put vam nudimo nešto zaista svetsko. Rim, Venecija, Firenca, Piza – 8 dana, od 20. do 28. maja. Pojedinosti, kao i uvek imate, na poledjini Biltena. Novost je da se dinarski deo odbija na 7 rata, od plate, uz potvrdu koju možete dobiti kod mene, Ljubice ili Lale. Biće dana ..., ali nas biti neće i jedino je zaista vaše samo ono što ugradite u sebe (ne računaju se oni vagoni hrane koji prodju kroz vas). Ako sumljate u organizaciju, raspitajte se kako su se proveli oni koji su putovali za Budimpeštu. Ako mislite da je skupo pogledajte ponude drugih agencija. Ako želite da ostanete kod kuće, to i u radite. prijave su najkasnije do kraja marta da bi se spiskovi predali u italijansku ambasadu i zakazali razgovori za vize.

Ivan, predsednik Sindikata

„Hrabrost je ono što ti treba da ustaneš i govoriš; hrabrost je i ono što ti treba da sedneš i slušaš.“ - Vinston Čerčil

Napade me onomad jedan humanoid u kulturnoj ustanovi (mesto pominjem, jer sam u samoodbrani bio neuobičajeno blag) da se uvlačim Generalnom u Biltenu??? Iako sam uvek radostan kada ljudi znaju da čitaju, a skoro ushićen kada to znanje koriste da čitaju sindikalne novine, njegovo verbalno defeciranje ne bi imalo svrhe pominjati, (mučenik se ni u svoj posao nije mnogo mešao, da bih ga ozbiljno shvatio kada je pokušao da me uči kako da radim moj), da mi je nije pala na pamet jedna cinična replika iz filma: „Mišljenje je kao dupe, svako ga ima!“ Filozof je, za neupućene, Hari Kalahan, poznatiji kao inspektor Prljavi Hari – lik iz istoimenog filmskog serijala. Dopustite mi, da kao patoanatom, tu misao malo elaboriram. Ako produžimo paralelu, mišljenje, kao i dupe uostalom, nije dovoljno samo imati, treba ga znati istaći, pokazati ga uverljivim i privlačnim, treba ga znati braniti i na kraju, ali ne najmanje važno, treba znati sakriti njegove manjkavosti (postiže se šarmom, duhovitošću i inteligencijom). Ovo poslednje posebno dolazi do izražaja kada je (mišljenje) zasnovano na ad hoc potrebi da se nadje krivac za dogadjaje uzrokovane ličnom nesposobnošću, a nema se barem jedna od tri neophodne osobine iz zagrade! Mislite o tome!
Bilo bi vrlo „sindikalno-junački“ i baš bi prijalo dokonjacima Centra, uz drugu kafu, oplesti po Generalnom zbog nečega, ali ... čak i za promenu radnog vremena koja mi se, lično, ni najmanje ne svidja, treba sačekati da prodje vreme i anlizirati efekte promene. A, za svakoga, poziv važi od prvog broja – za sve što želite da napišete o bilo kom dogadjaju, o bilo kojoj ličnosti, za sve iza čega ste spremni da stanete svojim imenom – Bilten vam je otvoren. U protivnom, ako vam „hrabrost“ prestaje sa ispijenom kafom, sedite na svoje mišljenje i čuvajte se celulita!
