Sindikalna organizacija Zdravstvenog centra Kruševac

„Reke ne piju svoju vodu; drveće ne jede svoje plodove; oblaci ne gutaju svoju kišu.
Sve što je veliko uvek je u korist drugih.“ - indijska narodna poslovica

Sledeći tokove vremena i potrebu za modernizacijom informisanja, pojavila se potreba za postavljanjem Biltena Osnovne organizacije Zdravstvenog centra u Kruševcu, Sindikata zaposlenih u zdravstvu i socijalnoj zastiti Srbije, jednom rečju našeg Sindikata, na Internet. Koliko to ima smisla i stvarne potrebe pokazace vreme!? Mi ionako nikada nikoga nismo kopirali, već smo uvek pomerali granice! Pažljiviji medju vama su već uočili u zaglavlju Biltena i internet adresu na kojoj se nalazi sajt Sindikata i e-mail adresu na koju možete pisati. Komentare na Bilten i rad Sindikata možete napisati direktno na sajtu, gde ćete dobiti i odgovor (da bi cela prepiska bila javna i dostupna svakome). Ako želite da nešto napisete za Bilten, a mrzi vas da donosite meni na ruke, jednostavno posaljite mailom sa vašim imenom, prezimenom i matičnim brojem da bi se sprečile zloupotrebe. Pored Biltena, na sajtu ćete naći i slike sa svih naših izleta, obaveštenje, najnovije vesti, kao i korisne linkove. Sve ovo nikako ne znači da će prestati izlaženje papirne verzije Biltena, kao ni usmeno obaveštavanje i prenošenje „s’ kolena na koleno“. Ovo je je ipak zemlja Srbija! Naravno, očekujem i primedbe „pravednika“ da nije trebalo da sajt postavljamo na hrvatski server. Tačno je da sam protivnik održavanja sindikalnih igara srpskog sindikata van Srbije, ali neka mi neko kaže gde u zemlji Srbiji postoji besplatan web hosting (staroslovenski izraz za davanje prostora na serveru) i neka taj neko besplatno uradi bolji dizajn (verovatno ima i takvih kojima postojeći bode oči) internet stranice! Problema neće biti da sajt preselimo tamo! Dotle, molio bih tišinu! Jer i Republički odbor Sindikata, koliko je meni poznato, nema svoj sajt. Zdravstveni centar ima nešto što bi se moglo nazvati sajtom kada se njegovim pregledom ne bi moglo zaključiti da u Centru postoji rukovodstvo, Služba za informatiku i Služba za defektologiju. Ostalih jednostavno na sajtu nema!!! Obe pomenute institucije imaju daleko više para i mogućnosti od naše sindikalne organizacije.
Kao što znate (ako ne znate, vaš je problem što ne čitate Biltene i ne gledate oglasnu tablu na patologiji ), 16. marta je održana Javna sedinica Republičkog odbora sindikata, ispred ulaza u zgradu Vlade Srbije. Bilo nas je oko 850. Malo? Mnogo? Zahtevi koje smo tada predali (u pisarnicu Vlade) su:
1. Povećanje plata svim zaposlenima u zdravstvu i socijalnoj zaštiti počev od januara 2005. godine. Osnovica za obračun pla za januar iznosi 1500 dinara.
2. Svakog meseca vršiti povećanje plata, s tim da rast plata mora da bude veći od inflacije najmanje za 3% u budžetskoj 2005. godini
3. Povećenje plata za sve zaposlene kroz korekciju koeficijenata u odnosu 1:2:4 isplatiti sa platom za april 2005. godine.
4. Potpuno poštovanje prava utvrdjenih kolektivnim ugovorim, zakonom, medjunarodnim konvencijama.
5. Vraćanje oblasti zarada u kolektivni ugovor.
6. Utvrdjivanje i zaključivanje novog kolektivnog ugovora.
Ministar zdravlja nas nije primio jer je imao preča posla??? Nastavio je sa svojom uvredljivom retorikom kako bi sindikati trebalo da rade na smanjivanju broja zaposlenih tj.otpuštanju, pa će plate ostalim zaposlenim biti veće. Ministre, ovo je mnogo, čak i od Vas od koga smo se svemu navikli!!! Ni ostatak Vlade nije bolji. Na sastanku Vlade donet je zaključak da se „nalaže Ministarstvu zdravlja da u cilju stvaranja bilansnih mogućnosti za povećanje plata po osnovu povećanja raspona u koeficijentima, preduzme mere iz svoje nadležnosti kako bi se izvršila neophodna racionalizacija u ukupnim rashodima za plate u javnim službama za koje je Ministarstvo odgovorno, a koja uključuje smanjenje mesečnog platnog fonda od 7% do 14%, čija bi realizacija trebala da se sprovede najkasnije do 1. juna 2005. godine.“ (U Beogradu, 24. februara 2005. godine, broj: 120-1012/2005-1, potpisao zamenik generalnog sekretara Dragan Blešić)
Ceneći sve prethodno napisano Republički odbor Sindikata doneo je odluku da se u sredu, 20. aprila 2005. godine, u Beogradu, na Trgu Nikole Pašića organizuje Protest. Ko želi da ide (ali sigurno) potrebno je da se do 10. aprila javi meni. Troškove prevoza ili plaćanje povratne karte do Beograda snosi Sindikat.
