Afera čvarci

Ajme kakav sam krasan ekspoze napisala o ljubavi, i krivi klik, i ode mast u propast. Sad sam ljuta i prenervozna da bi se probala sjetit kak sam to upakirala, pa ću vam prepričat čudnovatu zgodu koja me strefila jednom prilikom.

Naime, nekoć davno dok sam radila u firmi čije ime uopće neću spominjat interna je banka bila izdvojena od upravne zgrade u Gajevu ulicu ( tamo sam i spektakularno letjela niz sttepenice s kutijom virmana, tog se sjećate ). I desi se da je nas dvoje il troje, nebitno, išlo nešta odradit u upravnu zgradu zbog povećanog obima posla. Kad god se znala strefit takva situacija, nije mi bilo dražeg nego kad idem s gableca ponijet u jednom džepu dvije šnjite kruha pa proć kraj maslare i natrpat u drugi džep bijelog mantila čvaraka kolko može stat, pa se natovarit ko da nikad jela nisam.
I idem ja s gableca, kruh na gotovs, naguram čvaraka ful kolko stane, presretna jer je za gablec bio neki čušpajz. Pa mi ne da vrag mira i pomalo vadim čvarke i jedem. Pa mi fali kruha, pa natrpam i kruha i još čvaraka u usta, razmišljajuć kak bi bilo dobro da mi je pri ruci još i paradajza ( to volim jest više od ičega ). I u tom utrpavanju prehrambenih artikala u probavni sustav sudarim se na stepenicama s generalnim direktorom. Ja u šoku jer nemrem otvorit usta da kažem dobar dan, iscuriće mi čvarci iz gubice. On u šoku jer sam masna do lakata sa džepovima nabubrenim ko da nosim cigle u njima. I ništa, klimnem nekak samo glavom pazeć da ne izleti štagod čvaraka van, klimne i on glavom i ode. Kad za pet minuta, taman ja dovršila čvarke i zalijevam Deitom, zove mene voditelj odsjeka u kojem smo bili na ispomoći da nek dođem malo k njemu.
Ulazim ja, kaže on - tako i tako, zvao me sad direktor i pito da koja to mršava crvenokosa kratko ošišana ždere čvarke po stepenicama i da jel joj se nemre objasnit da ždere isključivo u kancelariji, kad već nije raspoložena za čušpajz. Reko - šta ću vam reć, zamirišali mi pa se nisam mogla suzdržat do kancelarije, pa sam možda malo pretjerala s količinom unešenom u laloke.( ma imala sam puna puncata usta, lice napuhano ko da trubu sviram jebote ). Kaže on - e pa suzdržavajte se, tak je mogo naić neki poslovni partner pa vas vidit.

Mislim si - e moj dečko, pa šta i da je naišo; bi ga ponudila da i on malo pojede il da ga osobno odvedem do maslare, pa da i on u džepove od sakoa natrpa čvaraka. Finijih nikad nije ni probo. Jedino je al baš falilo paradajza, i možda malo soli.

( ovo su nekadašnji, najfiniji čvarci na svijetu; fotka je iz monografije u kojoj je i ime mog oca i drugih članova moje obitelji )