Mene, trenutno, paradoksalno, više od Zakona o radu, interesuje ko se igra sindikalaca organizujući sindikalne prodaje po Centru. Jednoj rukovodećoj garnituru sam davno ponudio da, ako zaista žele da organizuju prodaju gaća, krenem da upućujem prodavce na njih. Danas, imamo cirkus sa lisnatim testom na Stomatologiji. Sve to nosi pečat mog starog znanca, što nimalo ne bi predstavljalo problem da u vodvilj nisu uključeni i članovi-ce Sindikata. Potpisani Ugovor je jedan od najnepovoljnijih za Centar koji sam video. Da se razumemo, nikada nije bio problem da se neko angažuje u takvim stvarima pod okriljem Sindikata (drva za ogrev, na pr.), ali je bilo fer da se nekom iz Odbora to najavi da se ne bi duplirale ponude, zbunjivali zaposleni i pravio haos. „Ako nam neko dodje glave, biće to mangupi iz naših redova!“, govorio je lukavi Uljanov početkom prošlog veka. On sa svojima nije izašao na kraj, mi ćemo sa našima znati! A Zakon? Polako, Predsednik ga još nije potpisao, a ne verujem ni da su ga pročitali ni Ministar, ni Žika JJJ! Ako bilo ko, ne samo njih dvojica, poželi da pročita izvornu verziju, bez amandmana, može je potražiti na internetu ili od mene, bilo kada.
Sa svoje strane, mi ponudjače roba i usluga biramo pažljivo. Vredan pomena je ugovor, uradjen na zahtev velikog broja zaposlenih, sa turističkom agencijom Decenija, koji vam omogućava da putujete na rate, odbijanjem od plate, gde god i kada god vi hoćete! Radimo na ugovoru sa Rekreaturs-om i omogućavanju odlaska na domaće more sa otplatama do kraja godine. Sindikalni izleti idu po planu i podsećamo vas na jednodnevni izlet, 12.marta 2005. god., subota! Idemo da obidjemo Žiču, Studenicu i Gradac. Imaćemo i ručak uz muziku. Cena izleta za članove je 800 dinara, za ostale 1500 dinara. Plaćanje je odmah prilikom prijave. Putnici sa Zlatara ne moraju, uz prijavu za ovaj izlet, da izmire i treću ratu za prethodni. Platiće je krajem marta. Broj mesta je ograničen. Prijava do 8. marta 2005. god., do 12 sati.
Na ispraćaju penzionera je bilo lepo, iako ih nije došlo četvoro, a nije došla ni petina sportista! Ako ne znaju čemu je sve služilo neka potraže u rečniku pod „duh zajedništva“ ili pod „pripadnost timu“. Voja je debelo zakazao! Grada je verovatno imao obaveze koje su ga sprečavale da provede par sati sa nama, ali mu neće smetati da ide u Čanj. Prozivam njih dvojicu, mada ni o ostalima koji nisu došli nemam bolje mišljenje. Već pomenuta priča o mangupima ...