U dnevnim novinama izašao je Zakon o radu koga trenutno intenzivno proučavaju svi sindikalni aktivisti. Ako neko želi da ga pogleda ili da ga kopira može to uraditi kod mene. Dura lex, sed lex govoraše Latini jadikujući nad svojim zakonima. Ovaj (Zakon) nam je baš tvrd! I, što je najsmešnije, njime niko nije zadovoljan! Kao početnu osnovu za razmišljanje parafraziraću vam izjavu ministra Dinkića (list Danas, 25. februara 2005.) koji je rekao da Zakon o radu ne sme da prodje i izjavu predsednika Srbije Tadića koji kaže da je i ovaj zakon loš, ali mora da ga potpiše (list Danas, 10. mart 2005.) Ministar Lalović ima interesantno tumačenje po kome „kritike dokazuju da smo dobro uradili posao“ (list Danas)
Sindikalne prodaje prave problem i dalje. Aj’mo ljudi da napravimo malo reda! Načelnica kućnog lečenja i patronaže dolazi da grdi mene što prodavci ne poštuju zaposlene, gomilaju robu kao na buvljaku i ponašaju se kao piljarice. Ne mogu se istovremeno prodavati knjige i gaće i lonci. Mi sindikalci ćemo se nekako sinhronizovati preko glavne sestre Doma zdravlja, ali bih zamolio „ostale“ da poštuju pravila igre i da se njihovi puleni ne pojavljuju kao padobranici sa pripremljenim govorom tipa „poslao me taj i taj“. Haos nikome ne bi išao u prilog.
Bio sam na sastanku Upravnog odbora. Poslali mi dnevni red bez propratnih materijala. Iako mi je već malo mukica, rekoh sebi da nije lepo da se pljuje u pruženu ruku i pojavih se tamo. Čak sam se jednom javio i da nešto kažem. Svaki predsednik sindikalnih organizacija se javio po jednom! Predsednik odbora je bio divan i davao nam je reč. Doduše, uvek na kraju i tek kada svi članovi odbora kažu šta imaju čak i po nekoliko puta, ali ...
Dozvoliću sebi privatizaciju Biltena da vam ispričam priču koja nije baš sindikalna, ali se tiče svih nas, a i prigodna je s obzirom na vreme u kome se nalazimo. Nedavno me je "izdigao" jedan kolega, pravoslavno zadojen. Došavši kod mene nekim poslom, dopustio je sebi da propoveda o tome, da pošto smo na početku Uskršnjeg posta, iz naših usta treba da izlaze samo blage i čiste misli. Nemam ja ništa protiv toga kada to kaže neko čiste duše (ne bojte se, neću opet o mojoj babi) i nemam ja ništa protiv vere generalno, ali … Malo mi je bilo muka kada je to drobio čovek koji je, ne samo ćutao ne želeći da zaštiti pravednog, nego i najsramnije blatio bližnjeg svoga (tj. mene) kada je njegova guzica profesionalno bila izložena. Pitao sam ga da li mu ja možda ličim na kanalizacioni kolektor, da kada neko izlije razna verbalna i druga govna na mene, ja to sve pročistim i iz sebe izbacim vodu koja direktno može da se flašira.
I krenu reč o veri … Nisam čitao knjigu Davinčijev kod kao ni odgovor na nju, priznajem da sam tanak sa Biblijom, ali cela priča može da se piše i ovako: dvanaest lica, zanatlija, većinom nezaposlenih, predvodjenih ideologom neformalnog izgleda i ponašanja, izvršilo je udruživanje radi subverzivnih i rušilačkih delatnosti u cilju obaranja najmoćnije imperije koja je postojala na Zemlji. Ikada! Rimskog carstva. Pošto im je vodja razapet (u to vreme uobičajena kazna koju si izricale maltene sudije za prekršaje), oni ga maknu iz groba i uz pomoć par labilnih osoba i, verovatno, halucinogena, proglase levitaciju uz razvijanje III kosmičke brzine i napuštanja gravitacije Zemlje. Ostalo je istorija. Oduzmite taj lift, nestaće hrišćanstva. Oduzmite hrišćanstvo, nastaće haos. Jer, svi se nekako dobro snalazimo do Rodjenja, čak i sa Začećem (bezgrešnim, ima nešto o tome u biologiji – partenogeneza, šta li?), ali nam vera slabi kod Uskrsnuća. Daleko od toga da sam protiv lifta, ali ... Sve postaje stvar ugla gledanja. Kao u kaleidoskopu ili na onim slikama gde promena ugla gledanja menja izgled slike.
Bio sam na sahrani prijatelju pre neki dan. Dobro, nismo bas bili prijatelji, više poznanici preko mog brata, ali mi je pokojnik bio dragi lik. Bio sam tužan. Delom zbog njegove prerane smrti, delom zbog sebe, svojih razmišljanja i strahova. Kao i uvek na sahranama. I čudio se koliko je malo vere u nama. One prave. Foliramo se. „Neka bude volja tvoja!“ ... nije nego! Da je to tako, ne bi bilo suza na groblju, a sve bi to bio samo privremeni rastanak u stilu „... Stipe, naruči piće, dolazimo ...“. Jer, šta je 10 ili 100 ili 1000 godina do ponovnog susreta, u odnosu na večnost i bezvremenost večnog života kome se nadamo živeći svoje živote? Zašto se ne prihvati volja Njegova? Ako toliko verujemo da ON ima odozgo bolji pregled, kako može iko, da mi kaže da je moja desetogodišnja bratanica umrla „da bi se kao bezgrešna duša molila za nas pred prestoljem Gospodnjim“. Čemu njena molba, čemu žrtva, ako ON već sve zna i u svojoj ljubavi ogromnoj oprašta? Priznajem, da, iako sebe vernikom smatram, to nikako ne razumem – a čim se do želje za razumevanjem dodje, vera nestaje.
Oprosti mi, Gospode, ako ne spoznajem to o čemu pričam i nadahni me razumevanjem! Ili, barem, ukloni od mene budale koje te prostituišu govoreći tvoje ime uzalud (mogli su bar to da nauče)! Amin.


Ivan, predsednik Sindikata