Da nam živi grah

Prvi maj uvijek je započinjao budnicom, da čime drugim.

Kako je gradska limena glazba nekoć imala prostorije u blizini mog stambenog objekta, u cik prvomajskog jutra pod mus bi poiskakali iz kreveta ( ajde se nemoj probudit kad na pedeset metara zračne linije u šest ujutro zapraše "Budi se istok i zapad" il koju već prigodnu pjesmu ). Onda se tatai raspsuje da šta mu znači Prvi maj i neradni dan kad ga pleh glazba digne dok još ni pijevac nije provirio iz kokošinjca. Pa se popije kava i ode se na biciklu do grada, provjerit dokle su stigli puhači i eventualno popit nešta sa dečkima s posla koje je isto tako do dana iz kreveta uskrsla limena glazba, a da bi se svečanije obilježio međunarodni praznik rada.

Prvomajski grah je priča za sebe. Ak se ne natovariš graha, ko da i nije bio Prvi maj. I zanimljivo mi je kak svi koji dođu jest imaju neki prigovor ( preslan je, neslan je, ima malo mesa, špek je premastan, e sad da je mladog luka, ja volim ciklu na salatu s grahom ) a bar dvaput idu da im se zagrabi. Meni se zapravo nikad ne da gurat tamo gdje se već dijeli, pa uvijek nastojim skuhat grah za tu prigodu.
Jedne godine, u vihoru rata, skuhaću ja grah dan ranije, pa ću sutradan samo salatu napravit. Da mi baš bude neradni praznik rada. Pristavim grah, procijedim ga, dodam neka suha rebra, i saću ja trknut do grada kupit još nešta, i ostavim uputstva - grah lagano kipi, ne treba ništa dodavat, samo ostavit da kipi tak kak je dok se ja ne vratim ( a vraćam se nabrzo, ko i Terminator ). Jel može? Može komforno.
Dolazim ja u dvorište, osjeti se do ceste miris progorelića. U kuću nemreš ni uć kolko se osjeti. Pred ulaznim vratima, na sigurnoj udaljenosti, turbozagorena ranjgla sa onim šta je trebalo bit grah sa suhim rebrima. Reko šta je bilo? Ma ništa nije bilo. Malo je grah zagorio. Čekaj, pa kak je zagorio? Pa eto zagorio je. Baba smanjivala i pojačavala, i mislila je da je smanjila al je pojačala; otišla u vrt po mladi luk i dok se vratila u ranjgli se sve zapeklo. Dobro, gdje si ti bio? A eto susjed me zovno, trebalo mu nešta pomoć, nisam znao da ona šerafa po plinu, i tek kad je počelo smrdit prek ceste skužio sam da je zagaranje u tijeku.Pa jesam rekla da ne dirate? Pa jesi ( al ko da nisi ).
Pa se sutradan roštiljalo, malo smo si pomoćni kuhari i ja bili na vi al ajde. Ranjglu se bacilo. Kuću se luftalo još par dana ( jer su eto sve pozatvarali, ko da neko nešta ne ukrade, dok su bili na terenu a dok se grah pretvaro u zagorenu crnu tvar ).

Pouka priče? Sretan vam praznik rada, ak kuhate grah ne ostavljajte ga pod nadzorom neodgovornih i nesposobnih pomoćnih kuhara koji ne znaju jel smanjuju il pojačavaju plin.

( napisano o prvom svibnju 2018.; photo by Dreamstime.com )