Ivan, predsednik Sindikata

Čovek se ne davi zato što upadne u vodu, već zato što ostaje ispod nje! - P. Koeljo

Razum i osećajnost? Tao i fizika? Verujete li da, ako neko umoči prst u njujorkški zaliv, neko drugi to mora da oseti u Boki. Ne verujete da može??? Razum kaže da postoji samo jedan Okean i da se talas, bilo koje prirode da je, prostire svuda, – Osećajnost je ta koja koči celu stvar. Paradoksalno! Jer zaboga, kada hoćemo da uvredimo nekoga ko ne deli naše snove, koristimo glupavi izraz „suviše je racionalan“! Ja bih rekao da je premalo racionalan! Zašto smo toliko neosetljivi na titraje drugih ljudi? Da li nemamo receptore ili smo ih jednostavno isključili kroz evoluciju u borbi za bolju i suvlju pećinu, više zemlje, prelazak u grad, više novca, brži auto? Sklonost ka mističnom i natprirodnom čemu sam i sam sklon prosto dodje smešna prema fizici, naravno kvantnoj, koja za sve to zna i, čak ima i poneku formulu za brojčano izražavanje onostranog. Malo ljudi zna ono što je i fizičaru amateru, poput mene, jasno – analogno je preciznije od digitalnog, jer od 0 do 1 ima beskonačno mnogo vrednosti! Opet su neprecizni naši instrumenti tj. Osećajnost. Ili je podeok mali ili je kazaljka debela! Digitalno je samo uredjeno - jasni koraci zarobljene misli. I, činjenica je da je haos bogatiji od reda, bogatiji u mogućnostima. Mi se često plašimo mogućnosti, jer ne znamo šta bi sa njima. Prokleta mogućnost izbora!
Ćutanje je naš izbor čini mi se. Plašimo se da kažemo šta mislimo čak i kada nas neko povredi. Plašimo se da branimo svoja prava čak i kada je jasno da silnik neće stati. Koliko sam puta, za sve ovo vreme, nudio podršku sindikalnih pravnika radnicima čija su prava bila ugrožena i ... ništa. Niko nije imao volje, snage i hrabrosti da predje crtu. Daleko bilo da vas navodim na bunu ili nedisciplinu. Sačuvaj me Bože, pa ja živim kod tašte, a takvi, u istoriji je poznato, nikada nisu poveli nijedan ustanak!!! Ovo pisanije je više kao praktikum za razumevanje pisma predsedniku Upravnog odbora Zdravstvenog centra Kruševac koje možete pročitati na poledjini Biltena! Gospodin je, zajedno sa ostalim članovima Upravnog odbora, rešio da sindikalni predstavnici predstavljaju nepotrebnost i krenuo je da nas tako i tretira. Ne čudim se ja njemu, čoveku je najdublji kontakt sa zdravstvom bio kada je primio injekciju, doktori ga verovatno mnogo nerviraju, dok su sindikalci tek kamičci u cipelama njegovog upravljanja! Zasmetala mi je ćutnja mojih kolega iz Odbora koji me znaju, čak i ako ne prate moj sindikalni rad ovih godina, i koji su tada ćutali, valjda čuvajući diskusiju kada je trebalo izglasati da im funkcija u Odboru bude plaćena (po prvi put otkada postoji Odbor). O tempora, o mores! Žiki, koji je dozvolio da se siluje Istina i Zakon, (da li prvi put?) ne želim da posvetim ni cela dva reda ovog teksta. Istine radi, moram jasno i javno da kažem, da je jedini koji ima fer odnos prema meni, kao sindikalnom predstavniku, Generalni direktor. Kucam u drvo i pomeram se s mesta!
Mislili smo da vas pitamo gde bi ste voleli da putujete, ali bi to bilo samo mučenje za sve. Morali bi da se odlučujete, a tada ste uvek ukočeni. Demokratski mislimo umesto vas i pozivamo vas na jednodnevni izlet, 12.marta 2005. god., subota! Idemo da obidjemo Žiču, Studenicu i Gradac. Imaćemo i ručak uz muziku. Cena izleta za članove je 800 dinara, za ostale 1500 dinara. Plaćanje je odmah prilikom prijave. Putnici sa Zlatara trebaju, uz prijavu za ovaj izlet, da izmire i treću ratu za prethodni. Broj mesta je ograničen. Prijava do 8. marta 2005. god u 12 sati. Za sklone prevarama, upozorenje da će biti prozivanja pre ulaska u autobus. Ne svidja mi se nikako, ali smo na to naterani!
Svečani ispraćaj članova Sindikata koji su prošle godine otišli u penziju i koktel sa sportistima koji su prošle godine, pod sindikalnim okriljem, branili boje Centra, biće 28. marta 2005. godine u 15 sati u Velikoj sali Dijagnostičkog centra. Dobro nam došli!
Za Budimpeštu se prijavilo oko 20-tak putnika i želimo im dobar provod. Imam obećanje generalnog da će potpisati ugovor sa turističkim agencijama da bi mogli da putujemo na rate, odbijanjem od plate, na potvrdu Centra. O tome ćete biti, kao i uvek, na vreme obavešteni.


Ivan, predsednik Sindikata

Čuvajte se lepih dana. Loše stvari se dešavaju baš u tim divnim danima. Možda je to zbog činjenice da uvek kada ste srećni postajete neoprezni. Čuvajte se zacrtanih planova. Vaša pažnja je usredsredjena na plan, i to je trenutak kada stvari počinju da se dogadjaju van vašeg vidokruga. – (Crvena soba, Niki Frenč).

