Ušni problem

Kad sam išla u četvrti osnovne doselila se u moju ulicu djevojčica mojih godina; brzo smo se sprijateljile i igrale gotovo svakodnevno.

Čuj svakodnevno; nije baš potrajalo. Ja sam već tada imala kosurinu pred kojom bi ustuknule i Matovilka i Zlatokosa i sva ta ljupka stvorenja, pa sam sukladno tome imala i osobnog asistenta za pranje vlasišta u vidu moje ispaćene roditeljice prokušanih vrlina. I osvane subota, dan za predpranje, namakanje i rifljanje pa ispiranje čudovišne deke na mojoj glavi, kadli će moja mama konstatirat - pa ti imaš uši. Ja sva u čudu; pa jel moguće da žena koja me rodila nije deset godina skužila da joj dijete ima uši na glavi?
- Pa imam ih još otkad, mama - konstatiram ja.
- Ma ne te uši, majkosvetabožja. Imaš uši druge vrste.
Koje uši druge vrste, mislim si, pa jel imaju još neke uši za koje ja ne znam da postoje jebote? Ispostavilo se da imaju, i da mi ih je puna glava, šta ušiju šta pripadajućih gnjida. Tu se obustavlja akcija pranja deke na mojoj glavi jer se mora ić po šampon za protiv ušiju. Mama izgovara psovke zbog kojih bi je ceh kočijaša izabro za doživotnu precjednicu, bez mogućnosti odstupanja sa dužnosti. Oblači se i odlazi u apoteku; eto je nazad brzinom svjetlosti, jel prije otišla jel se prije vratila. Kreće akcija davljenja ušiju adekvatnim šamponom. Dok ih davi objašnjava mi šta imam u kosi; meni sve slabo dolazi al šutim jer ne znam jel me mogu pojest na spavanju a strah me pitat.
- I gdje si samo pokupila uši da mi je znat? Pa nisi išla nigdje...
Prestaje pranje i monolog; tad sam po prvi put valjda vidjela kak izgleda breinstorming na djelu.
- Ma to je od ove nove male, kaksevećzove. To si od nje dobila. Još ja vidim da se ona češka, kak nisam odmah odreagirala. E sad više nema ni ti k njoj ni ona k tebi dok se to ne istrijebi.
Pa šamponiranje pa ispiranje pa šamponiranje pa ispiranje. Ja smežurana ko suha šljiva od tolike vodurine. Pa brisanje i sušenje. Pa češalj, i to onaj gusti, i udri iščešljavat. Ispalo nešta te gamadi, ja onakva splašena ništa ni ne vidim.
- Jel mogu te uši meni šta napravit?
- Kak ne, poješće te. ( Mene hvata nalet tjeskobe. ) Šta bi ti mogle napravit, može te malo svrbit glava. ( Nalet tjeskobe prestaje. )
Nakon spektakla sa pranjem i iščešljavanjem mama odlazi kod nove susjede obavit neugodniji dio posla, to jest reć joj da očisti glavu svojeg djeteta. Vraća se vrlo brzo, sa novim setom psovki. Napala je nova susjeda da jel ona normalna, da otkud njenom djetetu uši i da ih je sigurno dobila od mene. Posvađale se namrtvo.
- Neću te više vidjet ni blizu te male, jel to jasno? Opet ćeš dobit uši, sam Bog zna kolko će mi trebat da ih iščešljam i očistim ti glavu.
Ja bi predložila da mi otfikari pletenicu jer je većina curica iz mog razreda imala kratku il poludugu kosu, al ne smijem ni zucnut jer je nasekirana usljed verbalnog delikta kod susjede.

Pa smo tak imale borbu jedno tjedan dana dok moju glavu nisu napustile pridošlice. Srećom je bilo ljetno ferje pa sam i inače bila doma. Od nove susjede sam bježala ko vrag od tamjana; čim bi je ugledala sjetila bi se iščešljavanja i čerupanja po mojoj glavi gustim češljem.
I sad dok pišem svrbucka me glava a niko se novi nije doselio u Brezje. Bar ne kolko ja znam.