O krastavcima i jogurtu

Kiselim ja danas drugu turu kornišona, znači slažem u flašice krastavčiće pa malo kopra pa malo češnjaka i papra u zrnu, ocat kipi, pa zalijevaj, pa zatvaraj, pa pasteriziraj. Sve da bi dobili onu finu hrskavost i bili baš onak po peesu. Znači bakćem se s kornišonima i najednom breinstorming, ko da mi je neko podigo firangu s očiju.
Pa ja sam skroz sjebana, života mi moga. Cijeli život ja mogu sve sama, ne treba mi ništa pomoć i neću da mi iko pomaže, jer ko naprimjer može bolje složit jebene krastavce u flašicu bolje od mene? Niko. Ko može bolje razbacat snijeg po dvorištu? Niko. Ko može bolje pokosit dvorište? Niko. Ja sam multipraktik neviđen od izuma kotača naovamo, jer sama sve najbolje znam i sva sam živčana kad nekog nešta moram tražit da mi napravi.
A zašto sam takva? Takvom me mater napravila, eto zašto. Čim malo frkneš, ajde malo probaj preprat koji tanjur i žlicu, trebaće ti to u životu. Pa kak rasteš raste i količina i veličina suđa, jer kad se krene kuvat neki pekmez il ajvar il se peku kolači za Božić eto jednog para ruku kojem još nisu narasle plivaće kožice ko foki od vode, al stignu narast obzirom na vagone suđa koje će oprat u životu. Pa eto kad već pereš mikser, ajde kad ga opereš smuti snijeg od bjelanjaka za kremu od nekog tamo kolača i časom samelji kilu orasa, pa onda očisti i mašinu. Onda krene tečaj kuvanja; prvo neke jednostavne stvari tipa speć il skuvat jaja, al se postupno jelovnik proširuje. Ma to ti je skroz lagano, to sklajbaš u roku sekunda. Pa sa petnajst motaš sarmu nažmirećke, ko Stevo Karapandža. Peglanje da ne spominjem; prvo malo maramice i kuhinjske krpe, pa onda male jastučnice pa velike jastučnice i plahte, pa košulje i hlače na crtu. Sve če ti to trebat u životu, jebeš ženu koja kad vidi peglu pita jel to mlinac za kavu. Pa usisavanje, pa pranje tepiha, pa proširivanje svih tih divnih spoznaja i plemenitih vještina bez kojih bi moj život bio totalno promašen.
Jel mi ne bi život bio puno jednostavniji da sam recimo bila skroz nesposobna otvorit paštetu il jogurt? Ono, nać žrtvenog jarca koji umjesto mene jedino ne bi diso i išo na vece, sve bi drugo radio jer se ja bojim da iz jogurta ne izleti duh ko iz lampe i alergična sam na struju, prašinu, praške za suđe i one za prat prozore. Al da zato kvalitetno recimo mogu potrošit pare, ležat na nekoj fensišmensi plaži sa koktelčićem iz kojeg viri jebeni suncobran i ako mi žrtveni jarac dovoljno digne tlak rentgenskim vidom ko žena mačka odma pretražim plažu da vidim jel ima neko ko bi me manje sekiro i bio mi od veće koristi. Ono, brže otvaro jogurt i gledo da me šta prije odvede u Šanelov dućan po novu opravu il kostim. To bi recimo bile savršene vještine zbog kojih mi sad ne bi pucala kičma nakon tolikih godina kuvanja zimnice i lopatanja snijega i peglanja naprimjer zavjesa, jer su mi baš bile krasne u dućanu kad sam išla nove kupovat.
Doista, sve ima svoje prednosti i nedostatke. Ove šta ne znaju il ne mogu same ni jogurt otvorit samo štrače po društvenim mrežama i guraju svoje atribute u prvi plan, šta da rade kad bi im mogo puknut nokat pa se u naletu tjeskobe jogurt prolije po skupoj fensišmensi opravi. A i većina žrtvenih jaraca zahtijeva i jaku želučanu kiselinu, koja bi mogla progrist i odijelo od astronauta.
Ja, obzirom da sam skroz sjebana jer me takvom mater napravila, mogu jedino gurat u prvi plan svoje kisele kornišone, i tu i tamo modnu reviju od robe koju bacam iz ormara od dolaska Hrvata na more.
I znate šta ću vam reć? Jedva čekam da svojim rukama rašerafim prvu flašicu za jedno tjedan dana, da ih probam. Jaka sam u rukama ko Kličko.