OK, bili smo malo na planini, uživali. Sunce, prohodni putevi, muzika, najlepši manastiri stare Srbije. Jeste da bih mogao da malo likujem, ali neću. Proverim spiskove i vidim da spisak prijavljenih i putnika ima razlike u jedno 10%. Baš sa se razočarao. ne može Srbin da ne muva. Kao, „zamajan je on, preveslaćemo mi njega“. I, „prijavim člana Sindikata, a vodim muža, šuraka ili teču“. Istrpeo sam sitne prevare za paketiće, istrpeo i za Metro. Dosta je braćo Srbi i sestre Srpkinje! Od sada ćete biti prozivani pre ulaska u autobus – koga nema na spisku ide kući! Žalbe možete ubaciti u sanduče koje vam se nalazi ispod vodokotlića.
Naredno putovanje je Budimpešta. Sve o putu možete saznati na poledjini ovog Biltena. Prijava je do 18. februara, a uz prijavu potrebna vam je, pored važećeg pasoša, i sledeća dokumentacija za vizu: ime i prezime, (broj telefona, ime majke i devojačko prezime za žene), 2 fotografije (kao za pasoš), fotokopija prvih (bitnih, četiri ili šest) strana radne knjižice, fotokopija rešenja o stalnom radnom odnosu, popunjeni obrasci M1 i M2. Požurite sa prijavom jer je broj mesta ograničen!
Možda ne bi trebalo, jer čojstvo ne dozvoljava da se napadaju nejaki, ali moram da se osvrnem na „moćni“ štrajk koji je proglasio (izveo?) sindikat lekara i inih struktura. Način izvodjenja jasno potvrdjuje da je izmedju genijalnosti i ludila tanka crta. LM, ako niste obavešteni štrajk se ima izvoditi tako što se neće pisati umrlice??? Pitam se, zna li iko od retardiranih koji su to smislili, da Služba mrtvozorstva uopše nije služba Zdravstvenih centara, nego Opština i da Ministra to uopše ne pogadja. Osim toga, u Kruševcu, bi trebalo da ga izvedu šestoro lekara, od kojih svi imaju IQ preko 100, barem J! Rezime: maltretirajte rodbinu umrlih, a pregledi šuljeva neka se obavljaju po utvrdjenom rasporedu. Sledeći oblik štrajka očekujem u odluci da se na zelenoj pijaci ne prodaju mlečni proizvodi i da se pacijentima ne da jogurt za doručak. Kolege drage, aj’mo da se ne sprdamo sa sindikatom i sindikalnom borbom – ionako je sve vrlo na klimavim nogama.
Možda tupim, možda preterujem, ali neke stvari znam. Ako je nešto izgleda patke, hoda kao patka, gače kao patka i juri ga patak – sigurno je patka. Ako nešto smrdi na ..., sigurno je to, ma šta vam o tome govorili stručnjaci raznih profila. Možda je to sasvim nepotrebno znanje – jer podiže pritisak, ali znam da patim nemoćan kada moje dete nece da pojede zdravu, crvljivu jabuku, vec onu za koju znam da je prskana otrovom koji ima vreme poluraspada kao uranijum; znam da "so far so good" ne znaci "sto dalje to bolje" i da se "prevesti preko ulice" ne kaze "translating over street"; znam da i najvece feministkinje ne zele da cuju "Kako ti kazes macoJ!" i znam da se stvari ne mogu rešiti nabijanjem pod tepih. Znam i vic o čoveku koji se vozi u autobusu i drži nešto veliko u krilu. Kada ga kondukter pita o čemu se radi, on mu kaže da je to avionska bomba koju nosi u grad u policijsku stanicu. Na to ga kondukter, u pravednom gnevu, opomene da takve stvari moraju u gepek, sa plaćenom taksom. Iskreno, čini mi se da to radimo i mi u Centru – sklanjamo probleme da ih ne vidimo, zaboravljajući da mogu eksplodirati i iz gepeka. Ono što ne znam je: da li je moguće da to, sem mene umišljenog, niko ne vidi?



Ivan, predsednik Sindikata

Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme;
Vreme je da sunce kaže koliko je sati;
Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme;
Ko loše živi zar može jasno zapevati!

