Sama svoj majstor

Jesam li ja prije nekih četrnajst dana, kad sam kiselila drugu turu kornišona, konstatirala da sam skroz sjebana i da me takvom mater napravila? Jesam. Imam li ja za tu tvrdnju novih dokaza? Naravno da imam, da nemam ne bi to ni spominjala.

Znači ovak stoje stvari. Neke ( ne sve ) moderne matere ukažu kćerima na ajmo reć spoznaju da nema uopće potrebe da se zajebavaju sa kiseljenjem krastavaca i paprike, sa kuvanjem ajvara i ljutenice, sa pravljenjem pekmeza il džema. Šta će se natezat s time kad toga svega ima za kupit? Il još bolje - ima se bogatuna koji skupe tih zgodnih cura, skroz nezainteresiranih za popunjavanje polica u špajzi, potrpaju ih na jahtu i ajmo gdje bolje - tu dulje. Pa mlate kojekuda gliserima i spomenutom jahtom i kad ogladne ima dežurni kuvar il na jahti il u nekom fensišmensi restoranu pa se natrpaju ko stoka i idu dalje za nosom. Njihova je jedina dužnost da izgledaju šta bolje, e da bi se on mogo kočoperit kak ima dovoljno para da osvane sa njih sedamnajst i sve ga gledaju ko udav antilopu nakon šta nije jeo od Bogojavljenja naovamo.
Moja mater nije bila tih veltanšaunga. Fućkalo se njoj za takvu mogućnost prosperiteta. Nju je najviše mučilo da natrpa police u špajzi kiselim krastavcima, paprikama punjenim kupusom, ciklom, ajvarom i pekmezima ko da će izbit treći svjetski rat pa da se ima za jest dok rat ne završi. Plus kiseljenje kupusa, da ne izbije skorbut za trajanja ratnih operacija. Čim sam malo frknula, pomagala sam čistit marelice i šljive od koštica za pekmez. Znači pekmez, ne džem; moja ispaćena roditeljica nije naime volila kožice od šljiva i marelica pa je za potpuniji dojam uvijek i isključivo radila pekmeze, šta znači da su se šljive i marelice i mljele na flajšmašinu. Kad sam još malo frknula onda sam i mljela i prala flajšmašinu i zaklela se još onda da ću kad se osamostalim uvijek i isključivo radit džemove, da me zaobiđe meljava i pranje jebene flajšmašine kad je sve gotovo.
Pa sukladno tvrdnji da sam skroz sjebana, ja sam danas na placu kupila malo finih domaćih breskvi da napravim par flašica džema. Onog koji kad ga gledaš u flašici izgleda ko zapakirani baršun, a kad otvoriš flašicu pojedeš pola žlicom jer se nemreš zaustavit koliko je dobar. I kuvam ja taj džem, malo me i pošpricalo ( jebeš džem koji ne usere majicu i trenirku ), i razmišljam jel ona baš morala bit nasađena na tu stranu da i meni ucijepi to benavljenje sa kornišonima i džemovima i ajvarom? Pa jel me nije mogla preusmjerit da se manem ranjgli od trideset litara i flajšmašine i pranja flašica? Jel mi ne bi bilo ugodnije vrijeme provodit kojekuda s trulim bogatunima umjesto da sam u stanju nažmirećke pasterizirat krastavce i skuvat džem od breskvi?

Jebote mogo mi je neki bogatun platit da gledam kak se to sve melje i kiseli i kipuće trpa u flašice, ak bi me baš zanimalo.
To bi bio doživljaj, sjedit u badekostimu, pit koktelčić sa kišobranom i gledat kak se taj tamo neko zlopati da kipući džem utandrlja u još kipućije flašice. I sve to dok jahta klizi Mediteranom. Samo onda ne bi bila sama svoj majstor i gospodar. A to zna bit jako, jako naporno.