Zašto pesnik Miljković na početku i kakve to veze ima sa Sindikatom? Nikakve, ali ako ste postavili pitanje sa početka teksta, niste pažljivo čitali prošli Bilten J! Podsećam sebe na nekadašnjeg komšiju Bobu, sada sudiju u Beogradu, koji je, 1984.g., kao desetar u vojsci, poveo celu desetinu u Operu?! Tada nam je to bio vic. U medjuvremenu su mnogo krupnije i globalnije stvari postale vic.
Šta ima novo? Kao i uvek, ništa! Osim, možda, što je pao sneg (u ovoj zemlji i u ovom gradu to je uvek dogadjaj). Stvarno ne znam šta radi privatizovani Kruševacput i nije me, iskreno, ni briga što nam ulice liče na planinske staze. Malo mi žao što gacamo bljuzgavicu u sred Centra. Ne treba tu mnogo i nema veze sa menadžmentom. Matiću, ako mi doneseš lopatu obećavam da ću lično očistiti sneg ispred Službe u kojoj radim - do raskrsnice glavnog puta. Malo li je? Možda se trgnu i tvoji vitezovi sa kruga i očiste ostalo, a ne samo prostor oko GUZ-a. (Glavna upravna zgrada – ako neko ne zna ovu opštepoznatu skraćenicu). Ako neko kaže da se nije čistilo ni ranije, moraću da se pozovem na 1941. – kažu stariji da je kod Nemaca uvek moralo da bude čisto!
Idemo na izlet! Subota, 7 sati ujutro, ispred Kocke. Varvarin u 6,15 a Ćićevac 6,30 ispred svojih domova zdravlja. Vreme će u subotu biti divno za izlet. Kako znam? Pa jesam li vam, ne jednom rekao da je onaj gore član Sindikata?
Na jednoj slavi Generalni mi je, usput, rekao da će pozvati sve sindikalce na razgovor. Bio sam oduševljen. Stativa! Ne samo da nisam pozvan, nego mi nije odgovoreno ni kada ću biti pozvan na osnovu moje molbe (od pre par nedelja) za razgovor, jer sam smatrao da postoji par sitnica koje ne moraju da čekaju. Činjenica da su prethodna dva direktora uvek imala desetak minuta za razgovor sa mnom, može, ali i ne mora ništa da kazuje.
Svi očekuju da Sindikat nešto radi, a da oni ništa ne urade za Sindikat. Članovi čak ne bi ni članarinu da plaćaju jer im je „ekstremno velika, a ništa ne dobijaju“; direktori bi da postoji samo kad im treba da se nešto potpiše, dure se sto „se ćutalo“ kod prethodnika (zaboravljaju da smo mi jedini u poslednje 4 godine javno dizali glas protiv svake nepravde za koju smo saznali), a oni sami ne šalju ni dnevni red za sastanke na koje nas preko volje pozivaju; drugi sindikati bi da ukinemo paketiće „jer više nemaju smisla“, da ukinu nas, da nas napadnu, kad slabi i frustrirani ne smeju da napadnu jače; republičko rukovodstvo nerviramo što smo svoji. Stvarno smo loši, nekorisni demagozi LLL! A ipak nekako trajemo!?
Čujem da će Centar početi da radi profitabilno. Bravo! Da je neko pročitao Bilten 06/02 ili dopis Generalnom iz februara 2003. možda bi se setili i ranije. I sada nije kasno da se „ne izmišlja topla voda“ i da se jednostavno prepiše model po kome radi VMA. Moglo bi da uspe. Ipak, treba pošteno posumljati da, uz sadašnji Zakon o radu, Zakon o zdravstvenoj zaštiti i ostalim aktima koji govore o slobodnom dopunskom radu, i uz postojeći pravoslavni običaj „darivanja“ zdravstvenih radnika, da bilo šta takvo može da „pije vodu“.
Godinama unazad provlači se pitanje: „Kome onaj služi i ko je iza njega?“ Još od dana reaktiviranja kada je grupa veselnika na skupštini krenula da vrišti kako „neće komunjare u Centru“ i kada je jedan tadašnji kadrovik (nije on loš lik) krenuo da „zuji“ po Centru kako „DS napravi Sindikat“. Iako same sebi suprotne obe tvrdnje jasno govore o našim naravima. Ovo vam još nisam rekao misleći da je nepotrebno, ali, zašto da ne: Sindikat je vlasništvo ljudi koji su u njemu, a meni je čast što ga neki zovu Ivanovim; moja politička uverenja se nikada nisu čula u Sindikatu, niti će ikada, niti je to ikome dozvoljeno; služim g-dji Istini (onako kako je ja vidim); a iza mene stoji jedino donji deo mojih ledja, u narodu poznatiji kao dupe, koje mi signalizira da li može da izdrži onih žandarmskih 25 koji će kad-tad doći zbog „lude“ glave. Ne zanosim se komleksom Leh Valense, i znam da bi me u nekoj zaista ozbiljnoj akciji sledilo do 30 ljudi, od kojih bi natpolovična većina bila tu da vidi krv ... moju J!


Ivan, predsednik Sindikata

Prodje još jedna godina sindikalna ..., prodje ..., hvala Bogu! Godina nova, Bilten stari - sa novim imenom. Zašto Bilten i zašto novo ime? Pa, informisanje članstva je statutarna obaveza, a, pošto su me pritisle godine, teško mi je, verujte, da svaki put kopam rupu kada želim da kažem da su ”u cara Trajana kozje uši”. Ime tradicionalno menjam svake godine, a ovo je svakako bolje nego da se Bilten zove Rimtutituki kao ona pop-rok grupa.
Pored toga, pokušaću da vam napišem nešto što za sve ove godine nisam. Izazov, zar ne? Poslednja je godina ove sindikalne garniture – izbori su u septembru i ove godine se nećemo baviti dosadnim i glupim pitanjima kao što su razvijanje sindikalne svesti, zaštita radnika, kontrola rada direktora, povećavanje broja članova. Svest je tu gde je bila i pre nas (bolno, ali istinito); zaštita zavisi od toga čiji su ljudi na ”nekim” mestima uz visok stepen ”burazerovanja” kao tipičnim srpskim specijalitetom; direktori nas, uz ovakav Zakon o radu, ionako uvažavaju samo deklarativno i zovu samo kad je neka frka, a ni predsednika Upravnog odbora nisam uspeo da ubedim da to što ”nema prava glasa” ne znači da predsednik sindikata ne sme ništa da kaže. Povećavanje broja članova bi imalo smisla da, trenutno, sva četiri sindikata u Centru, nisu sindikalno organizovala tek jedva nešto više od pola zaposlenih. A da, obećao sam Žiki, pravnom savetniku, da neću više o njemu. A i zašto bih? Prvo, Žile jeste lav neuništivi, poslednja konstanta u svemiru, a i malo je toga što mu ja već u oči nisam rekao kako bi trebalo, a on uradio kako je hteo!
Pa šta ćemo? Idemo na izlet! Tura je: Čačak, Ovčarsko-kablarska klisura sa srpskom Svetom gorom (manastiri Nikolje, Blagoveštenje, Vavedenje), Zlatibor, Zlatar (prenoćište u hotelu sa bazenom, svečana (meso, roštilj) večera uz muziku i vino, doručak), Novi Pazar – šoping i ručak u tamošnjem hotelu, poseta Djurdjevim stupovima i Sopoćanima. Datum je 29. i 30. januar 2005. g. Cena je 2100 din. za članove Sindikata i 3300din. za ostale. Na tri rate! Minumum 35 putnika, broj mesta ograničen, prijava kod dr Ljubice, Lale i mene do 17. januara u 12 sati. Nema posle!
U februaru je tradicionalni sindikalni ispraćaj penzionera tako da podsećam sve aktiviste da mi dostave spisak članova sindikata koji su otišli u penziju. Ako nam dozvole napravićemo malu žurku penzionera i sportista kao svojevrsni “sudar generacija”.
U okviru akcije “život na potvrdu Centra” predlažemo potpisivanje ugovora sa putničkim agencijama i omogućavanje zaposlenima da putuju na rate, odbijanjem od plate, bez ukinutih čekova i platnih kartica od kojih svaki pošteni Srbin ionako zazire.


Ivan, predsednik Sindikata